Čije je ono moje?

Uvek mi je teško za Aleksandra Hemona reći da je američki pisac, premda po jeziku na kome piše, dakle engleskom, on definitivno svoje mesto nalazi na spisku anglosaksonskih pisaca.

Katkad se pisci sa ovih prostora koji pišu na drugom jeziku rano ratosiljaju opasnosti da budu obeleženi ili stigmatizovani kao balkanski sentimentalni pisci tako što tematiku svoje bivše domovine ostave u svojim najranijim redovima. Takav je slučaj sa Sašom Stanišićem koji je čini se svoj dug poreklu "isplatio" u svom prvom romanu te se u drugom okrenuo potpuno drugim temama.

Hemon je, čini se, pripadnik jedne druge vrste "nostalgičara", koji se svojim sećanjima i tematskom revitalizacijom svog prvog života zapravo nikad nije odvojio od Bosne, Sarajeva i prošlosti, a da pritome nikad nije prešao granicu ukalupljenja u balkanski korpus. Od zbirke priča Pitanje Bruna i romana Čovjek bez prošlosti, Hemon se nije tematski previše odmakao od Sarajeva, odrastanja u SFRJ, rata u Bosni, izbeglištva. Međutim, ni u tim delima ni u svom poslednjem ostvarenju autor nije od svog "začaranog kruga prošlosti" napravio trivijalne pamflete, naprotiv.

Nije ovo tvoje nije klasičan roman, pre svega on predstavlja knjigu koja je sastavljena od partikularnih priča, međusobno povezanih u sinhronizaciji rekonstrukcije sećanja naratora. Pripovedač nam kroz kratke i fragmentarne odlomke prepričava dogodovštine, kontekst minulog vremena, svoje detinjsko razmišljanje, habitus u datom kontekstu. U svojoj knjizi Hemon opisuje Sarajevo šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, Sarajevo više Marijinog dvora i niže Marijinog dvora, Sarajevo Grbavice i Čengić vile gde je narator (zapravo autor) odrastao i živeo. Kroz redove i sećanja defiluju likovi iz "prošlog" života od najuže porodice, preko tetka Nikole, školskih drugova (Duleta), golobradih ljubavi, čika Mustafe, tetke Juljku i njene nesrećne sudbine u Lesteru itd. Na koncu se svi sinhronizovano mogu sliti u segmente identiteta naratora ili kako bi C. K. Stead rekao – svi su oni on sam.

Moglo bi se reći da je ovaj Hemonov tekst jedna vrsta duhovne anamneze autora preko bare. S jedne strane predstavlja roman o detetu dok je bilo u Sarajevu, ali sa druge je sigurno roman i o detinjskom Sarajevu koje je više nego sigurno još uvek u autoru. Njegova sećanja su nasumična, nepotpuna, intezivna i, što je možda i najvažnije, pomešana sa maštom. Tako se u svom putovanju unazad narator zapravo klacka između zbilje i fiktivnosti, između biografije i uobrazilje, te se na tom putu fikcija i fakcija prožimaju i grade jednu sliku prošlosti. Hemon putem svog naratora ovakav odnos "snaga" na terenu brani jednostavnim postupcima, izrazima poput: ne mogu se setiti, nisam siguran da li se desilo ili mislim da jeste.

Ti fragmenti detinjstva nisu u svojoj biti ni dobri ni loši, ni strašni ni veseli, ni idilični ni traumatični ili od svega toga po malo. Tu se po stranicama vrzmaju porodica, majka, otac, deka i baka na selu, ulica suseda, školski vršnjaci, maloletničko nasilje koje je nekada bilo deo svakodnevice, prve ljubavi, prva seksualnost, stripovi, ploče i (za mene makar) dobar odabir bendova. Hemon tematizuje i fiktivnu, ali jako realnu podelu Sarajeva i njegovih mahala praveći jasnu aluziju na motiv granice koji je deo njegovog emigrantskog života.

Možemo naslutiti zbog čega su sećanja toliko bitna pripovedaču koji je prešao pedesetu. Na prvom mestu nalazi se pitanje i motiv doma. Na ono famozno koje je to "jedno mjesto koje se zove dom?" može se raznovrsno odgovarati, a čini se da nam je Hemon svojim štivom ponudio jedan nadasve specifičan odgovor: „Dom je mjesto gdje se tvojim odsustvom otvara praznina; dom je prostor koji tvoje tijelo ispunjava. Sada živimo negdje drugde, ali stan je dalje naš, i u njemu kad nismo tu i dalje nema nikoga. Kad dolazim u posjetu, tu odsjedam. Kad sam tamo, nisam tu. Ovdje tamo, gdje god da sam, uvijek sam negdje odsutan. Dom je mirišljava praznina u kojoj me nema." (str. 19.)

Dakle, na samom početku svog teksta Hemon nam otkriva stajalište po kojem je dom prazinina u kojoj nas nema, odnosno u onom stanu u kom trenutno nismo, ali u kome sve isto, sve je na svom mestu te samo mi nedostajemo da ga ispunimo našim mirisom, aktivnošću, životom. Međutim, tu se može detektovati prvi problem romana, prvi simptom teskobe naratora. Naime, tog stana više nema, u njemu više ništa nije na svom mestu, on je ispunjen svačime i svakakvima, pljačkaši su protutnjeli kroz njega, stvari su polomljene po svim sobama, krhotine okupiraju patos te više ne miriše na njegovo odsustvo. Shodno tome, narator se ne može vratiti kući, štaviše ne može ni svratiti doma jer njegov stan više nije njegov. Ostaju samo sećanja na njega, pri čemu se uvek postavlja pitanje da li je naš dom doista bio takav ili smo ga mi, pokušavajući sastaviti slagalicu sećanja, pomalo obojili i farbali da bismo ispunili nedostajeće delove.

Druga bitna komponenta jednačine jeste pitanje srednjih godina iliti početak nehotičnog, ovlašnog, ali katkad intezivnog srednjovečnog razmišljanja o smrti. Kroz čitav tekst provejava smrt kao motiv. Preko izbodenog čoveka koga mali dečak sreće na ulici, pa opisane saobraćajne nesreće, sve do recimo tetka Nikole "koji je umro dok se napinjao na tuti", smrt se provlači stihijski kroz redove romana: „Smrt nije događaj u životu, ali mi je zato čitala preko ramena." (str. 51.)

Između ova dva motiva, nestalog doma koji se može očitati samo u omagljenim istinama i parcijalnim maštarijama, te približavanja dobu u kome će se intenzivnije razmišljati o svršetku života nalazi se, čini se, osnovna potka autorovog književnog postupka. U tom saodnosu postaje jasno da je rekonstrukcija prošlosti podjednako neizvesna kao i budućnost koja dolazi, podjednako opasna te podjednako uzbudljiva.

Zvuči poznato? Naravno da da, zvuči kao spekulativna realnost post truth razdoblja u kome se skupa svi nalazimo, gde je prošlost spekulativnija, neizvesnija i interesantnija od budućnosti koja doista izgleda dosadno predvidljiva. S druge strane, sećanja su kretnja unazad po vremenskoj koordinati, a to je svakako u suprotnom smeru od nestajanja.

Roman me je podsetio na jedan holivudski film, uzgred budi rečeno ne tako loš, ali ipak površan, Mr. Nobody reditelja Jaco Van Dormaela, u kome se glavni lik u dalekoj budućnosti (poslednji smrtni čovek na planeti) pokušava setiti svog minulog života, ponajviše detinjstva i adolescencije, te mu se u tom pokušaju prožimaju i mešaju stvarni događaji i izmišljeni događaji, stvarne priče i paralelni potpuno fiktivne priče. Činjenica je da mi kao gledaoci ne možemo znati koja od tih priča zapravo miluje fakciju, a ne fikciju.

Naravno Hemonov roman je višeslojniji, dublji, intezivniji i kvalitetniji, glavni protagonista u romanu nije senilni starac u nekom drugom svetu besmrtnih ljudi, fiktivni su fragmenti i možda neke situacije, ali je osnovna linija sećanja utemeljena na stvarni habitus pripovedača u njegovom detinstvu. Ipak, ostaje činjenica da se glavni lik u romanu također pokušava prisetiti najsitnijih događaja, no vrlo ih se često ograđuje jer ne zna da li su se zapravo dogodile ili je on to iz svoje perspektive pedesetgošnjaka odmaštao neke njihove segmente. Takođe se može reći da opisivati to Sarajevo iz prošloga veka na engleskom jeziku doista se doima poput rekonstrukcije nestalog sveta nekim novim ljudima, drugim ljudima, možda smrtnim, ali dakako iz nekog drugog sveta.

Čitav svet Hemonovog teksta čini se tako davnim i fiktivnim da se slobodno može reći da deluje poput sveta na drugoj planeti. Pripovedač nam samo na kašičicu otkriva svoje trenutno stanje i položaj, dok mi kao čitaoci pozitivistički povezujemo život autora sa radnjom u romanu. U tom kontekstu i ne čudi što pripovedanje narator počinje bajkovnim prebacivačem u svet čudesnog: "U davno prošlo vrijeme, iza sedam gora i sedam mora na planini po imenu Jahorina..." Klasičnim narativnim trikom primerenim bajkama, Hemon nas zapravo prebacuje u diskurs i kontekst jednog univerzuma koji je u najmanja dva nivoa odvojen od recentnog nam sveta. Najpre radi se o vremenskoj disctanci u kojoj su utkane civilizacijske, društvene i političke promene. Jedan svet predratnog jugoslovenskog, nadasve nikad više ponovljivog Sarajeva koje, pored svih svojih karakteristka vremena u kome se nalazi, pored svih niti koje deli sa drugim delovima tadašnje zemlje, poseduje svoju osebujnost, svoju specifiku te samim tim i unikatnost.

Sve u svemu Hemon je ovim delom ponovo potvrdio svoju spisateljsku maestralnost i umeće. Jedino što se još uvek u svojim fabulama nalazi u začaranom krugu prošlosti i pitanja identiteta. Kako je sam u svom romanu naveo: "Griješi onaj ko definiše svoj identitet kao privatno vlasništvo nekakvog spremišta sjećanja." Kada se ne može nazad vratiti, a ne želi ići napred, ostaju samo sećanja, a ona su unutar ničega i "u tim sjećanjima su zimije".

Foto: izvor.