Interna šala

Jedna od odlika dobre književnosti jeste njeno funkcionisanje u svim kontekstima, odnosno oslobođenost od vremensko-prostornih odrednica njenog nastanka. Premda su verovatno Shakespeare, Homer, Dante ili Tolstoj bili neuporedivo razumljiviji svojim savremenicima u Engleskoj, Staroj Grčkoj, srednjevekovnoj Firenci ili Rusiji druge polovine 19. veka, njihovo delo funkcioniše i danas, odnosno dokazuje svoju nepobitan est-etički kvalitet i kad ga čitaju naši savremenici iz ere Interneta i društvenih mreža. 

Nasuprot klasicima i onima koji se takvim smatraju, stoje tekstovi koji znače vrlo malo bez konteksta, čije razumevanje je ograničeno i ozbiljno ugroženo bez poznavanja vremena i mesta nastanka, a često i društvene uloge, biografije i aspiracija autora/ke. A s obzirom da je gotovo nemoguće sve to znati, čak i kad se radi o onima s kojima delimo veliki broj zajedničkih okolnosti, čak i u doba njegove preobaveštenosti gospodina Googlea ili njene superinformisanosti gospođe Wikipedije, valja se okrenuti onim tekstovima koji uspevaju da sopstvenu kontekstualnost transcendiraju literarnošću, odnosno formalnim i/ili nekim drugim inherentnim vrednostima.

Upravo je pitanje konteksta ono što mi u velikoj meri remeti čitalačko uživanje u romanu Oprost slovenačkog pisca Aleša Štegera. Nisam, naravno, zaboravio da je Maribor bio Evropska prestonica kulture 2012., kako bih kad se pola postjugoslovenske književne i umetničke scene šlepalo i finansijski preživljavalo na tome. Nisam zaboravio ni gomilu toponima, makar onih stvarnih koje Šteger koristi jer sam rođen i obrazovan u Jugoslaviji, zemlji čiji je Maribor bio deo. Isto tako nisam mogao da ne prepoznam neke od modela koji vladaju ponašanjem ljudi transnacionalno, ali ovde kod nas, na postjugoslovenskom prostoru, zauzimaju neku vrstu statusa državnog ponosa, nešto poput prepečenice u Šumadiji ili kulena u Slavoniji – radi se naravno o korupciji koja se pojavljuje u svim sferama društvenog života, ali i među pripadnicima svih klasa koje su nam na raspolaganju, premda se sve više svode na dve – osiromašene radnike, seljake, poštenu inteligenciju, s jedne, te neumesno i sve bogatije kapitaliste, s druge strane. 

Uprkos svim sećanjima i saosećanjima koje je roman pobudio u meni, dobar deo onoga što se u njemu događa ostao je obvijen velom tajne i čini mi se da sam, upravo zahvaljujući tome, a možda i činjenici da tekst čitam u, čini se, izvrsnom, no ipak prevodu Jagne Pogačnik, ostao uskraćen za njegove nijanse i duhovitost koja nije nužno povezana sa smehom, već sa činjenicom da je veoma teško uhvatiti fine valere, gotovo nevidljive niti koje spajaju reči u sintagme, sintagme u rečenice i tako dalje sve do finalnog proizvoda – romana. Postoji napetost među rečima koja se ne tiče uvek samo nivoa značenja, već i zvučanja i ritma i neke gotovo magijske moći – jer nije strah od imenovanja tek tako jedan od najraširenijih tabua svuda, posledica onih simpatičkih magijskih obreda koji su toliko drevni da su nam verovatno usađeni u genetski kod. U tom smislu je svaki prevod manjkav jer iz jezika u jezik nije moguće preneti sve ono što jedna reč, pojam ili sintagma mogu da znače. 

Koliko shvatam, već sam naslov romana jeste predstavljao upravo takvu vrstu problema. Naime, u izvorniku se roman zove Odpusti i, ma koliko malo govorim slovenački, vidim da se radi o množini, dok je u hrvatskoj verziji reč o jednini. Očigledno je da je već u toj tački došlo do distorzije, do krivljenja i gubljenja dela konotacija, a sticanja sasvim drugog. Da je na primer rešeno da i hrvatski naslov bude u pluralu, onda ne bismo dobili ovo hrišćansko sazvučje koju naslov u jednini nosi. S druge strane, nazivanje romana Oprost beži od onoga što se dešava u narativu, a što naslov u množini sugeriše jer protagonista romana dramaturg Adam Bely otpušta, odnosno oprašta duše od tela. On zapravo čini nešto što istovremeno potvrđuje i pervertira hrišćansko učenje o propadljivosti ovozemaljskog i večnom životu nebeskom. Može da se učini da je kratka rasprava o naslovu cepanje dlake načetvoro, odnosno preterivanje u sitnicama, ali želim da pokažem koliko je kontekst bitan za razumevanje, tačnije da bez konteksta nema razumevanja.

S tim u vezi stoji i činjenica da roman gradi vrlo jasnu intertekstualnu vezu s Bulgakovljevim klasikom Majstor i Margarita jer se u gradu pojavljuju dve misterizne osobe i klupko nemilih događaja počinje da se odmotava. Uz Belyja tu je i njegova prijateljica i pomoćnica Rosa Portero. Njih dvoje u nizu od trinaest epizoda tragaju za Velikim Orkom (s kratkim interludijima u kojima se objašnjava priroda njihove posete i njihovog međusobnog odnosa, a daje se i neka vrsta racionala za sve one fantastične stvari koje se u romanesknom svetu događaju). Na taj način ovaj narativ ima i svoj detektivsko-avanturističko-bajkoviti žanrovski okvir u kojem su nam predstavljeni heroj, njegov pomoćnik i zadaci koji moraju da budu ispunjeni da bi se stiglo do happy enda. Ipak, situacija nije ni najmanje jednostavna, kao što ni Šteger nije naivan pisac, tako da ovi strukturalni motivi neprekidno bivaju iznevereni, a samo finale ostavlja mogućnost za dodavanje bar još dve žanrovske odrednice. No, ne bih da kvarim uživanje onim najupornijim.

Ponovo moram da se vratim na kontekst. Naime, situacija u Mariboru koju Šteger toliko dobro poznaje, za nas, čitaoce iz unutrašnjosti, književne dotepence, zapravo je velika nepoznanica. Možemo mi da pretpostavimo ko bi u našim sredinama bili pandani gostioničaru, vlasniku industrije mesnih prerađevina, profesoru na fakultetu / direktoru alternativnog kulturnog centra, gradonačelniku i ostalim likovima s kojima se Bely i Portero u svom kratkotrajnom, no vrlo upečatljivom boravku u gradu sreću, ali bismo, kao i u slučaju naslova, možda konotirali pogrešno i samim tim propustili sve ono što je u romanu bitno. 

Pišući scenu sa Ivanom Dorflerom, na primer, Šteger je verovatno imao pred sobom određeni uzor koji čitaocima izvan Slovenije prosto nije poznat, osim kao model 'levog intelektualca'. Pokušao sam da u svojoj offline bazi podataka koju čuvam između očiju i temena potražim lik koji bi odgovarao tekstualnom konstruktu. Nije mi pošlo za rukom. Osetio sam da mi nešto fali. Kao da je Šteger pokušao da mi pokaže određenu osobu iz stvarnosti govoreći da, mislio sam na nju/njega, ali meni je on/a sve vreme bio/la u magli, neodređena i stoga neuspela. Mislim da je mnogo lakše Mariborčanima da identifikuju stvarni uzor i da na taj način dobijaju mnogo više od romana. Mi koji nismo Slovenci, a ni Mariborčani, gubimo jer nemamo odgovarajući predložak, ali i stoga što nam u čitavoj strukturi narativa ta scena ne odzvanja dovoljnom konotacijom. Ona predstavlja samo jednu u nizu, a ne jasnu gradaciju. 

Konačno, izvesno je da dobar književni tekst ne zahteva jasnu konotaciju, ali romanu Oprost ona nedostaje verovatno stoga što se radi o ne baš uspelom štivu. Da pokušam da zaključim, nije moguće da roman, bilo koji, bude samo predložak koji valja popuniti odgovarajućim likovima u odgovarajućim sredinama. Odnosno, ako je tako, onda to nije dobro jer književnost na osnovu konkretnog uopštava, a ne nudi uopštene zaključke za čije se pojedinačne i konkretne slučajeve brinu čitaoci. 

Iz ovako postavljenih stvari proizlazi da je jedan od glavnih problema u romanu dramaturgija. Naime, svaki iole iskusniji čitalac/čitateljica očekuje da će, nakon što je više puta naglašeno da se Veliki Ork sastoji od trinaest osoba, glavni junak morati da izvrši dvanaest podviga kako bi došao do onog ključnog trinaestog. A suviše je autor naivno postavio stvari kad je jedino iskliznuće iz ovog pravila postavio na sam kraj teksta. Drugim rečima, dramaturški gledano roman ima isuviše lako predvidljiv tok koji čak ni različiti ambijenti i živopisni likovi koje Adam 'odpušta' (kojima oprašta) ne pomažu da se ne oseti dosada. Čini se, naposletku, da je likova mnogo. Moglo ih je biti upola manje i posao bi bio obavljen. Jasno je da je Šteger pokušao da govori o tipovima, o paradigmama, ali upravo je to ono što narativ čini manje uspešnim – mi prosto znamo da će Adam Bely stići do kraja, kao u video igrici, do velikog bossa.

Međutim, i mnogo više od toga. Iza Belyjevih postupaka navodno stoji jedna ideologija, jedan čak religijski sistem promišljanja stvarnosti. To što će čitaocima biti teško da veruju u njega, to je sasvim nebitno, pošto ga likovi u romanesknom svetu bespogovorno prihvataju. Ali ono što je delovalo kao važan motivacijski sklop zapravo je tek trivija, retorički ukras, priča kojom majke plaše svoju decu i prete im da budu dobra. I u tom segmentu roman gubi na težini i njegova navodna društvena angažovanost, njegova satiričnost, koju svi očekujemo i koja možda i postoji u slovenačkom kontekstu, potpuno pada u vodu. 

Sve bi verovatno bilo značajno drugačije da ovaj roman čitam 2012. ili 2013, godine u trenucima dok još traje mariborsko stolovanje evropskom kulturom, ali i da ga čitam u originalu. Zbog toga je sud o ovakvoj knjizi zaista teško dati. Čini mi se da propuštam, ali mi, s druge strane, nekako nije žao. Kao da me ideja da moram da poznajem okolnosti udaljila od teksta i on svakim danom tone sve dublje u zaborav, a ja nemam želju da to sprečim.