Iskustvo čitanja nove zbirke priča Jasmina Agića, ne samo da pokazuje da autor verno ostaje i prati svoju poetiku već pokazuje i da se njegova proza može iznova ponovo učitavati kroz prizmu konvencionalnog, ali i posve novog načina pisanja. Već u samom naslovu koji u sebi sadrži ono što je sama jezgra ove knjige, a to su čudo i naziv autorove omiljene ulice iz detinjstva, čime se pokazuje i provlači poetika autora koju je negovao i u svojim prethodnim knjigama – poetika historije i fantastike, stvarnog i nestvarnog, jave i sn,a kao i onirizma. Knjiga se u svim svojim pričama koncentriše oko dva suprotna, ali istovremeno suštinska pojma za autora: historije, za koju pisac ima moć da ponovo ispisuje svoju stvarnost povesti po svojim iskustvima i fantastike, kao mogućnosti da se prodre u paralelne svetove gde je sve moguće i gde se granice mogućeg i nemogućeg stapaju u ono što se naziva onirizam – budno sanjarenje. Upravo je to ova zbirka priča – budno sanjarenje o historiji.
U zbirci Čudo u Ulici Omera Maslića, autor ostaje u okvirima svog interesovanja pisanja intervenisane povesti, ali sa primesama izmišljenog koje potom stavlja u realan kontekst. Autor u dvadeset osam priča kao novinu unosi svojevrstan spoj historije i fantastike čime se podstiče dinamika čitanja. Ono što se mogu izdvojiti kao dometi ove knjige jeste upravo autorova spretnost da pomiri ove dve naizgled nepomirljive strane – pripovedanje povesti na način kako se pripovedaju bajke, fantastične priče i ono što bi se reklo da nije moglo biti. Ono što se još može posmatrati kao domet ove knjige jeste njena društvena i historijska angažovanost koja se provlači kroz osnovne motive i narativ svake od priča. Autor uspeva da pričama stvori paralelne svetove čitanja mitskim elementima i strukturama sličnima kakve se nalaze u legendama i koje omogućavaju posebnu vrstu autorove slobode, čime se maštom, iznova, na drugačije i možda nesvakidašnje načine, ispisuje i stvara paralelna povest.
Zainteresovan za prikazivanje Bosne u historijskom kontekstu od njenih prvih pomena u mitskoj usmenoj književnosti do njenog okupiranja od strane Osmanlija u srednjem veku, autor ovu zbirku priča započinje sagom odnosno ciklusom od dvanaest priča o lozi Orlovića, prikazujući celu njihovu povest koja je trajala skoro pola milenijuma. Kroz perspektivu članova loze prikazuje se cela Bosna i njen narod onakvim kakvim se vide u tim teškim vremenima: ponosni, prkosni, neustrašivi, ali i preosetljivi, tvrdoglavi, narod koji ne uzmiče pred okupatorima i teškim vremenima. Svi glavni junaci ove sage se odlikuju ovim osobinama, ali i pritajenom osetljivošću, patnjom i samosvešću o položaju sebe i svog naroda u vremenu kada su Osmanlije pokorile Balkan. Junaci se preispituju, razmišljaju o ratovanjima, vode unutrašnje borbe, data im je svest ali i dovoljno neustrašivosti da ne pokleknu pred užasom onoga do čega su dolazili autorefleksijom o spoljašnjim pretnjama i užasima Bosne u srednjem veku. No autor se ne zadržava na fakciji, već unosi elemente svoje poetike fantastike i preosetljivosti junaka koja je simbol i odraz kolektivne samosvesti cele Bosne.
Ono što bitno razlikuje ostatak knjige od spomenutih uvodnih priča, jeste postavljanje likova sa fantastičnim elementima u realne situacije. Onirizam kao ustaljeno budno sanjanje, bezgraničan prostor između stvarnosti i mašte, jave i sna, sveprisutno je ostatku knjige i time se otvara široka lepeza mogućih svetova. Ono na šta se autor oslanja i od čega polazi pri građenju narativa, no čega se nužno čvrsto ne drži, jesu motivi iz bosanskog orijentalizma na kojima gradi pripovedanje sa elementima fantastike, sanjarenja i budnosti junaka priča kao i njihovih doživljaja koji do kraja ostaju nerazjašnjeni i ostavljaju značenjske i tekstovne praznine koje sam čitalac može popunjavati prema svom čitalačkom iskustvu i širinama književnog shvatanja i tumačenja što u svojim teorijama ističe i Ingarden.
U pričama kao što su "Legenda o Demilu", "Bašta lavice Muthoni", "Zmajevo oko", "Hanino putovanje na drugi kraj noći", "Čudo u Ulici Omera Maslića" i "Okato" drvo ističu se fantastični elementi poput divova, priviđanja, predskazanja, pretvaranja sna u stvarnost, čuda, putovanja u mislima, ali i folkloristički elementi tipični za bosansku mitologiju.
No u pričama kao što su "Odbačeni čovek", "Odeljenje za rak", "Da, tako izgleda smrt" i "Božiji ratnik," autor se osvrće i na poetiku i problematiku čoveka tokom i posle rata kojima su se bavili mnogi pisci poput Stanislava Krakova u romanu Krila, Ilse Aichinger u romanu Veća nada, Wolfganga Borcherta u drami Vani pred vratima. U pričama pokazuje beznađe čoveka posle rata, oštro kritikujući odnos države i društva prema tim običnim ljudima koji su se borili u ratu. Ove priče se mogu na nekom političkom i društvenom nivou posmatrati kao otpor i kritika stvarnosti, politike koja se vodila u BiH, kritika o načinu na koji se pamti rat i slični fenomeni. Čovek u priči "Odbačeni čovek" ne dobija priznanje od države ni naknadu za svoje ratovanje te ostaje bedan i siromašan, razočaran u toj borbi sa državnim sistemom koji nije naklonjen malom, običnom čoveku koji samo želi pravdu. Pa ipak, ono što jeste nedostatak ove zbirke priča jeste odsustvo koherentnosti – u nekim pričama je akcenat na historiji, u drugima na fantastici, a u trećima se autor pak udaljava potpuno od bilo kakvih veza sa ovim elementima. Takve su priče "Pohvala ženskoj guzic"i ili priča "Prvi sneg".
Autor nam u ovoj zbirci pripoveda o povesti jednog naroda isprepletanoj sa strukturnim elementima fantastike. Historija i fantastika stoje u protivrečnom odnosu i unošenje fantastičnih elementa u stvarnosni narativ gde se historijsko pamćenje svodi na individualno utoliko koliko i na kolektivno. Kreirano iz sasvim konkretne subjektivne perspektive jeste pravi izazov jer provocira koncept ozbiljne kulture i historije i stvara poseban svet priča. Preplitanjem historijskog koje je precizno, britko i ozbiljno sa fantastičnim, oniričkim elementima, tekst se otvara mnogim potencijalnim načinima interpretacije čime se ostvaruje odnos pisac – tekst – čitalac, u kome čitalac postaje najvažniji jer ima zadatak da pažljivo, pomno i otvoreno čita i doživljava izrečeno i neizrečeno, što ga nesumnjivo poziva na daljnje čitanje.
Nenad Kostić
Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.
Donosimo kritiku Elvina Dervića, napisanu u sklopu Bookstanove radionice književne kritike.
Mladi književni kritičari i kritičarke te kulturni radnici i radnice dokaz su održivosti i sjedinjenosti zajedničkoga književnoga polja.
Volite nas čitati i sudjelovati u našim događanjima i programima?
Podržite nas. Vaša donacija će nam omogućiti da i dalje budemo Booksa koju toliko volite.