Koji je pjesnik pravi?

Čitaoci često odustaju od čitanja (savremene) poezije zato što im je teška. To u prevodu znači da je potrebno uložiti dodatni napor da bi se iz niza naizgled nekoherentnih stihova izvukao nekakav poredak, smisao, komunikacija u najširem smislu reči. Zaista, nekad je i nakon uloženog čitalačkog truda, istraživanja biografije autoke ili autora, potrage za njenim ili njegovim intervjuima, esejima, člancima različite vrste i namene u bespućima povijesne internetnosti jednako nemoguće dokonati o čemu se tu, kvragu, radi. Dešava se, dakle, da se određena knjiga ne “otvori”, da ostane neprotumačena odnosno nepročitana. Ali to ne znači da treba odustati od pomenute pesnikinje ili pesnika, a ponajmanje od poezije.

Bonislav Kamenjašević je pesnik mlađe generacije (rođen je 1988. godine) i Kotlovnica je njegova prva knjiga. Može se još sa sigurnošću dodati da je zbirka podeljena u dva ciklusa te da u prvom ima dvadeset pet pesama, dok se drugi sastoji od dvanaest. Interesantno je da oba ciklusa u svojim naslovima sadrže pridev “veliki”: “Svijet je veliki kokošinjac” i “Život je velika kotlovnica”, što govori da inovativnost nije bila posebno na delu kad je u pitanju imenovanje ciklusa, ali ne samo zbog upotrebe istog prideva, mada mu se to s pravom može spočitati, već i zbog toga što simbolika koju ova poređenja/metafore prizivaju nije posebno originalna.

Kokošinjac ljude deli na kokoši i petlove te pilad, što ne bi posebno smetalo, da ne priziva stroge rodne podele, odnosno jedan krajnje mačistički pogled na svet. Štulić je odavno utvrdio da ljudi postaju nalik na kokoši – "slabo vide i rano liježu", ali je jedan drugi nedavno preminuli jugoslovenski kantautor imao "pesmu o jednom petlu" koja se s ovom usporedbom mnogo bolje slaže. U kokošinjcu se zna šta radi petao, a šta koke i ko su pilići. Uostalom, nazivi za reproduktivne organe u mnogim jezicima svoju metaforiku crpe upravo iz života peradi. Vredi još primetiti i da se kokoši smatraju srazmerno neinteligentnim stvorenjima te je tako pogled na svet koji nudi pesnik prilično pesimističan i tu bi se s njim valjalo složiti u potpunosti.

Kotlovnica, pak, predstavlja drugu vrstu metaforike koja svoje pretpostavke nalazi u religioznoj fantaziji, odnosno u prikazanjima pakla kao mesta u kom se grešnici kuvaju te je posledično u njemu veoma toplo. Poređenje života s paklom definitivno nije nova metafora, dapače. Ipak, u tom ciklusu su pesme koje tematizuju iskustvo rata i poraća koji svakako predstavlja posebnu vrstu pakla na zemlji te je stoga ovo poređenje kudikamo više na mestu od onog s bunjišta.

Kokošinjac ne deluje kao veselo mesto. On odista nalikuje na, hajmo tako reći, updateovanu verziju nekih platana Hieronymusa Boscha u kojem se tehnologija koristi za mučenje, a tela rastaču na sopstvene delove. Jedan dan na takvom mestu podrazumeva lizanje sluzi iz ušiju očima, da se bude slijep, gluh i bez jezika i da se završi s kutijom anestezije, kutijom amnezije i kutijom eutanazije (pesma “Dan”). Istovremeno, gradovi liče na safari u kojem cestama hodaju žirafe, gnuovi, patuljasti slonovi i ostala menažerija. Ukupno uzev, svet je spoj čudesnog, fantazmagoričnog i nadrealnog. Upravo u toj avangardnoj i neoavangardnoj tradiciji treba tražiti uzore Kamenjaševićevoj poeziji, a neke od njih on često i pominje u knjizi – Gotfried Benn, Hakob von Hoddis, Matoš, Krleža, Maković, Marjanović, Šop, s tim da im mladi pesnik dodaje jedan razuzdani imaginarij inspirisan novim tehnologijama i tehnološkim dostignućima.

Ipak, naš bazični čitalački instinkt kada naiđemo na ovakve “nelogičnosti” odmah poseže za figurativnim čitanjem kako bi tekstu podario nekakav smisao. Stoga smo mi prinuđeni da žirafe i gnuove čitamo kao pojave koje su nama bliske i koje možemo da zamislimo u Zagrebu na Savskoj cesti u poslednjih dve tri godine. Da li su to vozila i/ili ljudi, da li rogati gnuovi koji se sukobljavaju na pešačkom prelazu podrazumevaju na primer mladiće i devojke koji nose slušalice i/ili gledaju u svoje mobitele pa ne vide kuda idu i ne čuju opomene drugih, ili se pak radi o nečem trećem. Konačan i jedinstven odgovor na ovo pitanje i ne postoji, ali je već činjenica da smo uspeli da zamislimo nešto vrlo konkretno signal da smo na pravom putu, da smo savladali prvu nepristupačnost poezije. Kao i da smo počeli da se snalazimo u kokošinjcu.

Svaka od pesama u ovom ciklusu može se i treba čitati kao odvojena celina, one međusobno nisu povezane i ne grade koherentan svet, ali svakako da odražavaju pogled na svet koji jeste osoben. Prepoznavanje koordinata u kojima se taj Weltanschauung kreće olakšano je pomenutim intertekstualnim kotvama koje su strateški raspoređene u pesmama, čisto da nam se ne bi činilo da se radi o trabunjanju. I to u ovom ciklusu pomalo usiljene metaforike stoji.

Problem nastaje u drugom ciklusu u kojem se insistira na jednom poznatijem paklu, onom o kojem svi imamo nekakve predodžbe i sudove i najčešće nismo samo nezainteresovani posmatrači, što bi mogao, ali i ne mora da bude problem, koliki je problem što je i sam pesnik upravo takav – zainteresovani posmatrač i emotivno te kontekstom uvučen u nj. Zapravo ne mora da bude problem jer svaki pogled je zainteresovan pogled, čak i oko kamere, hladno i nazainteresovano ima ruku koja ga vodi, oko koje posmatra kroz objektiv i bira šta će i pod kojim uglom da snimi. Ipak, ispostavlja se da je pesnik ovde izašao iz svoje tradicionalne emotivnosti i prešao u ono što se danas smatra neukusom, odnosno kičem. Pisati o Bosni iz ugla bosanskog Hrvata, naravno, nije greh per se, na koncu mnogi bosanski Hrvati pišu s pravom lepo i manje lepo o svojoj domovini (Mlakić, Jergović, Stojić, Đikić, da nabrojim samo neke od njih). Ipak, ideja da se u pesmi naglasi da je neko pripadnik nekakve imaginarne zajednice (Anderson) kakva je nacija potpuno je izvan uobičajenog, a ja bih danas rekao i pristojnog, čak i kada se radi o mogućnosti da se pesma shvati ironično, da je reč o manjinskom identitetu, da je u pitanju konflikt koji podrazumeva izbeglištvo, kakav je, na primer, oslikan u romanu Hotel Zagorje.

Naravno, ne podrazumeva se invokacija nacije nužno kao poziv na mržnju prema drugom i drugačijem, dapače, ali definitivno da kontekst pesme “Prazne staje” i ideja da je lirski subjekt "relikt endemskog karaktera / bosanski Hrvat" ne budi poverenje jer liči na poklič, a pokličima mesto u poeziji nije, ma na šta god pozivali. Kako je odavno utvrdio Sander Gilman filosemitizam i antisemitizam su dve strane istog novčića, a tako je i sa pokličima. Zajapureni poziv na kolektivnu ljubav podrazumeva istu takvu misao o ne-ljubavi. Svako “mi” podrazumeva jedno “oni” koje je ne-isto, a razlike, posebno male razlike, rađaju velike zločine. Dovoljno je setiti se genocida koji su Srbi izvršili u Srebrenici, ili stravičnih zločina u Prijedoru, Foči, Bijeljini, Višegradu, na Ovčari i tako dalje. Iskazati sebe delom nekakvog kolektiva, većeg od članova sopstvene najuže porodice, ozbiljno zabrinjava pa makar taj kolektiv bili članovi šahovskog kluba u mesnoj zajednici. Stoga je čitav drugi ciklus, nazovimo ga “paklenskim” zbog kotlovnice zapravo doveden u pitanje svojim poznoromantičarskim nabojem, emotivnim pražnjenjem koje s poezijom, počev od dvadesetog stoleća, nema ama baš nikakve veze. I to je uglavnom problem s iskazivanjem nacionalne svesti – ono rađa kič.

Upravo je drugi ciklus u kojem se pesnik samoodređuje i žrtvuje Weltanschauung iz prvog uspešno urušio knjigu. Možda je moje shvatanje identiteta isuviše kruto, možda je preterano, moguće je čak i da budući poražen novonastalim identitetima i zločinima činjenim u njihovo ime, imam neopravdano alergične reakcije na nacionalne zazive. Ipak, činjenica je da još neke pesme iz drugog dela Kotlovnice prosto nisu dovoljno dobre, upravo zahvaljujući tezi koja iz njih provejava. “Polunarodna”, “Rafali prema urvini neba” spadaju u istu grupu. Prva zbog upotrebe apstraktnih imenica koje se pritom i rimuju (stanja-osjećanja), a druga zbog razmetanja prejakim pesničkim slikama. Koliko one stoje u suprotnosti s citatom iz Jakoba von Haddisa kojim se otvara pesma “Zagrebački safari Radničkom cestom”, a koji duhovito tvrdi da većina ljudi šmrkće. Kao da je u drugom ciklusu Kotlovnice na scenu stupio drugi pesnik, i što je još važnije, iz drugog vremena.

Možemo da se pitamo koji je pesnik pravi? Meni se onaj iz prvog ciklusa, uprkos nedostacima, svideo. Bilo je tu prostora za napredak, ali i ono što je pokazao bilo je više nego zadovoljavajuće. Ovaj iz drugog dela se pojavio kao neki crni oblak i progutao sve, nažalost. Možda je to danak neiskustvu, možda nešto što odistinski tišti pesnika, to i nije previše bitno. Ono što ostaje, da citiram Eliota, nije prasak nego cviljenje.