Literarna destilacija misli

Budući da je ovo treći put da pišem o nekom delu Marine Vujčić, osećam se kao da sam se pretplatio na komentarisanje njenih ostvarenja. Sva tri puta sam knjigu u ruke dobio nasumičnim izboru te ću ovu učestalost pripisati literaturnoj sudbini predodređenosti. Ipak, premda mi je autorka dobro poznata, delo je ovoga puta nešto drugačije. Stolareva kći predstavlja posve atipični literarni okušaj u odnosu na prethodna ostvarenja, romane i dramske tekstove iz opusa spisateljice rođene u Trogiru, a nastanjene (makar do skoro) u Zagrebu. Naime, radi se o dnevničkim zapisima, što predstavlja inovaciju u njenom stvaralaštvu, što jeste odvažan postupak samo po sebi.

Dnevnik, ili po starolatinskom diarium, u književnoj teoriji predstavlja zapise o događajima koji su se zbili u toku dana ili u određenom periodu, organizovane u manje celine prema datumima zapisivanja koji su dati u hronološkom redu (Rečnik književnih termina). Dnevnik dakako predstavlja opis zbivanja u kojima je autor (dakle autorka) neposredno učestvovao, što podrazumeva veću subjektivnost u pristupu građi, ali i njenom iznošenju. S druge strane, dnevnik kao forma obavezuje autora da događaje prikazuje tačno i verodostojno. Tako makar kaže književna teorija. Uzmemo li u obzir činjenicu da je svoju poslednju knjigu Marina Vujčić nazvala u podnaslovu „dnevničkim zapisima“, ne preostaje nam ništa drugo do toga da konstatujemo da je autorka ovoga puta jednaka naratorki, te da možemo posvedočiti mnogo neposrednijom iznošenju autorkine duhovne intime u odnosu na bilo koje njeno prethodno delo.

Stolareva kći je kao knjiga podeljena na tri dela: Herbarij, Na Palagruži i Selo, u kojima Vujčić beleži svoje misli i dešavanja u Zagrebu, Trogiru, Palagruži odnosno Segetu Gornjem. Prvi zabeleženi datum je 2. septembra 2012., a svoj boravak u selu Seget Gornji, koji se očito odigrava od početka pandemije, Vujčić beleži bez datuma. U prvom delu beleške markiraju boravak naratorke-autorke u Zagrebu te njena sporadična putovanja, među kojima su najčešća u Trogir. Ovde možemo pročitati o potrebi za osamom, o šetnjama, kao i naslutiti inspiracije za neka ranija ostvarenja spisateljice. U drugom delu, kao što ime kaže, u središtu svega je njeno putovanje na fascinantno ostrvo Palagruža. Na tom „otoku belutaka“ okruženom vodom i odakle „se može videti da je zemlja zbilja okrugla“, dakle ostrvu na kom se niko nije rodio i niko nije umro prirodnom smrću, autorka je provela dvanaest dana u 2016. godini. Tišina, osama, porodica Žuvela koja je zadužena za svetionik i jedina tu stalno boravi, miris otočkog povrća, najbitniji su segmenti beležaka ovog dela. Treći je deo onaj u kom se Vujčić konačno, usled straha od zagrebačkog zemljotresa i usred svih „kovid okolnosti“ odlučuje preseliti na selo i promeniti habitus, navike, možda i stanje svoga duha. Autorka se u ovom delu vraća u zaselku Ivice u selu Seget Gornji u kuću koja je nekad bila vikendica njene porodice. U ovom delu, to „duhovno stanište“ kako ga naziva nema mesta datumima, te su beleške oslobođenje bukagija temporalnosti. Vujčić punim plućima ovde živi između očeve stolarske radionice i majčinih biljaka, čita dela Nootebooma, Lydije Davis, Dubravke Ugrešić i sl.

Odista se sva tri dela u knjizi razlikuju. Ne toliko u kontemplativnom pristupu prema svetu koji je okružuje, što je po svemu sudeći inherentna osobina autorke, već u samim realnim događajima te samim tim i autorkinom odnosu prema okolnostima. Buduće da je u pitanju dnevnik, nije zgoreg pomenuti društvenu-istorijsku vrednost istog, prevashodno zbog svojevrsne dokumentarnosti prikazujući nam Zagreb, Palagružu, selo u određenom povesnom periodu. Ipak, čini mi se da su refleksivnost i sklonost ispovesti bitnija komponenta ovog dela. Zagrebački zapisi su karakteristični po tome što su stilski uređeniji u smislu brušenja reči i rečenica, kao da svaka misao želi da postane nekakav traktat o životu. Urbanost Zagreba, zatvorenost među četiri zida (u toku pisanja), okruženost ambijentom oko radnog stola očito uzorkuju literarnu destilaciju misli koja odiše koncentracijom na filozofiju života en général. Stoga su njeni redovi u ovom delu usredsređeni na problematiku života koja je uslovno rečeno „gradska“ iliti „intelektualna“, a koja se sa stanovišta i tačke gledište života na selu ili boravka na Palagruži, čini u gotovo pa pretencioznom. „Čitala bih i pisala. Ništa drugo. Ne znam da li je to već okorjela mizantropija ili me samo više zanimaju svjetovi koji nisu stvarni. Stvarni su postali neugodni“. (str. 37.)

S druge strane, dnevnik sa Palagruže pisan je znatno naivnije i jednostavnije, što se lako može uočiti u naratorkinom „glasu“ koji je više znatiželjan nego zaronjen u svoje ja. Koliko god Palagruža jeste zanimljivo i unikatno ostrvo, ipak će Vujčić svojim specifičnim književnim postupkom, ostaviti ga u zaleđini fokusa na ono što je još interesantnije, još uzbudljivije: njena vizura toga, njen pristup tome, njen doživljaj istog. Treba istaći tu detinjastost u opisima naratorke u beleškama sa Palagruže i sela, što je nedvojbeno prouzrokovano ambijentom prirode i smirenosti. „Na Palagruži sam! Otok je ljepši od svih mojih očekivanja. Potpuno sam bez riječi, a opet, moram o tome pisati“. (str. 123.) Na selu nema beleženja vremena jer to vreme tamo se ne može meriti više istim zagrebačkim (ili bilo kojeg drugog grada) merilima. U tom smislu se odista dnevnik Vujčić može posmatrati kao svedoštvo sve većeg jaza između ruralne i urbane sredine, duboke diskrepance između gužve ispred kase u marketu, i „bacanja sjemena u zemlju“. To više nisu svetovi koji dele istu temporalnost i „duhovni univerzum“, stoga je postupak autorke i književno (ne samo faktički) opravdan.

Svi zapisi ove knjige se mogu iščitavati u dve razine. Na prvoj isplivava potreba naratorke – autorke da bude „otkrivena“, „odgonetnuta“, smemo li reći „dokučena“. Od prve beleške do poslednje, u svim kontekstima i na svim mestima provejava obraćanje autorke koje implicira da ove beleške nije namenila samo sebi. Ne znam da li je Vujčić oduvek htela da objavi ove svoje zapise (sumnjam u to), ali nezavisno od toga, sasvim je izvesno da su u njenoj književnoj poruci adresant i adresat različite osobe. Može se reći da dnevnička komunikacija predstavlja komunikaciju sa nekim budućim ja, ali se kanda čini da se Vujčić obraća sadašnjem ja, sebi kao čitateljki, kao nekome ko je podjednako znatiželjan za sebe, koliko bi bio i neko sa strane. Stoga, i u obraćanju prema sebi Vujčić bira neko svoje ja koje je bliže znatiželjnom čitaocu nego nekom svom budućem ja. Pritom to nije nekakav egocentrizam, već radoznalost prema vlastitim antagonizmima i ambivalentnostima. „Ja sam cijeli dan u sadašnjosti. Ne znam što to znači. Možda sam zaglavila negdje između. Ništa od jučer i ništa od sutra nije mi na umu“ (str. 26.) U toj sadašnjosti, potreban je primalac poruke s kojim se može podeliti „šum od viška misli“, i potreba biti „rastumačen“ jer odnosi među ljudima bez iskrene znatiželje nemaju nikakvog smisla.

Na drugom nivou nalazi se eksplicitniji, očigledniji segmenat ovih beleški, pravi lajtmotiv istih, te kičma dela – odnos naratorke prema ocu i majci. Uostalom naziv knjige je dovoljan dokaz tome. Međutim, premda autorka igra semantičku igru reči po kojoj zapravo ona jeste „stolareva kći“ jer je od oca stolara (sa izrazitim umetničkim afinitetima) nasledila manuelnost, spremnost da popravi, ispravi, dokuca, zakuca, veštinu i umeće da se snađe izvan blaziranosti gradske sredine, ipak čini se da ispod žita čuči i jedna druga dimenzija tog odnosa. Naime, čini mi se da je posredi jedno ukorenjeno nedostajanje u svim reminiscencijama koja autorka beleži. To nedostajanje, kao i odsustvo oca, zapravo predstavlja nestanak detinjstva, ili onaj pravi odlazak detinjstva. Slično pozivu za očev rođendan, koji te godine nije iz Zagreba stigao: „jedne sam ga godine, kad je imao baš onoliko koliko ja imam sada, jednostavno zaboravila nazvati. Ne znam kome je od nas dvoje teže palo“. (str. 31.) Taj se poziv neće nikad ostvariti, dotični se rođendan nikada nije mogao ponoviti, on je zauvek ostao u toj grižnji savesti. Činjenica da se Vujčić tog neodigranog poziva setila baš kad je napunila toliko godina koliko je tada imao njen otac govori o kompleksnom odnosu koji postoji između roditelja i dece. Kada se dostigne dob svojih roditelja, onda ostaje samo pomenuto nedostajanje: roditelja, mladosti, na koncu samog sebe kao deteta.

Usudio bih se reći da je Vujčić primenila jedan veoma zanimljiv objektivni pristup prema svojoj subjektivnosti, tj. bila je objektivna u subjektivnom, te joj čitaoci, ne poistovetivši se sa njom, mogu biti valjani partner u njenoj fokalizaciji događaja koje je zabeležila. Kao kad biste podelili dvogled sa autorkom, koja vam je ostavila jedan objektiv, i svesni ste da ste smešteni jedno pored drugog, a vizurna os je uperena u identičnu tačku. Ovome svedoči da je autorka dopustila da kroz njeno beleženje realnosti dopremo do nje, što je dobar znak jer pretpostavljam da joj prija život na selu, da se generalno oseća dobro, jer u suprotnom svedočili bismo nekoj novoj fikciji, a ne dnevniku.