Nema šta, trebalo bi da pišem o vrućini. Svako ko vodi dnevnik morao je ovih dana bar jednom da pomene užasne vrućine, bez obzira na to da li je u pitanju dnevnik spisatelja, računovođe ili apotekara.
U međuvremenu, frizeri su očajni. Naime, u vazduhu koji je čas ispunjen vlagom a čas je sasvim bez nje, frizure na glavama njihovih mušterija se raspadaju, gube na volumenu ili se jednostavno okreću naopačke. Teško je biti frizer ovih dana, premda nije lako ni grobarima, vozačima gradskog prevoza i đubretarima.
Da, trebalo bi da pišem o vrućini, možda o flimu U vrelini noći ili o pozorišnom komadu Tennesseeja Williamsa Mačka na usijanom limenom krovu ili da poslušam 'vrele obrade bluza' u izvođenju grupe Canned Heat?
Ne, ništa od svega toga neće se pojaviti na ovim stranicama! Vrućina je ipak jača i ne dozvoljava mi da se usredsredim ni na jednu od tih tema. Taman kada smislim neku rečenicu, ona počne da treperi pred mojim očima kao jara iznad asfalta i umesto celih rečenica meni ostaju samo krhotine, verbalne naprsline i rastući rub tišine.
Počinjem sa novom taktikom. Mislim samo na Deda Mraza. Zamišljam njegovo prebivalište na Severnom polu, onaj veliki hangar koji se tokom godina puni igračkama. Nekada su one uglavnom bile rukotvorine vrednih patuljaka, ali sada su to sve češće elektronske igrice i aplikacije za mobilne telefone. Novi naraštaji dece ne obraćaju više pažnju na igračke od drveta, slikovnice od debelog kartona i plastične kocke za slaganje.
Osećam kako me iznutra puni vrelina gneva zbog 'izgubljenih generacija' koje će svet videti kao niz elektronskih programa a ne kao zbir knjiga na policama biblioteke. Prestajem da mislim na Deda Mraza – zaludan je to trud. Umesto toga, razmišljam o savetu jedne prijateljice koja mi preporučuje da gledam ruske filmove koji se odigravaju u Sibiru.
Sibir! Od same pomisli na tu reč ledi mi se krv u žilama. Imam osećaj da ću se i sam prevoriti u jednu od miliona jadnih duša koje i dalje teturaju tim prostranstvima. Umesto snega i leda, osećam vrelinu njihovog gneva. Izgleda da je svaka moja potraga za zahlađenjem unapred osuđena na neuspeh, kao da u osnovi svakog leda prebiva neka privremeno ugasla vatra koja samo čeka priliku da se ponovo razbukta?
Drugim rečima, ponovo se potvrđuje da se pakao ne može zamrznuti, odnosno, da je led češće privid nego što je to vatra. Ili tako možda samo meni izgleda dok 'u znoju lica svog' ispisujem ovaj tekst?
I eto, pokušavajući da pobegnem od vrućine, 'sve bežeći od početka', stigao sam do samog kraja. I jesam li nešto naučio? Jesam.
Kao prvo, u ovoj vrućini ne predstavlja nikakvu utehu ako vam stigne poruka od prijatelja koji živi u Dubaiu i teši vas tamošnjom temperaturom od 45 stepeni.
Kao drugo, kada pišete u ovakvim vremenskim uslovima, počnite tako što ćete pripremiti šolju toplog čaja a ne čašu ledenog čaja ili hladne limunade. Toplota se toplotom pobeđuje; led je, kao što malopre rekoh, uglavnom privid.
Kao treće, verujte mi na reč, ne treba verovati nikome ko vam stalno govori da treba da verujete u njega.
A pakao se, ionako, neće nikada zalediti. Vatra je ipak jača.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
foto: Steve Jurvetson (Flickr)
