KRITIKA 26: Sanja Muzaferija

Kemp, glagol i glagolska imenica, pojam neprevodiv u srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku, na kulturnoj mapi Srbije ostao je potpuno nevidljiv sve do 2002. kada je preveden esej Suzan Zontag (Susan Sontag) Beleške o kempu/Notes on ’Camp’ (iz 1964.), i 2003. kada je  prevedeno delo Filipa Kora (Philip Core) Kemp – Laž koja govori istinu/Camp – Lie That Tells the Truth. Kemp obuhvata sve ono što je u anglosaksonskoj terminologiji obuhvaćeno sa weird, queer, peculiar, curious, uncanny, strange, eerie, odd, ili uvrnuto, čudno, otkačeno, bizarno, 'pomereno', tajnovito, nedokučivo... a opet mnogo specifičnije od svega toga.

Čiji je kemp ili hetero srce kempa

Stoga studija Sanje Muzaferije, njena magistarska teza iz 1996. na Univerzitetu Saseks u Velikoj Britaniji pod nazivom Od kiča do Campa: strategije subverzije (Meandar 2008.), predstavlja pionirski korak u osvetljavanju ovih važnih fenomena. Zanimljiva je pozicija autorke čije interesovanje za kemp profesori sa pomenutog univerziteta pronalaze u njenom istočnoevropskom poreklu koje je 'sklono cinizmu, ironiji i nevjerici'. No, upravo je ponajmanje kempa izrodila balkanska i istočnoevropska kultura naspram anglosaksonske i frankofone, a čini se da kemp i dalje ostaje prerogativ takozvane zapadnjačke kulture. Mi (Balkan, Istočna Evropa) kapitalizovali smo kemp tek kada je pop-kultura postala prihvaćena od strane mejnstrima (frapantno, tek krajem 80-ih i potom ratnih 90-ih). U pokušaju definisanja eluzivnog pojma kempa, 'jednog od najmaglovitijih kulturnih koncepata', autorka će najpre pribeći selekciji relevantnih napisa o ovom fenomenu, diferencirajući ih na tekstove gej i ne-gej teoretičara što je svakako dobro polazište. Međutim, problem za čitaoca predstavlja podrazumevajuća diferencijacija ovih teoretičara. (Suzan Zontag u svojoj kratkoj studiji naglašava svoju heteroseksualnost, kao i Sanja Muzaferija). Definicija Zontagove da je u suštini kempa ljubav prema neprirodnom, artificijelnom i preteranom, poziva normativ heteroseksualnog kao prirodnog a time i homoseksualnog kao ne-prirodnog. Zontagova dopušta i zagovara aproprijaciju kempa i od strane hetero-kulture, na čijoj liniji svim srcem ostaje i Muzaferija.

Borbena fantazija eskapizma

Sanja Muzaferija želi da dokaže da kemp prestaje da bude isključivo gej koncept, budući da i ne-gej/strejt ljubitelji kempa 'prepoznaju njegove umjetne konstrukcije spola'. Zaista, govoriti o kempu a ne analizirati ga kroz prizmu Studija roda/Gender Studies (poglavito uz seminalnu studiju Džudit Batler (Judit Butler) Tela koja nešto znače/Bodies That Matter, na koju se autorka poziva) gotovo je nemoguće. Kao što tačno primećuje autorka, jedna od strategija kempa jeste drag (transvestija) kao izrugivanje utvrđenim rodnim ulogama. Rod je (ionako) konstrukt. Zašto se njime ne poigrati?

Šteta je što autorka nije više insistirala na subverzivnosti kempa, koju je već na početku nagovestila u tvrdnji da iako kemp donosi fantaziju eskapizma i izvesno poricanje stvarnosti, on može učestvovati u borbi protiv raznih oblika hegemonije. Šteta, jer bi to bila drastičnije odaljavanje od pomenutog eseja Zontagove koja istične da je kemp senzibilitet depolitizovan, u najmanju ruku apolitičan. Autorka akcentuje istraživanje kempa kroz formu na uštrb sadržaja, no, čini se da teorijska elaboracija ili makar analiza ne bi trebalo da prođu bez aparature koja bi omogućila viviseciranje upravo sadržaja kempa. Jer kritikujući tezu Zontagove da je stila kempa porazio njegov sadržaj, i tvrdeći da je 'sadržaj sakriven ispod pretjerano privlačne površine', da je kemp 'svjestan svoje frivolnosti dok istovremeno promiče ozbiljan sadržaj', autorka nam proširuje horizont očekivanja i ostavlja prostor, veoma klizav, neuhvatljiv, plazmatičan, za elaboraciju pojma sadržaja. Sadržaj kempa je nešto poput neutrina, elementarne čestice koja postoji ali ju je izuzetno teško detektovati.

Kič i kemp, dva brata rođena ili bastardi postmoderne

Na samom početku studije, ističe se krucijalna razlika između kempa i kiča – 'Camp se od kiča razlikuje po svojoj kreativnosti, povjesti i potencijalnoj političkoj dimenziji'. Autorka ovde ne daje originalnu transkripciju, kitsch. Kemp u njenoj studiji zahteva i originalnu transkripciju i veliko početno slovo zbog afektacije, poziranja, prenaglašenosti uloge koju njegov nosilac preuzima na sebe, dok kič ostaje detronizovan. Ironija, esteticizam, teatralnost i humor su odlike kroz koje će se autorka baviti analizom kempa. Poenta ovog fenomena je amor vacui, ljubav prema ispraznosti, nasuprot kič strahu od praznine.

Kada analizira kič, uz pozivanje na npr. Umberta Eka/U. Eco, Rolana Barta/R. Barthes, Klementa Grinberga/C. Greenberg (autora Kič i avangarda; kič kao nadomješteno iskustvo i lažna senzacija) ili Jovana Ilića (kič su predmeti koji se pretvaraju da su predmeti), autorka ispravno problematizuje ovaj pojam oko okosnice ukusa (za razliku od kempa koji je referenca za stil i senzibilitet, koji ne podležu arbitrarnom koliko ukus). Ipak, najatraktivniji i najoriginalniji deo studije je onaj posvećen kempu i kiču u filmskoj umetnosti, koja je 'zavodljiva, nije ni čista, visoka umetnost, ni niska, populana kultura, masovno proizvedena i repetitivna, nego nešto između, nešto dvoznačno, androgino, subverzivan proces između kiča (iz kojeg zapravo crpi) i visoke, elitne umetnosti'. Muzaferija pronalazi vezu Svetog Trojstva svoje studije (filma, kempa i kiča) u takozvanoj politici ugode, koju glavna umetnička forma pop-kulture prošlog i ovog veka (film) donosi konzumentu.
 
Sanja Muzaferija uzgred pominje kritičare Frankfurtske škole (Adorno i Horkhajmer, autori čuvene Dijalektike prosvetiteljstva), što je moglo ostaviti više prostora upravo za razmatranje strategija subverzije kiča i kempa u savremenom društvu pop-kulture i masovne proizvodnje. Koliko se može biti zapravo subverzivan i koliko je kemp, koji je sposoban da se, autoreferentno, smeje samom sebi, itekako sposoban da se smeje društvenim normama – to je pravac koji je ispravno trasiran ali možda nedovoljno obrađen. 'Autentični' kič: suveniri Kipa Slobode, Ajfelove kule, gipsani lavovi i patuljci u vrtu,  kada postanu autorski osvešćeni postaju umetničko delo koje zaista može biti angažovano u zavisnosti od konteksta. Kontekst je ono što kič i kemp čini a/političnim. 'Samo publika i kontekst prikazivanja mogu upotpuniti subverziju', citiraće autorka Mejerov zbornik Politika i poetika kempa (M. Meyer, Politics and Poetics of Camp). Autorka je, čini se, prilično oprezna kada pominje kič kao političko oruđe (osvrt na tekst Suzan Stjuart O čežnji – S. Stewart On Longing). Njene simpatije i afirmacija svakako postoje, ali nedostaje radikalnija apologija kiča i kempa upravo kao političkog oruđa, budući da i sama akcentuje moć kempa kome je 'u prirodi da se suprotstavlja hegemoniji i sposoban je potkopati model identiteta na kojem su zasnovani kulturni konstrukti seksualnosti i spola' i koji 'oneprirođuje 'normalnost''.
 
Intrigantno bi bilo takođe radikalizovati pristup ne-gej autorskim poetikama koji kroz kemp destabilizuju društvene norme i konvencije, ne samo pola i roda. (Bilo bi korisno da je pored bibliografije na kraju studije autorka navela i filmografiju).

Džoker kiča (ili kempa?)

Odličan je autorkin odabir filmova, kako ga vide, 'autora najgorih filmova svih vremena', Edvarda D. Vuda (Edward D. Wood) i referentnog ostvarenja Tima Bartona/T. Burton, Ed Vud/Ed Wood. Plan 9 iz svemira/Plan 9 From Outer Space Eda Vuda, treš ostvarenje iz 1959., nastalo na tragu hladnoratovske paranoje prisutne u 'ozbiljnom' SF-u nakon Velikog rata, svojevrstan je filmski anti-esej koji se može posmatrati i kao deziluzionistički postupak, očuđenje i gotovo brehtovski V-Effekt. Produkciono, ovaj film je zaista loš, a kako autorka ispravno potencira, 'reditelj besramno zanemaruje sva pravila stvaranja', tako da je u većini kadrova primetno konstantno potenciranje artificijelnog. Scenografija i rekvizita u potpunosti lišavaju gledaoca filmske iluzije. Posmoderna reinterpretacija i fake biopic Ed Vud/Ed Wood iz 1994., filmski životopis ovog entuzijaste koji nije samosvesni kemp ali jeste kič autor, donosi jednu posve apologetsku poziciju Tima Bartona. U naslovnoj ulozi je inače kinky, weird pa konačno i queer glumac Džoni Dep (Johnny Depp). Možda je upravo njegova persona zahtevala autorkino duže ispitivanje budući da je Dep bez sumnje danas jedinstvena hetero-zvezda koja je ponajbolje elaborirala skliski teren camp-queer-odd filmskih protagonista. To je najdragoceniji deo čitave studije o kempu i kiču: autorka vešto uspeva da superponira treš-kič original i postmoderni omaž analizirajući ikonografiju, humor, esteticizam i teatralnost u Bartonovom ostvarenju, koje je zapravo kemp u odnosu na Vudov kič. Ova dva filmska ostvarenja budući da operišu pojmovima marginalnosti (Vud je bio neprihvaćen u holivudskim krugovima zbog nedostatka talenta), preoblačenja i travestije (iako heteroseksualan, Vud je fetišistički obožavao ženske pulovere od angore), zaista jesu polje na kome je autorka kroz prizmu kempa detaljno primenila svoju analitičku aparaturu.

Uz sve zamerke, studija Od kiča do Campa Sanje Muzaferije predstavlja važan doprinos ovim pop-fenomenima koji izlaze iz domena popularnog (voljenog, poželjnog) i ulaze u domen politike. Značaj njene studije raste zbog nedostatka kako prevedene stručne literature tako i usled zabrinjavajućeg nedostatka originalnih napisa autora sa balkanskih i ex-jugoslovenskih prostora.

Vesna Perić

Vesna Perić (1972., Beograd)
Diplomirala dramaturgiju na FDU u Beogradu. Trenutno na magistarskim studijama na katedri za Teoriju filma i medija. Od '90-ih objavljuje filmsku kritiku i piše o sajber fenomenima. Autorka radio-drama i scenaristkinja nekoliko epizoda TV sitkoma Mile Vs Tranzicija. Trenutno zaposlena na Radio Beogradu 2. Piše eseje za Kulturni dodatak časopisa Politika. Sanja da popriča sa Dejvidom Finčerom. Internet addict.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.