Bojan Savić Ostojić, Stereorama (Pančevo: UKKPP, 2013.)
Treća pesnička knjiga Bojana Savića Ostojića, jednog od najboljih i najagilnijih predstavnika nove pesničke generacije, uz to i vrsnog prevodioca sa francuskog ‒ ima kao podnaslov odrednicu 'scenarijum'. Već na samom početku, dakle, autor sugeriše pokretljivost, izmeštanje, ali i iskonstruisanost stvarnosti u koju čitalac ulazi, odnosno njenu filmsku, scensku prirodu i izloženost tuđem pogledu.
Na ovaj način potcrtan egzibicionističko-voajerski odnos poezije (umetnosti) i čitanja (slušanja, gledanja) nameće se kao krovna ili kupolna tema Stereorame, a oblikotvorni postupak kojim se ovo ističe, u uvodnim stihovima se naziva kompresovanje: "u gužvi/ uže, jeftinije reprodukcije knez mihailove/ (koja zvanično slovi za original svake četvrte godine/ kad se prava reprodukcija restaurira u odeljenju za remont narodnog muzeja)/ pretvarao sam se da tražim nekoga/ rekli su mi da treba da nađem tebe// ako je verovati pričama, cela knez mihailova se može rasklopiti i kompresovati u kutiju veličine slim-marlobora®/ ali restauratori uvek intervenišu, zavisno od potrebe spektakla/ u ovoj kopiji su izostavili fakultet likovnih umetnosti i grčku kraljicu/ iz istorijskih razloga polupali stakla zapadnoevropskih/ kulturnih centara (...)".
Utoliko se prostor ove poezije može zamisliti kao, na primer, 'teatar' u filmu Dogville Larsa von Triera. Međutim, dok danski reditelj (savremeni) svet posmatra kroz apokaliptične naočare, Savić Ostojić pravi otklon od bilo kakve krajnosne, pa time i apokaliptične perspektive. Time što se ne prepušta melanholiji, već u granicama svojih moći želi da aktivno oblikuje stvarnost čiji je deo, lirski subjekat (a time i svako od nas) sugeriše ironično superioran i vedar odnos prema toj stvarnosti. Ali ovo ne podrazumeva zatupljivanje kritičke oštrice, što je jasno iz apostrofiranja beogradskog Narodnog muzeja koji je, čini se, na trajnom remontu, ili razlupanih inostranih kulturnih centara, ili čitavog niza jednako preciznih primedbi u drugim pesmama – naprotiv, uzvišenost i diskretna distanca koju subjekat u odnosu na predmet govora zauzima ovu oštricu čini još ubojitijom.
Prvim planom knjige blago dominira zapleten ljubavni odnos, sav od nećkanja i oćkanja, koji se može, kako je već u kritici s dobrim razlogom primećeno, čitati i kao ponovno, savremeno ispisivanje mita o Orfeju i Euridici; takođe, atmosfera u kojoj se taj odnos ostvaruje podseća na onu iz
spota za pesmu 'Gloria' benda Mando Diao i uopšte na filmove francuskog novog talasa.
Patetika koja je podrazumevani sastojak svake prave ljubavne priče, ironizuje se upravo insistiranjem na veštačkoj prirodi stvarnosti teksta: "postideo sam se – pisalo je u didaskalijama –/ od jedne tako prekorne ljubavi, ali/ vidiš, i ja krvarim/ to sam rekao da ti vratim istom merom.// a ja sam tvojom krvlju obeležena,/ rekla si na to i smerno legla kraj mene (...) krevet je samo jedan –/ tako je glasila tvoja replika posle odjavne špice –/ a pacijenata ima mnogo.// decembar je ipak svirepiji mesec,// poželeh da kažem,/ ali oćutah".
Referencijalnost pesničkog teksta u Stereorami je tako relativizovana na dva nivoa: time što se već od žanrovske odrednice knjige i uvodnih stihova naglašava da je reč o artificijelnoj realnosti, o pozorištu sa jasno podeljenim ulogama i preciznim napomenama šta koji akter treba da radi; sa druge strane, na dubljem ali i vidljivijem nivou, subjekat ove poezije neprestano promišlja sebe i svoju poziciju unutar složenog kompleksa stvarnosti.
Ovim samopreispitivanjem, dakle, subjekat 'interveniše' u stvarnost u kojoj je zatečen, kao što i ta stvarnost različitim upadima 'na scenu' oblikuje onu poetsku, odnosno sam tekst: " (...) a vidi se i ovo:// kako im se, neravnomernim hodom, primiče rahitična poremećena prilika, iskradena iz špalira. (...) probijam se kroz neprekinuti špalir statista koji, žureći na topli obrok, ne čuju/ kako dete neprekidno, repetitivno, plače./ pristižem bolesnika, hvatam ga za jaknu,/ osetivši blagu nelagodu u preponama:/ on se okreće, smućen pogled, ispod jakne prugasta pidžama, uredna, vičem:// gospodine!// špalir kolektivno staje, pauziran, umuknuvši./ iz ulice 1300 kaplara izlazi, iz ligeštula ustaje otac,/ lica zaklonjenog senkom makete filološkog fakulteta, replicirajući preko megafona:// 'gospodine!'/ snimanje je u toku!".
Iako glavne, to su ipak samo neke od motivskih linija Stereorame, jer subjekat ove knjige psihotropično luta kroz (ne-tekstualni) svet i popisuje značajne i upečatljive detalje scena čiji je učesnik, ili posmatrač: "u metežu uzavrelom na platou,/ za ovu priliku bez njegoševog spomenika,/ inkarnirao sam tip studenta-ignoranta. (...) ovakva revolucija,/ gde se smenjuju novi hitovi abbe, stihovi mladog matije bećkovića i zapevanja guslara,/ ovakva kakofonija/ najveća je kazna za čula revolucionara".
Nemirni i radoznali flener se, dakle, u različitim lirskim situacijama pojavljuje i kao politički komentator, pri čemu nikada da bi podilazio opštem mišljenju ma koliko ono bilo prividno progresivno. Tako se, u navedenim stihovima, u kulturno-ideološkom okviru studentskog protesta, ili, bolje, u odsustvu tog okvira, pronalazi pukotina na podrazumevanoj slici naprednih, svesnih i 'čistih' novih generacija.
Ali i ovde treba biti oprezan jer se između učesnika ili posmatrača svih ovih scena i subjekta koji o njima govori nikako ne može povući znak jednakosti; a linija ovog udvajanja je ključna i za samu kompoziciju Stereorame. Naime, u poslednjim pesmama javlja se autopoetički komentar koji naglašava da „unutar centralne kupole/ pod zakrivljenim svodom, nesagledive zakrivljenosti vrti se stereorama.// obodom spoljnog prstena, kroz bezbroj parova proreza/ oslikan na 32 koncentrična paravana/ projektuje se beskonačni scenarijum,/ namenjen pogledima (...)" i dodaje: „kad nema pogleda,/ slike miruju,/ dok se u jezgru obrće skriveni motor, prsten najužeg prečnika.// samo mu vrh, zift-crn, štrči iznad cele mašinerije,/ proteže se skoro do vrha kupole,// i gotovo na ivici rama/ stilizuje se u potpis autora."
Upravo u ovoj, vršnoj tački kupole, koja zasvođuje i nekolicinu drugih pesama u knjizi, krije se sušti metafizički, ali i religiozni sastojak Stereorame. Jer autor ne kaže da se vrh stilizuje u potpis pesnika, već upravo autora, a to, razume se, može biti sam pesnik, ali može biti i neka viša metafizičko-religiozna instanca.
Tako do kraja ostaje otvoreno pitanje ko je reditelj scena koje posmatramo, ili možda tačnije – koje živimo. Neprestanim menjanjem planova, perspektiva, načina kadriranja i tehnika montaže pesnik uspeva da „isprati" i „uhvati" dinamiku epohe, uspeva da šizofreniju rijaliti šouova i dramu polivalentnih identiteta iščita iskosa, kroz prizmu stalno aktuelnih ljubavnih, političkih i poetičkih pitanja. Ali uspeva i da, makar u toj slućenoj stilizaciji potpisa iz poslednjeg navoda, svakoj nestabilnosti, mobilnosti i fragilnosti uprkos – ponudi autora, ko god on bio, kao instancu sa kojom se mora računati. Zbog čega i poželeh da kažem: pesnička knjiga godine!
Ali oćutah.
Marjan Čakarević
***
Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Polјima, Beogradskom književnom časopisu, Quorumu, E-novinama, Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige Paragrad (1999) i Sistem (2011).
