Goran Korunović: Crvena planeta (samizdat edicija Caché, Beograd, 2014.)
Govoriti o Crvenoj planeti Gorana Korunovića moralo bi u prvom redu da podrazumeva iscrtavanje kontekstualnog okvira u kojem se ova pesnička knjiga pojavljuje, što zapravo, nešto preciznije rečeno, znači opis (guste) mreže intertekstualnih i paratekstualnih znakova čiji složeni međuodnosi umnogome oblikuju njenu tekstualnu dinamiku.
Još konkretnije rečeno, sama edicija pesničke grupe Caché u okviru koje knjiga izlazi kao deseti ili jedanaesti naslov, u ovom trenutku unapred podrazumeva određenu pesničkopolitičku i poetičku koncepciju kojoj se Crvena planeta jednim delom priklanja, dok je drugim, i značajnijim delom preoblikuje.
Grupa Caché, naime, pojavljuje se na sceni (nove) srpske poezije krajem 2011. godine i to kao poetičko-politički i izdavačko-performativni projekat Tamare Šuškić, Uroša Kotlajića, Gorana Korunovića, Bojana Vasića i Vladimira Tabaševića. Reč je o autorima i autorki koji su u času formiranja Grupe već bili, u manjoj ili većoj meri, afirmisani unutar nove pesničke scene.
Ipak, zajednički nastup koji je uključivao nekoliko pesničkih večeri, na kojima su članovi Grupe u ubrzanom ritmu smenjivanja čitali svoje pesničke tekstove, bez ikakvih dodatnih komentara ili prisustva kritičara, a potom i samizdat edicija u najboljoj tradiciji avangardnih i andergraund pokreta, dakle, klasična piratska nekatalogizovana izdanja koja je bilo moguće dobiti isključivo na samim književnim večerima, a potom i Bilten Grupe sa jednim programskim i nekolicinom pesničkih, redom nepotpisanih tekstova – sve to zajedno imalo je snagu jednog pesničko-političkog stava i manifesta i na uzbudljiv način dinamizovalo inače vrlo živu novu beogradsku pesničku scenu.
Nastup Grupe je bio i još uvek je neka vrsta pobune protiv zatečenog stanja u izdavaštvu, gde za poeziju praktično nema mesta i gde novi pesnici, kod onih dveju-triju izdavačkih kuća koje poeziju uopšte nešto učestalije objavljuju, čekaju po malu večnost da im izađe knjiga, tek kad se svi 'živi klasici' izređaju. Međutim, polje delovanja Grupe nikako se ne isrpljuje sa samizdat edicijom, odnosno ono se tek tom edicijom otvara: mogućnost da se do knjiga dođe isključivo na pesničkim večerima afirmiše aktivniji, a u izvesnom smislu i buntovniji odnos prema poeziji, a time valjda i prema učestvovanju u javnom prostoru odveć anesteziranom onim životom koji se živi na društvenim mrežama, ali i, ne manje, afirmiše samo prisustvo živog pesnika, odnosno glasa koji uživo izgovara poeziju.
Sve to zajedno, što se može odrediti kao paratekstualni nivo značenja pesničkih tekstova, na umetnički provokativan način reaktivira nasleđe kako istorijske tako i neovangarde. Međutim, nesumnjivo važnije je da je avangardno nasleđe, u prvom redu nadrealističko, oživljeno i u samim pesničkim praksama. A kada ovo kažem, mislim na sve najreprezentativnije stilske odlike ove formacije: široko postavljeno polje asocijativnosti, zaumna i podsvesna metaforika, leva pesničkopolitička ideologija, koja pak, i to je vrlo važno, nije okvir u koji se ugurava poezija, već koja proizlazi kako iz formalnih, tako i iz sadržinskih slojeva samih pesničkih tekstova; i na kraju, kao finiji i nešto neupadljiviji, ali nikako najmanje važan dodatak – melanholični ton pesničkog govora na tragu Matića i Dedinca, koji, recimo, postoji kod Vasića i Korunovića, nasuprot nešto 'oštrijem', davičovskom tonu Tabaševića i Kotlajića.
Navedene stilsko-formalne osobine moguće je, razume se, u specifičnom vidu, pronaći i u Korunovićevoj Crvenoj planeti. Ali time još uvek ništa suštinski nije rečeno o toj poemi. Referentno polje ovog teksta već je samim odlomcima navedenim kao mota postavljeno šire i nepredvidljivije, i to u smislu da citati iz Novalisove magistralne pesme 'Astralis', potom iz dela kultnog autora horora Tomasa Ligotija i konačno iz Dragojevićevih Izmišljotina – usled svoje stilsko-poetičke raznolikosti ne mogu da grade nikakav koherentni poetički ili ideološki horizont, već to čine isključivo na tematskoj ravni.
Reč je, dakle, u ovom slučaju o motivima udvajanja bića i psihotropnog lutanja kroz unutrašnje prostore subjekta ove poezije, o bačenosti u svet, o strahu, nelagodi i traumatičnom iskustvu radikalne usamljenosti, ali i o vitalizmu, o životnom nagonu uz pomoć kojeg se ova iskustva prevazilaze i život biva moguć.
Već same uvodne rečenice početnog fragmenta: "na crvenoj planeti postoji prazna koliba. prozori gledaju na mesečastu šumu. lokvanji zrače gojaznim žabama" – uobličavaju svet za koji je jasno da se nalazi izvan onoga što se uobičajeno imenuje kao stvarnosno polje. I ovde, naravno, kao i u svakom drugom slučaju kada se radi o tekstovima koje je moguće podvesti pod odrednicu fantastike, značenja treba tražiti u međuprostoru koji omeđuju polje teksta s jedne i stvarnosno polje sa druge strane. Ta napetost između stvarnog i mogućeg, ili stvarnog i 'stvarnijeg' ključna je za razumevanje Crvene planete.
Prostor poeme kao polje slobodnog duhovnog i duševnog istraživanja i lutanja izgrađuje se postepeno, u kratkim sintaksičkim celinama od kojih svaka podrazumeva bar po jednu pesničku sliku i istovremeno jednu novu 'informaciju' o svetu crvene planete i njenom jedinom stanovniku. Međutim, sve te slike ostaju autoreferencijalne, one ne izlaze izvan sopstvenog okvira, odnosno, ne postoji gotovo nikakva mogućnost da se svet crvene planete razume i doživi izvan njega samog: taj svet, dakle, nije moguće sameravati sa našim svetom, nije moguće uređivati ga i doživljavati po pravilima koja važe u našoj zajedničkoj stvarnosti. Ovaj konstrukcioni princip tako podrazumeva korak dalje u odnosu na prethodnu Korunovićevu poemu Gostoprimstva, u kojoj je tema bio svet mrtvih kao neka vrsta ogledala našeg sveta, a time zapravo i korak dalje u potcrtavanju osećanja usamljenosti i otuđenja.
Za razliku od Tabaševića, ili u manjoj meri Kotlajića, Korunović ne podriva sintaksičku strukturu, on dakle ne dovodi u pitanje samo ustrojstvo jezika, i to se lepo može videti iz gore navedenih primera. Ali pesnikove 'intervencije' i subverzivno delovanje događaju se u polju značenja. Upravo u tom polju se i najpreciznije artikulišu teme radikalne usamljenosti i velike emocionalno-psihološke krhkosti pojedinca.
Naime, pesničke slike su proizvod neočekivanih susreta jezičkih jedinica, nalik na susrete Hajnriha i Matilde u Novalisovom 'Astralisu', a plodovi tih susreta su eterično-onirička 'jezička bića' čije prisustvo samo na tren zatreperi u čitalačkoj svesti da bi već u sledećoj slici i rečenici bilo potisnuto novim srodnim 'bićem'. Ove celine su osnovne poetske jedinice Crvene planete, a labave ili često nikakve veze među njima i na mikroplanu potcrtavaju osnovnu temu. Melanholično-vitalistički ton koji po pravilu boji ove jezičke celine zapravo je svedočanstvo nemoći i istovremeno želje da se bude i živi u svetu.
Reč je, dakle, o odbacivanju i begu iz sveta, ali ne iz razloga, kao u klasičnoj fantastici, da bi se svet bolje sagledao, već da bi pojedinac, lirski subjekat sebe bliže osmatrao i dublje spoznavao. Jedina veza subjekta sa svetom jeste sam jezik, ali ne jezik kao celina, već samo struktura, tj. kostur jezika, jer izlazak iz sveta nužno podrazumeva i izlazak iz polja jezika. Od značenja su tek ostale krhotine, ostalo je sećanje na značenja, kao posle velikog reza i preloma, posle nekog traumatičnog događaja, kao da postoji otpor od 'uobičajenih' značenja, jer takva značenja podrazumevaju i prisustvo sveta u kojem postoje a iz kojeg subjekat želi da pobegne.
Otuda se u čitalačkoj svesti javlja osećaj o neprestanom izneveravanju očekivanja: značenje svake reči ponaosob je savršeno poznato, odnosi između rečeničnih delova su uobičajeni, ali značenje celine, susreta tih poznatih reči, iako izgleda da je 'tu negde', uvek bar za dlaku izmiče. Ovakva poetska struktura, koja podrazumeva stalno izmicanje značenja i liriku metamorfoze dovodi Crvenu planetu u blizinu poetsko-proznih istraživanja Beogradske manufakture snova sa početka osamdesetih godina, na primer sa knjigom Rase Nemanje Mitrovića, dok sa druge strane robinzonska tematika može prizvati u sećanje roman Zid Marlen Haushofer.
Najduža poetska celina 'gap', koja zaokružuje knjigu pre odjavnog fragmenta, posvećena je članu Grupe Urošu Kotlajiću. Ona se stilski razlikuje od ostatka knjige utoliko što se u polju značenja pomera od 'čiste' lirske fantastike ka neonadrealizmu Kotlajićevih Soneta o rupama. To konkretno znači da ovde nema osetnih pauza između rečenica, između slika i jezičkih celina, što je i naglašeno odsustvom interpunkcije, već je govor tečniji, sliveniji, a ispovedni ton naglašeniji.
To se posebno može videti u evokaciji preminulog, odsutnog oca iz uvodnih fragmenata, koji se javlja i u prethodnim Korunovićevim knjigama i to kao jedan od najupečatljivijih motiva. Procep, ili rupa iz naslova ovog odeljka tako postaju metonimija za podsvest, za ono potisnuto i (od sebe) skriveno, ali takođe i za prekid, lom u svesti koji ima funkciju katarze i oslobađanja: "(...) koža u tišini prokopava sopstveni prolaz// popodne nestaje i ostajem potpuno sam// jedna ruka pružena treperi/ jedna ruka je probila// jedna ruka je ispuštena iz procepa// i/ ja/ je/ konačno/ neću prihvatiti."
Sam kraj poeme, međutim, ostaje ambivalentno katarzičan: "(...) nema mira u vodi. nema mira u vatri. nema spokoja na crvenoj planeti. iskoračiću iz kolibe da još jednom, iznad sebe, ugledam zvezde." Kraj je, dakle, otvoren: nigde nema mira. Ipak, poslednji pogled upućen zvezdama može podrazumevati konačni raskid sa prošlošću, može značiti i skorašnji silazak sa crvene planete, odnosno, povratak iz oniričko-fantastičnih prostora sopstvene duše u polje realnosti. Iako je sve to u sferi nagađanja, sledeći korak je nedvosmisleno nagovešten, i to upravo kao korak koji podrazumeva načinjeni rez, to jest korak u nešto novo.
Ukupno uzev,
Crvena planeta je bez ikakve sumnje odlična knjiga i još jedna potvrda velike vitalnosti i raznovrsnosti nove srpske poezije. Snolika i hermetična na umetnički provokativan način, ova knjiga na svojoj najdubljoj ravni preispituje odnos prema jeziku, prema podrazumevanim zna(če)njima, a time zapravo i odnos prema sebi, i sebi u svetu. A u tom procesu samospoznaje nema lakih i nedvosmislenih odgovora i nema sigurnog mesta, staklenog zvona. Nema spokoja.
Marjan Čakarević
foto:
El Coleccionista de Instantes ***
Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u
Polјima, Beogradskom književnom časopisu, Quorumu, E-novinama, Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige
Paragrad (1999),
Sistem (2011) i
Jezik (2014).
