Između artificijelnosti i stereotipa

Karmela Špoljarić: Pazi što ćeš poželjeti (CeKaPe, Zagreb, 2013.)


Da bih objasnio diskurs u kom čitam knjigu Karmele Špoljarić - ali i ma koju drugu knjigu - moram početi od jednog vrlo opšteg pitanja. Naime, šta je književnost i čemu ona služi? Ako bih morao da na ovo teško pitanje jednostavno odgovorim (a moraću, budući da je broj karaktera zbilja ograničen), rekao bih da je književnost prostor koji nam pomaže da bolje razumemo stvarnost i svet oko sebe. U tom smislu, svaki objavljeni književni tekst - svojom voljom ili ne - kači se negde na kompleksnu mrežu značenja koju stvarnost sa sobom nosi te, shodno tome i između ostalog, dobija i svoju ideološku poziciju.

Ovo, naravno, ne znači da - nazovimo ga tako - način realizacije književnog teksta nije važan. Naprotiv, ona je izrazito značajna za što verodostojnije poniranje u književnost i objašnjavanje sveta pomoću nje. Međutim, knjiga Pazi što ćeš poželjeti dvostruko je problematična - i na nivou svog odnosa sa 'stvarnošću' i na nivou književne realizacije. No, krenimo redom.

Knjiga Pazi što ćeš poželjeti na jednom mestu okuplja deset priča Karmele Špoljarić, uglavnom već ranije objavljivanih i tek labavo žanrovski povezanih na polju fantastike. U tekstu na poleđini koji potpisuje urednica knjige Jagna Pogačnik piše i sledeće: "Autorica sjajno poznaje, cijeni i inspiraciju pronalazi u dionioci proze koju nazivamo književnom fantastikom, jer način na koji 'misli' književnost i gradi svoju poetiku daleko je širi od onoga što nam kao građu nudi tzv. stvarnost".

Zbilja, ovaj tobože prefinjeni i postmoderni prezir (ili, ako je to prejaka reč, onda makar otklon) prema takozvanoj 'stvarnosti' nešto je što izbija iz svake stranice ove knjige. Međutim, za razliku od Jagne Pogačnik, ne bih rekao da je to kvalitet, već upravo najveći problem ovih tekstova. Dakle, nije stvar u tome što pismo Karmele Špoljarić nije mimetičko i što ona inspiraciju pronalazi u fantastici, stvar je u tome što u njenim pričama ne postoji relevantna književna stvarnost koja bi - bez obzira na svu svoju fantastičnost i prezir ka ovoj našoj jadnoj stvarnosti takozvanoj - ipak trebala da ponudi nešto više od pukog eskapizma.

No, nije da Špoljarić nije pokušala, tu i tamo, uspostaviti veze između realnog sveta i sveta svoje knjige - naprosto, te veze su uglavnom vrlo neuspele. Likovi koje gradi i priče koje ispisuje su ili odveć artificijelni ili su tek karikature zasnovane na nizu opštih mesta. I jedno i drugo tvrđenje je moguće potkrepiti primerima.

Recimo, autorka ispisuje priču pod naslovom 'Tko bi u to vjerovao' koja tabloidno govori o nestašnom ponašanju slovenskih bogova, primerenijem ljudima nego tim natprirodnim savršenim oblicima života. Iako nije odviše hrabar potez upustiti se u dekonstrukciju mitologije koja je davno izgubila svoj društveni značaj, takav postupak može imati smisla ako se u kritici tog udaljenog sistema ostavi dovoljno prostora za učitavanje problema koji postoje u stvarnosti (onoj takozvanoj).

Međutim, ono što dobijamo u ovoj priči je tek donekle naratizovan enciklopedijski članak o slovenskoj mitologiji - bogovi se besomučno nabrajaju i uvode u labavu ljubavnu priču dok u jednom trenutku i najstrpljiviji čitalac ne izgubi volju da pokuša da ih posloži u kakav-takav koherentan sistem.

Nijedan jedini bog koga autorka uvodi u priču nije do kraja izveden ni kao paradigmatična predstava nekakve osobenosti / pojave, a kamoli da je neko od njih oblikovan kao lik - ne, autorka ih samo ređa i ređa, tek povremeno ponekom od njih ubacujući kakvu polušaljivu dosetku, primereniju školskom pismenom zadatku nego zrelom književnom delu (recimo, uskoči tu takozvana stvarnost kada jedan od bogova zapeva stih Đoleta Balaševića iz pesme 'Svirajte mi jesen stiže dunjo moja').

Mogu se iste zamerke o samodovoljnosti i samodopadljivosti literature bazirane na mitologiji uputiti i mnogim drugim književnim delima, ali najbolja od njih makar fasciniraju autorskom maštom i naracijom, dok je priča Karmele Špoljarić ravna, nezanimljiva i očišćena od bilo kojeg mesta u koje bi se mogao učitati ma kakav subverzivni potencijal. Istina, bog Perun u jednom trenutku dođe do 'velikog' zaključka kako bogovi postoje zbog ljudi, a ne obratno, te kako se bogovi moraju dovesti u red da bi u njih makar neko verovao, ali takav zaključak je toliko uopšten da i najnaivnije stvorenje u univerzumu ne može to progutati kao angažman.

Sa druge strane, Karmela Špoljarić je napisala i priču 'Ništa strašno' u kojoj obrađuje poprilično stvarnosnu temu - nasilje nad ženom unutar bračnog odnosa. Međutim, ovde do izražaja dolazi drugi problem koji sam spomenuo. Ako je božija pripovest patila od artificijelnosti i nemogućnosti da se ostvari konekcija sa tekstom i čitalačko interesovanje za tekst, onda ova druga priča pati od stereotipiziranog prikaza izrazito ozbiljnog problema.

Naime, likovi zlostavljača i zlostavljane u ovoj priči su postavljeni kao u kratkom televizijskom spotu o nasilju nad ženama koji je nekakva tranziciona vlada (recimo, srpska ili hrvatska) morala da producira da bi kakve EU glavešine bile zadovoljne emancipatorskim procesima. On je napada jer nije zadovoljan time koje mu je košulje ispeglala, on je napada jer je ona zaboravila da kupi pivo, on je 'došljak iz daleke provincije' koji samo želi da se brzo obogati i nabavi nabudžen automobil, a ona je 'izdanak stare i cijenjene obitelji' - dakle, niz opštih mesta, a posebno upada u oči pretenciozna postavka po kojoj likovi nisu imenovani nego se označavaju kao Muškarac i Žena, valjda jer bi kao takvi trebalo da budu paradigmatični predstavnici svojih rodnih uloga.

Nevolja sa ovom vrstom 'angažmana' je u tome što je on samo simulacija koja jedan vrlo komplikovan problem predstavlja u karikaturalnom diskursu, bez trunke nijansiranja (jasno, pod tim ne mislim na relativizaciju u smislu odgovornosti nego na dublje poniranje u srž stvari). Problematičan je takav tekst i iz klasnog ugla (jer je prljavi, ružni i zli Muškarac, naravno, neartikulisani došljak), a i iz feminističkog ugla jer jednu od tema kojom se iscrpno bave i feministička teorija i praksa donosi u banalnom i razvodnjenom izdanju budući da bogovi patrijarhata i liberalnog kapitalizma samo kao takvu mogu i da je prihvate.  

No, nije to jedino mesto koje u ovoj knjizi može biti meta feminističke kritike. Naime, kao što je već rečeno, dobar deo priča u ovoj knjizi počiva na elementima fantastike (ili na motivima poput šizofrenije koji zbog pozicije pripovedača tekst uvlače u svet u kome realno i nerealno nemaju jasne granice). Iako ne u svim, u dobrom delu tih priča fantastičnost / onostranost / očuđenost je nešto što je povezano ili dolazi od ženskih likova. Bilo da su predstavljene kao šizofrene žene ili kao nordijske božice, one dolaze iz prostora iracionalnog, povezanog sa neshvatljivim prirodnim pojavama i sl.

Dakle, iako sam siguran da to nije bila autorkina intencija, većina ovih priča odiše duboko patrijarhalnim i konzervativnim svetonazorom, budući da se Špoljarić uglavnom čvrsto drži dihotomije u kojoj prostor ženskosti počinje tamo gde završava prostor racionalnog. Nijednim iskorakom u naraciji autorka ne problematizuje takvo shvatanje ženskog identiteta - dobar primer za suprotan postupak bilo bi, recimo, remek-delo Dubravke Ugrešić Baba Jaga je snijela jaje u kome autorka vešto dekonstruiše ideju o ženi kao veštici (duboko patrijarhalnu ideju za čiji je smisao od posve perifernog značenja da li se žena javlja u obliku vile ili veštice).

Možda najuspeliji tekst je 'K-Larina priča' koji je ujedno i prvi u knjizi. Posle ne baš sasvim uspešnog polu-krimi zapleta, autorka je posegnula za klasičnim, mada korektno izvedenim, postmodernističkim metatekstualnom trikom (koji, jasno, uključuje i glavnu junakinju koja je spisateljica), razbijajući granice teksta i ostavljajući zamućene granice između stvarnosti njene priče i stvarnosti u kojoj mi, kao čitaoci, obitavamo.

Možda je to bio put koji je mogao donekle spasiti ovu knjigu jer je gotovo jedini uverljivi momenat u njoj upravo taj kada je autorka priču predstavila kao tekst koji stvara njena junakinja – to je jedini momenat u knjizi kada se čini da bi priče Karmele Špoljarić možda mogle nešto važno da saopšte. Sve ostale priče spadaju u domen one književnosti koja nastaje u tobožnjem vakuumu i koja je, bazično, sama sebi svrha.

Takva književnost svoj samodovoljni smisao pronalazi u formi, 'jezičkoj razigranosti' i sličnim frazetinama koje ispaljuju dobro situirani profesori književnosti dok mudro češkaju sedu bradicu i pućkaju lulu. Međutim, cela te ikonografija u biti je samo mimikrija za jedan duboko konzervativan svetonazor kojim odiše čitava knjiga Pazi što ćeš poželeti. 

Bojan Marjanović
foto: Heather

***

Bojan Marjanović (Užice, 1990) - diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odeljenju za novinarstvo i komunikologiju. Trenutno na Master programu teorije kulture i studija roda na istom fakultetu. Član je redakcije magazina Liceulice. Novinske tekstove objavljivao u dnevnim novinama Danas, internet portalu E-novine i časopisu Tekstura. Priče, poeziju i eseje objavljivao u periodici, zbornicima, magazinima i knjigama. Od decembra 2013. godine zajedno sa Tijanom Spasić uređuje književni program Gradska knjižnica u Kulturnom Centru Grad.