Antologijski povjetarac

Valjda ne postoji ništa nejasnije i na izvestan način tužnije od prigodne književnosti. Postoje izuzeci, naravno, ali dokle god se nešto radi po narudžbini, kad god su spisateljice/pisci priterani uza zid zadanim kontekstom, temom i rokom, stvari najčešće ne budu najuspelije, štaviše. Uostalom, ta tri uzusa su veliki neprijatelji svake literature, čak i one koja se nekada baš na taj način i stvarala, poput serijalizovanih romana u devetnaestom veku, Tekerija, Dikensa, Dostojevskog i sličnih.

Autorske bure je knjiga nastala u sklopu priprema za projekat Europska prestolnica kulture, što je Rijeka zvanično postala počev od 1.2.2020. Ona predstavlja antologiju priča različitih autorki i autora koja bi trebalo da predstavi Rijeku i njen širi region (Kvarner) kroz prigodne priče, nastala na mestu na kojem su oni proveli mesec dana rezidencijalnog boravka. Jedini uslov bio je da se priče odigravaju ili tiču konkretnog prostora. Ovaj koncept nije naravno nov i nije neuobičajen – slične antologije su rađene širom postjugoslovenske književne scene. Setimo se samo antologije priča o muzičkoj prodavnici ili one koja se pojavila u izdavačkoj kući Arhipelag, a nastala na književnoj koloniji u Mokrin hausu. Ono što je problem s ovim i ovakvim projektima i potonjim publikacijama jeste da su one vrlo neujednačenog kvaliteta, s jedne, i potpuno je nejasno kome su namenjene, s druge strane.

Kvalitet je upitan iz prostog razloga što su autorke i autori skupljeni na jednom mestu isuviše heterogeni pa se čini da je sve to skrpljeno s koca i konopca, da osim pomenutih uzusa, nedostaje neka vrsta zajedničkog creda, poetičke odluke ili odlike, premda je to možda previše tražiti, ali ne bi bilo zgoreg kad bi bilo moguće. Druga stvar koja na izvestan način dovodi kvalitet u pitanje je činjenica da autorke i autori prosto znajući da pišu prigodnu priču, pretpostavimo, ne daju sve od sebe. Oni se štede. Ne radi se o njihovom samostalnom delu, honorar je unapred isplaćen, tekst će biti objavljen bez obzira na to šta u njemu piše, odnosno kako je napisan, te stoga briga oko njega nije kod svih ista. Konačno, mnogo autorki i autora od kojih se traži da učestvuju u projektu, zapravo se i ne bavi formom koju projekat zahteva, ili se njome bavi usputno, silom prilika. Moguće je argumentovati da je neko izvrstan u svemu što napiše i da se u svemu prepoznaje njen ili njegov autorski pečat, ali svi znamo da to jednostavno nije tako. Neke od autorica i neki od autora bolji su u kratkoj priči ili poeziji, a neki u romanu i to se jednostavno vidi.

Rekli smo već da je povod ovakvih knjiga najčešće prigodan, ali šta to zapravo znači najčešće sledeće: da se one neće prodavati, nego će se deliti publici na određenim događajima, ili će biti kao dopuna/fora – kupiš nešto i dobiješ knjigu na poklon, ili će biti deo promotivnog paketa koji bi trebalo da predstavlja projekat u celilni, ili makar da funkcionišu po principu pisali smo u projektu da imamo publikaciju, pa hajde da sad ispunimo projektne zahteve kad smo već novac dobili. Svakako, komunikacijska namera kojom se takva knjiga predstavlja svetu je nejasna, ali sredstva su pojedena i potrošena unapred i zapravo nikom nije stalo do tih tekstova i publikacije. Na taj način se ona gura u zapećak jer nije potrebna ni autorima (isplaćeni, namireni, završili posao), ni publici (kojoj?!), ni izdavaču (isplaćen, namiren, ako nešto proda sjajno) koji najčešće ne može da je ubaci ni u jednu ediciju, ni u kakve prepoznatljive okvire koji publika prepoznaje.

Vratimo se dakle na Autorske bure. Treba naglasiti da je reprezentacija (Milena Benini, Zoran Žmirić, Josip Novaković, Dorta Jagić, Faruk Šehić, Vladimir Arsenijević, Lejla Kalamujić, Nora Verde, Enver Krivac, Robert Perišić, Edo Popović, Asja Bakić, Bekim Sejranović, Tea Tulić, Damir Karakaš, Olja Savičević Ivančević) koju je urednički tim Željka Horvat Čeč/Kruno Lokotar skupio izvrsna i da u pogledu onih koji su svoje priče priložili ne bi trebalo da bude nikakve sumnje. Ako se ima šta i zameriti, onda je izostanak autorki/autora iz Crne Gore, Slovenije i Makedonije, možda jedino što upada u oči. Naravno, nije bilo nužno okupiti čitavu bivšu Jugoslaviju u jednoj knjizi, ali je takođe činjenica da je Rijeka sedamdesetak godina svoje istorije provela u zemlji koja se tako zvala, te da se kao Luka različitosti mogla okrenuti onome što je bio jedan od njenih istorijskih identiteta. Ako se izostanak Slovenaca i Makedonaca još i može razumeti jer su za priče potencijalnih autorki i autora potrebni prevodi što povećava nužno troškove objavljivanja knjige, izostanak Crnogorki i/ili Crnogoraca je nejasan. Pretpostavljam da propozicije projekta nisu nalagale ex-Yu obaveze, te stoga ova zamerka više dolazi kao žal, nego kao nešto što je realno propušteno.

Nekoliko priča se zaista ističe svojim kvalitetom. Tu pre svega mislim na bravuru Roberta Perišića Pozdravi Cara! koja ima tu prednost da je tačno mogla da se odigrava u bilo kom mestu na svetu. Jasno se vidi kako je on najpre napisao priču, a tek onda je prilagodio konkretnom mestu u kojem se fabula odvija – Crikvenici. Hotel/restoran u kojem se sreću dvoje protagonista ima odlike bilo kog hotela odnosno restorana u bilo kom mestu na svetu, i ako je na taj način žrtvovana lokalna boja, dobila se priča koja zaista ovu knjigu uzdiže iznad tek tamo neke tematsko-projektne antologije.

Na koncu, postoji čitav niz odgovora na pitanje šta bi trebalo da bude lokalna boja. Na koji način svoje mesto doživljavaju oni koji su odrasli i žive u njemu, a na koji način to rade turisti, ili gosti? Čiji je pogled privilegovan? Koliko uopšte može da se "uhvati" lokalna boja, atmosfera, nekakav običaj ako smo tu svega mesec dana? Da li je to dovoljno? Ova pitanja izvesno ostaju izvan opsega priča, izvan antologije, ali su vrlo bitna za ono što bi knjiga kao celina trebalo da predstavlja – šesnaest nijansi Kvarnera koje daju iskošen, literaran pogled na ono što ionako stoji u prospektima turističke zajednice regije. Upravo u tome i jeste problem, nisam siguran da smo dobili ono što bi zadovoljilo ne samo književnog sladokusca, nego se bojim da ne bi zadovoljilo ni turističku zajednicu.

Priča koja je takođe ostavlja vrlo upečatljiv utisak je U Fordu Envera Krivca. Ona je apartna utoliko jer se bavi riječki zaleđem, zapravo Zebrom. Međutim, mnogo je interesantnije što se radi o tekstu koji razbija strukturu ne samo književne forme, nego i jezika. Tri prijatelja se voze ka vrhu u starom fordu koji se neprekidno kvari, tamo sreću neke Italijane, turiste, kajtere, paraglajdere, kako god se već zovu ovi ekstremni sportisti, a zatim se u nadi da će sresti neke cure spuštaju nazad, ali, s obzirom da je susret s razuzdanim vikendašicama očigledno samo pusta želja i tlapnja, sledi razočaravajući povratak u grad. Pomerajući sintaksu, često i morfologiju Krivac je zapravo zašao iza svesti koje pokušava da opiše, pokazao je njihovu idiosinkretičnost i dislociranost, oslikao zapravo ono stanje koje označava neku vrstu zarobljenosti u životnom trenutku na pragu četrdesetih u gradu koji je sve osim vaš, u zemlji koja je sve osim vaša i na planeti koja vam takođe izmiče. Ovo luzerstvo se manifestuje upravo kroz jezik koji postaje razumljiv samo posvećenim, samo onima koji su to iskusili, koji je vrcav jer mu ništa drugo ne preostaje, osim simpatičnog saosećanja. I to unutar njegove priče funkcioniše sjajno, upravo jer se radi o kratkoj formi koja tako nešto može da istrpi u sopstvenim granicama.

Još dve priče koje mi se čine uspelim su Miss Misery Bekima Sejranovića i Sezona Asje Bakić. Premda pripovedač u svim delima uslovno rečeno bosansko-hercegovačkog pisca zapravo jeste njegov alter-ego, u ovoj priči se sve odigrava izuzetno brzo, precizno, duhovito i sažeto. Smenjivanje događaja, ludilo izazvano posledicama zloupotrebe psihotičnih supstanci, ležeran ton kojim se pripovedač obraća sopstvenom problemu, konačno odsustvo svake patetike preporučuju Sejranovića kao vrsnog kratkopričaša. Nadam se da će se ovom žanru posvetiti više i češće. Asja Bakić, pak, piše jednu gotovo horor priču u najboljem maniru klasičnih majstora žanra. Vešto manipulišući idejom o izvoru strašnog za koje nam se čini da se čas nalazi izvan svesti glavne junakinje, čas u njoj – Bakićeva zapravo progovara o strahotama turističke sezone, o užasima koji nosi trka za novcem. Na taj se način, fantastika/horor pretvaraju u moćno oružje kritike postojećih društvenih odnosa.

Da li je dovoljna činjenica koja kaže da zbog ove četiri priče vredi pročitati knjigu. Nisam siguran. Žao mi je što je kao i u slučaju drugih kompilacija, sve skupa nema nikakvu težinu, štaviše. To samo znači da će Autorske bure vrlo brzo biti oduvane u nekakav zapećak hrvatske i regionalne književnosti. Istovremeno se nadam da će EPK ponuditi provokativnije književne sadržaje, makar one o kojima će se moći raspravljati. 

Foto: izvor.