'Kao da nema sutra': Intrigantna premisa, mlaka izvedba

Roman o kome će biti reči u ovom tekstu predstavlja drugi roman mladog hrvatskog autora Borne Vujčića, rođenog 1993. godine u Zagrebu. Studirao je dramaturgiju, a svoj prvi roman, Nužno zlo objavio je 2015. godine. Njegovo najnovije ostvarenje, roman Kao da nema sutra, zapravo je pokušaj distopijskog književnog izražavanja, uz pretenziju da taj pokušaj realizuje na specifičan način menjajući tehniku pripovedanja, tačku gledišta, ali i nudeći optimistični narativni rasplet, koji je neumoljivo odstupanje od postulata klasične distopije.

Da, napisao sam pokušaj, jer na pitanja u čemu je Vujčić uspeo, a u čemu nije, pokušaćemo da damo odgovor u narednim redovima.

Radnja romana započinje pojavom misteriozne bolesti, nazvane Luciferov virus, koja pogađa isključivo nemoralne i "loše" ljude, kao neka vrsta selektivne kazne. Simptopi virusa variraju od osobe do osobe, tu čini se nema nekakvih pravila, dok je ishod uvek fatalan. U središtu priče nalazi se nesvakidašnja hrvatska petočlana porodica Fleminov, a roman je strukturiran kroz poglavlja u kojima svaki član porodice dobija priliku da ispriča svoj deo priče. Pripovedačica, koja se autoreferencijalnim komentarima predstavlja kao Bog, tvrdi da zna više od samih protagonista. Otac, Milan Fleminov, nasilni je, konzervativni i radikalno desničarski nacionalista, bivši vojnik sa ratnim zločinima iza sebe, dok njegovo ime asocira na poreklo suprotno njegovoj ideološkoj poziciji. Majka Danica radi kao medicinska sestra i neposredno je izložena pandemiji, sin Alan posvećen je humanitarnom radu i naivan do samouništenja, dok mlađi sin Franjo, osamnaestogodišnjak, teži slobodi i hedonizmu. Ćerka Lucija pati od depresije i zavisnosti od lekova, koje koristi poput droge. Međutim, njih sve virus je do kraja romana zaobišao. 

Usred opšteg haosa, predsednik Hrvatske, Vitomir Vrblek, političar satkan od elemenata Milanovića, Miloševića, Tuđmana, sprovodi državni udar u pokušaju da uspostavi apsolutnu vlast i diktaturu, što vodi do otcepljenja Istre i njene borbe za nezavisnost. Milan, vođen paranojom i ratnim mentalitetom, ograđuje svoju kuću i kreće u lični rat protiv Vrbleka i vladajuće nomenklature. Na kraju romana, pripovedačica otkriva da je iskoristila autora kao mesiju da prenese priču i pošalje svoju poruku svetu. Ovo bi bio najkraći plot ovog ostvarenja, koji se odvija u trideset i tri dana, podeljen u isto toliko poglavlja u romanu.

Književni habitus ovog romana kreće se od pretencioznosti, praćen spisateljskim neiskustvom, ka trivijalizaciji bitnih filozofskih tema kao što su sloboda, vrednosne strukture, konzervativnost, današnja dihotomija progresa i regresa i sl. Distopijski elementi su tu: totalitarna vlast ili represivni sistem u obliku državnog udara predsednika Vrbleka; društvo nameće svoja stroga pravila koja vode do gubitka individualnih sloboda; manipulacija i dehumanizacija vide se u elementima kada se ljudi tretiraju kao sredstva; na pomolu je katastrofična, eshatološka budućnost; protagonisti se neprestano suočavaju s pitanjima identiteta, etike i sopstvene nemoći u sistemu, a na koncu su tu i pobunjeni pojedinci — oni koji se opiru sistemu. Međutim, kao problem pred čitaocem se uzdiže neuverljivost s jedne i površnost s druge strane. Pre svega problematična je naučna utemeljenost pojave virusa, kako se taj najsićušniji mikroorganizam, taj mali infektivni agens pojavio, kako se replikuje unutar ćelija i sl. Naravno da se ne očekuje naučna disertacija autora, ali makar kvazi-naučne natuknice, slutnje ili spekulacije kod likova su prekopotrebne. Naratorka nam to objašnjava, na svoj magnetični i uzvišeni način, ali se kod protagnosta ne vide ni natruhe prave spekulacije. 

Problematičan je i odabir naratorke. Autor uvodi naratorku, koja je istovremeno ženski glas i sam Bog, što bi trebalo da pojača osećaj metafizičke selekcije „dobrih i loših", ali ovaj postupak (premda je jasna feministička namera autora vredna pohvale) doima se poprilično trivijalnim: Vujčić nam šalje Boga u ženskom obliku da nam saopšti kako je Ona poslala Vujčića da nam saopšti kako je Ona... i tako se možemo doslovno spetljati u ovaj mise en abyme koji ničim ne pomaže priči. Zbilja, postoji deo gde nam Bog objašnjava kako su ljudi nastali iz odnosa nje i Lucifera, te da su neki na oca, a neki na majku (čitaj jedni loši, drugi dobri), ali sve to skupa može stati u plot jedne američke lake komedije poput filma Dogma u kom Alanis Morissette glumi Boga. Izgleda smešno na prvi pogled, ali ovom romanu manjka upravo komedije.

Uistinu, ne čini se kao da je autor želeo da napiše komediju, naprotiv, ton pripovedanja vrlo često je sumoran i turoban, a naratorka ne poseduje božanske pripovedačke veštine, štaviše, isuviše je približio jezik uličnom diskursu: „Bez žmigavca i bez jebemti, Fotelja je skrenuo levo. I još i više nego inače, bolio ga kurac." (str. 42.) Dakle, jezik naratorke, koja se predstavlja Bog, prizeman je i povremeno koristi uličarski rečnik, što samo po sebi ne bi bio problem da je u tom izrazu prisutna stvarna duhovitost i stilistička inovativnost. Međutim, umesto da obogati narativ originalnošću ili dubokim ironijskim tonom, njen vokabular ostaje prilično mlak i neinventivan. Ako već imamo koncept Boga kao naratora, onda bi mogućnosti pripovedanja i stila morale biti neograničene (što bi se reklo nebo je granica) — što ovde čini se, nije slučaj.

Nadalje, može se reći nešto o metaforama i sugestijama u romanu. Naime, ako je Bog već odlučio da sprovede moralno „pročišćenje" čovečanstva, teško je ne zapitati se — zašto mu je uopšte potreban roman kao kanal komunikacije? Nije li dovoljno tradicionalnih metoda, poput groma s neba ili makar kakvog proroka? Ideja da koristi autora kao mesiju deluje pretenciozno, ali bez jasnog značenja ili suštinske funkcije u priči. Problematičan je i koncept moralnog razgraničenja jer se mora onda jasno odrediti ko deli moralne pasoše i se tačno povlači granica između dobra i zla? Čini se da se na tome moralo malo više poraditi kroz prikazivanja makar nekakvih (makar subjektivnih) obrazaca u cilju utemeljenja primarne ideje priče. 

Plemenita ideja romana da se ženski princip prikaže kao superioran u odnosu na muški — što se vidi kroz lik Boga kao žene, Lucifera čije gene nose „loši" i kroz suprotstavljenost Danice i Milana — ostaje kao značajni idejni fundamet romana, kao i doslednost autora da na životu ostavi sve iz porodice glavnih protagnosta sem Milana, kome virus nije potreban da izgubi svoj život, usled njegove zatucanosti, rigidnosti, ekscentričnosti... dakle autodestruktivnosti. Ipak ostaju ključna pitanja koja roman ne samo da ne rešava nego ih ni ne postavlja: kako se određuje ko zaslužuje da preživi, a ko ne?; postoje li izuzeci ili siva zona u ovom sistemu? 

Valja spomenuti i nepotrebna objašnjenja u fusnotama za reči iz novog rečnika mlađe generacije, koje koriste Franjo i njegovi prijatelji, jer se izrazi poput "čiljonž", "ščilati", "gariti", "spiskati", "nez" i slični odlično razumeju iz konteksta. Štaviše, čak i da nije tako, zauvar je pokatkad ostavljati jezik na zanimljivoj klackalici između magičnosti i neznanja, jer upravo eventualna nerazumljivost može probuditi maštu i doprineti čaroliji naracije. S druge strane, prijalo je pominjanje dobre muzike u romanu, kao što je pesma Ne mislim, benda (meni dragog iz više razloga) Nežni Dalibor. Generalno urbanosti ne manjka štivu, što je pulsirajuće dobra strana romana i da se dosta toga naučiti o kontekstu u kom obitavaju novije generacije, recimo da „čiljonž“ nije ni „cool“, a ni „opušteno“, već i jedno i drugo, a ponekad ni jedno ni drugo, i čiljonž je i neopterećeno, a može biti i „gušt“. Dakle, idemo gariti s kritikom do kraja i ščilati se jer nije kljuc.

Sve u svemu Kao da nema sutra počiva na intrigantnoj premisi, no njegova izvedba ostavlja mnogo prostora za kritiku. Autor nastoji da ponudi distopijski narativ sa filozofskim i moralnim implikacijama, ali strukturalne nedoslednosti i plitka razrada ključnih ideja potkopavaju njegovu snagu. Pored toga, roman pati od trivijalnih metafora i previše uprošćenih sugestija, koje ne uspevaju da ostave dublji utisak. Kraj, sa svojim optimističnim treptajem ka boljoj budućnosti, ostavlja dojam nedovoljno promišljenog raspleta — kao da je rešenje problema čovečanstva nalik školskom sastavu koji se završava „i svi su živeli srećno do kraja života". U konačnici, umesto da ponudi promišljenu viziju budućnosti i postavi relevantna pitanja o moralu i ljudskoj sudbini, roman ostavlja utisak idejno intrigantne, ali izvedbeno nedovoljno uverljive priče.

Ipak ostaje utisak da Vujčićeve mogućnosti prevazilaze ovo ostvarenje, te je red pričekati njihovu realizaciju u nekom budućem delu, naposletku na dobrim mladima književnost ostaje.