Sve počinje od prve rečenice.
Tako gotovo uvek glasi moj odgovor na pitanje znatiželjnih čitalaca ili novinara kako počinjem da pišem novu priču. Uvek im ispričam priču o tome kako u svakoj prilicu nosim blokčić u koji upisujem rečenice koje, ranije ili kasnije, mogu da postanu prve rečenice u nekim mojim novim pričama.
Obratite pažnju da sam u prethodnoj rečenicu upotrebio frazu 'pričati priču' koja pod određenim okolnostima može da asocira na 'iznošenje neistina', na 'šarenu lažu', na 'pokušaj obmane', ali kunem se da je ta fraza u prethodnoj rečenici istinita i da kazuje tačno ono što kazuje svojim primarnim značenjem.
Drugim rečima, ja ne lažem, bar do ovog mesta u tekstu koji upravo čitate. Tužna je to činjenica, ali ako je u pitanju činjenica, onda mora da se izgovori: naime, pisci najčešće ne govore istinu. Oni sede i izmišljaju neke svetove koji bi trebalo da liče na naš svet i popunjavaju ga ličnostima koje bi trebalo da liče na osobe koje srećemo u svakodnevnom životu i izmišljaju situacije u kojima se njihovi život odigravaju i koji bi trebalo da budu nalik na onaj koje mi doista preživljavamo.
I na kraju, kao vrhunac svega, oni zamišljaju sebe kao pisce knjiga koje čitamo i bestidno sebi pripisuju njihove duhovne domete!
Tužno je to bratstvo, nema šta. Ali ono što je najčudnije, ono što nikako ne prestaje da me iznenađuje jeste u kolikoj meri su čitaoci spremni da im veruju. To ponekad zastrašuje iako je, naravno, to verovanje minorno u odnosu na meru verovanja koje smo spremni da uložimo u ličnosti iz sveta pop kulture ili iz sazvežđa televizijskih serija i stvarnosnih emisija.
Čudna je stvar pisati dnevnik. Hteo sam da napišem kako nisam uspeo da iskoristim jednu od početnih rečenica, a zapravo iznosim razne jadikovke o tome kako su pisci neshvaćeni ali i tašti ljudi.
A kako je glasila ta rečenica?
Glasila je: Leto se gasi kao fenjer. Prvo sam pokušao da iz nje izvučem priču koja se, kako sam verovao, skrivala negde duboko u njoj, ali u njoj nije bio priče. Pokušao sam da je namamim raznim trikovima. Međutim, ona se nije otvorila. Ostala je čvrsto zatvorena kao školjka sa biserom.
Onda sam joj ponudio pesmu, ali svi stihovi su iščezli u nepovrat. Samo je u meni odzvanjalo: Leto se gasi kao fenjer! Leto se gasi kao fenjer!
Na kraju sam je ubacio u poruku koju sam napisao svojoj prijateljici M.B. Lepo se uklopila u tu poruku, videlo se da se oseća kao kod kuće. Uostalom, i poruke su priče, zar ne?
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
foto: Gary Robertson
