Sukladno važećim mjerama klub Booksa zatvoren je od 28.11. do 21.12. / Due to COVID-19 Booksa is closed from November 28th until December 21st.
Close
Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Ispod površine patrijarhata

Large pika Foto: Lana Pukanić, iz eseja 'Ugledajte se na sport sa Zoranom Mamićem! (prošireno izdanje)'.
Naslov knjige: Tinejdžerke i drugi monstrumi Autor knjige: Lana Pukanić Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2020
Utorak
08.09.2020.


Tinejdžerke i drugi monstrumi Lane Pukanić još jedna su zbirka eseja koju je Fraktura objavila povodom festivala Feminizam je za sve, održanog na proleće ove godine. Kao i Lea Horvat, o čijoj sam knjizi Nepraktični savjeti za kuću i okućnicu već pisala, i Lana Pukanić jedna je od autorki i urednica portala Muf i Krilo, gde su tekstovi sakupljeni u ovoj zbirci objavljivani u periodu između 2014. i 2018. godine. 

Za razliku od Lee Horvat, Lana Pukanić odmah objašnjava: "Tekstovi u ovoj knjizi, uz iznimku posljednjeg, pisani su za internet." Sledi kratki pasus o njenoj blagoj anksioznosti zbog "novog života", ali i "nepromenljivog oblika" koji ti eseji sada zadobijaju. Iako će ih i dalje biti teško izvući iz konteksta ukoričene knjige, autorkin komentar anticipira nepretencioznost i neopterećnost kojima se odlikuju. Autorka takođe napominje da se tekstovi najviše obraćaju onima kojima fenimizam još uvek nije previše blizak – možda baš tinejdžerkama pomenutim u naslovu.

Knjiga je podeljena u pet celina, a prethodi im uvodni tekst, koji unosi naslovni koncept monstruma, žene čija percipirana čudovišnost plaši i izaziva. Tekst je u formi odslikavanja autorkinog doživljaja filma Vere Hitilove Bele rade, u kojem dve junakinje izazivaju predstave o ženskosti, s fokusom na telesno i odnos prema hrani, i autorkinog doživaljaja iz stvarnog života, koji takođe uključuje "žene-monstrume", a odvija se ispred McDonaldsa. Ova međuigra ličnog iskustva, shvatanja umetničkog dela i same njegove sadržine/forme karakteristična je i za mnoge kasnije eseje.

Prva celina, nazvana Hrvatska sukuba, sadrži tekstove o seksizmu na političkoj sceni, kulturfašizmu koji ima osnovu u šovinizmu, itd. Čitamo tekstove fluidnih formi. Jedan polazi od izjave Zorana Mamića: "neka ne prodaju maglu s pameću i intelektualizmom, nego se ugledaju na sport." Fotomontaže Mamića i raznih osetljivih, nedovoljno maskulinih bića i koncepata – cvet mimoza, nepopularna boja braon, siromašna Gambija – praćene su zamišljenim Mamićevim obraćanjima. Pred Mamića ruku raširenih u gest koji iskazuje nevericu, ali i nezaobilaznu "mučeničku" toleranciju prema tuđoj nesposobnosti, montirana je mimoza, a on joj govori: "Uopće šta ti izvodiš, ne razumem. […] Jesi vidjela ikad bor. Šta misliš zašto je bor tako jak? […] jer se trudi!!" (str. 79.) Braon boji, montiranoj na najprostiji način kao kvadrat nekoliko nijansi, što samo čini Mamićeve teatralne gestove još smešnijima, on postavlja pitanje: koja je najpopularnija boja? Boja Dinama, naravno.

smedja
Izvor: muf.

Sledeći tekst katalog je 102 stvari koje treba što pre zabraniti/ukloniti iz javnog prostora. Na prvom mestu je "pobačaj naravno", ali tu je i "gledanje kroz prozor duže od 4 minute", "imati piknike", "Trg maršala Tita", a napokon i – "govoriti". Ove eksperimentalne forme, čak i ako nisu ujednačeno duhovite ili značenjski uspele, uspevaju da privuku čitaoca i navedu ga na promišljanje.

Drugi deo knjige, U sjeni procvalih djevojaka, govori o devojaštvu, pa saznajemo, na primer, da postoje studije devojaštva, kao neka vrsta pandana, ali i dela ženskih studija. Tekst Tko bi ubio Rory Gilmore? povezuje Twin Peaks i Gilmore Girls, unekoliko proizvoljnim vezama, što autorka uostalom i priznaje, ali poenta je svakako da patrijarhat ima bezbroj lica, a "ono što je nekome otpor drugome može izgledati kao predaja." (str. 136.)

Nakon intermeca koji predlaže sakralnu muziku za svaki stadijum menstruacije [najbolji momenat je na početku: "dolazak menstruacije poseban je trenutak – trenutak u kojem vam tijelo poručuje da (najvjerovatnije) niste trudne!"], prelazi se na celinu pod nazivom Feminističke kosti. Zabavne analize ovde se pretvaraju u informacijama nabijene osvrte na važne feminističke teme. No autorka često ostavlja neobjašnjenim detalje koji su od suštinske važnosti za njenu argumentaciju. Recimo, tekst o seksualnom radu koristi se liberalnim stavovima kako bi poručio: "Slušajte seksualne radnice." (str. 186.) Dakle, ne kriminalizacija, a naročito, ne gledati na seksualne radnice kao da nemaju svoju volju, ne paternalizovati ih. Trafficking, odnosno trgovina robljem: "Svi su pokušaji kvantifikacije traffickinga vrlo upitni, budući da su definicije žrtava traffickinga raznolike, ankete i istraživanja često su odrađeni ofrlje, a subjekti istraživanja znaju ne govoriti istinu" (str. 184.), parafrazira autorka. Subjekti istraživanja znaju ne govoriti istinu? Kojim subjektima onda možemo da verujemo? Govori li istinu žena koja kaže da joj seksualni rad daje osećaj moći, ili je to pak njena sublimacija traumatične situacije? Trgovina robljem i prisiljavanje/prisiljenost na prostituciju, koje čine problematičnim liberalizaciju seksualnog rada, brzopotezno i samouvereno su otpisane argumentom da su ankete često odrađene ofrlje. Ali nepodudarnost između samouverenosti tona i nedostatnosti argumenta previše je uočljiva i slama čitavu argumentaciju, koja odjednom postaje sumnjiva, a ishod je paternalistički prizvuk samog eseja.

Slično se događa i u polemičnom eseju o transrodnim osobama. Iako je tema sukob u okviru feminizma nastao zbog uverenja dela feministkinja da transrodne osobe pothranjuju rodne uloge (Caitlyn Jenner, "erotične poze, puno maskare") i time ugrožavaju ciljeve feminističkog pokreta, autorka svoje suprotno stanovište nigde uverljivo ne argumentuje. Ona kaže da "trans žene, koliko znam, ne misle da žene definiraju šminka i suknja" (174) – oblače ih jer je to ono što patrijarhat zahteva od njih. Retorički efekat ovog "koliko znam" je dvostruk: s jedne strane, ono je logičan disclaimer pred potencijalnim neslaganjima (autorka ne može znati šta svaka transrodna osoba misli). S druge, ono unosi autoritativnost empirijskog argumenta koji zahteva da se pred njim položi oružje: autorka zna šta misle neke transrodne osobe. No, uprkos retorici, autorka i dalje ne pobija prigovor, a samouvereni ton ni ovde ne uspeva da prikrije ne iznošenje argumenta. Teške reči poput cisseksizma kombinovane sa paternalističkom kvazi-argumentacijom koja stvara utisak da je nerazumevanje ove komplikovane teme do nje dovode nas u opasnost da nam ona tinejdžerka iz naslova pobegne u drugi tabor, tamo gde je sve jasnije rečeno. 

Uostalom, detalji tekstova iz ove knjige pokazuju koliko je nekad lako otići u pravcu zbog kojeg vas mogu kritikovati. U eseju nazvanom Monstrumi, recimo, Lana Pukanić govori o ženi iz Hrvatske koja je ubila sebe i svoje dete zbog nesretnog braka. Priča vodi ka Silviji Plat i njenoj suparnici – obe su se ubile zbog Teda Hjuza koji ih je napustio, "legenda kaže". (str. 274.) U ovom eseju, autorka nikada ne pominje činjenicu koju nesumnjivo zna, naime, da je Silvija Plat pokušala da se ubije više puta i pre nego što je upoznala Hjuza, da ima istoriju psihičkih problema. To ne čini Hjuza simpatičnijim, ali tinejdžerka koja ne zna ovaj detalj stekla bi problematičan utisak.

U stvari, čitav esej na taj pogrešan utisak navodi. Recimo, pominje se da je na samoubistvo Hjuzovu ljubavnicu "nagnala spoznaja da je se Hughes rješava i nikada neće s njom dijeliti obiteljsku idilu kakvu je sanjala". (str. 278.) Mada se načelno bori protiv društva koje poručuje da je prava ljubav "fatalna", tekst Lane Pukanić takvu jednu priču patetizuje i banalizuje, neobjašnjivo ne pominjući činjenicu koja je remeti. Postavlja se pitanje, nudi li se tinejdžerki koja otvori ovu knjigu alternativni scenario, uprkos politički korektnom rodno senzitivnom jeziku kojim je napisana? Odgovor je da, ali pojedina mesta poput ovog ipak su veoma problematična jer binarnu opoziciju muško-žensko ne prevazilaze, već je čak učvršćuju, pod krinkom njenog razotkrivanja. Na kraju ovog eseja, samo smo još uvereniji da je prava ljubav za ženu fatalna, da samo muškarci mogu biti kreteni, da žene uvek sanjaju o porodičnoj idili. Čak se i ubistvo deteta shvata kao majčinska ljubav – samo muškarac može biti taj kojem žena i dete nisu "dovoljni". A kada govori o svom susretu s poezijom Silvije Plat, autorka ne propušta da napomene: "Malo začuđuje da me s Plath upoznao muškarac, profesor." (str. 300.) U jednom od prvih eseja, ona kritički komentariše kako je Kolinda pobedila na predsedničkim izborima u Hrvatskoj – iako je žena – zbog toga što je igrala ulogu "požrtvovane majke". Ali kada priča postane romantična, a glavnu ulogu igra naša omiljena pesnikinja, subverzivna kritička oštrica se pretvara u meku četkicu kojom se ocrtava još nekoliko koloritnih varijacija na prastaru temu. Očigledno, teren feminističke borbe, koja je delom u nama, veoma je klizav, i u njoj nema prostora ni za kakav paternalizam.

Četvrta celina, Histerija u Avenue Mallu, sastoji se iz čitanja raznih kanonskih i modernih tekstova. Esej o prvoj sezoni serije True Detective donosi outline epizoda, namerno patetizujući junake i događaje ("Matthew je tako dubok i pametan"), zapravo ismevajući šovinističke konvencije sexy serije, pokazujući da je misteriozno zlo koje ubija žene "PATRIJARHALNO DRUŠTVO U KOJEM CVATE MUŠKI SADIZAM I MIZOGINIJA". (str. 246.) Tekst je zaista zabavni must read za sve fanove serije. Poslednja celina, Sirene na kraju svijeta, još su ličniji eseji o autorkinom doživljaju leta, putu na Island, itd. U eseju o Islandu, T. S. Eliot, razumljivo omražen, postaje krucijalnim delom duhovite, ali duboke misli: "Jedan je utješan pristup smrti misliti na slavne ljude koji su već umrli. Npr. na T. S. Eliota. Ako je mogao on..." (str. 330.)

Mada je knjiga raznolika formalno i tematski, i verovatno koji esej predugačka, ona je na kraju jedinstvena u svojoj poruci: "Patrijarhalne institucije normalnosti jedini su pravi monstrumi ovih priča." (str. 286.) Od tog monstruma pokušava da se brani kako sadržinom, odnosno temama koje Lana Pukanić bira, tako i formom, čija eksperimentalnost je uvek drugačija. Dok je knjiga Lee Horvat možda vrednija zbog svoje informativnosti, kod Lane Pukanić vrednost je pre u njenom pokušaju da nas navede da konceptualno povežemo ono što je naizgled nespojivo, a ispod površine povezano. A čak i ako nije, pokušaj ostaje kao zanimljiva vežba iz kritičkog mišljenja.

Foto: Lana Pukanić, iz eseja Ugledajte se na sport sa Zoranom Mamićem! (prošireno izdanje).

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu