Od pre neki dan ponovo su se uskomešale strasti u taboru piščevih istomišljenika, kao i u taboru piščevih ogorčenih protivnika.
Naime, po ko zna koji put pisac je rekao da ne postoji stvaran dnevnik već da je dnevnik izmišljen kao i sve ostalo što se piše. Piščevi protivnici su zagrajali: "Pa to je nemoguće, ovaj pisac baš preteruje. Eto, on čak želi da nam oduzme pravo na stvarnost." Ako se pisac sada upita šta je to stvarnost, njegovi protivnici će reći da on igra nepoštenu igru. A pisac će zapravo samo ponoviti dobro poznatu tvrdnju da između prošlosti i budućnosti ne zjapi ogroman prazan prostor sadašnjosti, već da tu doista nema ničega. "Šta je to?", povikaše protivnici. "Zar on misli da mi ne shvatamo njegovu igru? I zar misli da ne umemo da koristimo finese našeg jezika onako kako on to čini?"
Ovo je ponovo krenulo u smeru kojim uopšte nije trebalo da se kreće. Pisac je hteo da kaže samo jedno: Kada pružimo ruku da se sretnemo s nekim na pola puta, mi to činimo iz jedne vremenske ravni u drugu. Da, da, iz pustoši prošlosti mi pružamo ruku često nadmenoj budućnosti. Naravno oni koji prihvate tu ruku čine to uvek iz budućnosti. Zvuči zapetljano, a tako treba i da bude. Ne mogu se jednostavne stvari pričati na jednostavan način. Zbog toga ću sve početi ispočetka, ali sasvim drugačije.
Kao prvo, pisac u budućnosti, pisac u sadašnjosti i pisac u prošlosti nisu jedan isti čovek. Da biste se uverili u to dovoljno je da se u razmaku od pet - šest sati pogledate u ogledalo. Brada raste, zar ne? Eto, ona je dovoljna da postane mali špijun koji se kreće iz jedne vremenske sfere u drugu. I mada već postoje tumačenja za tri vrste brada, nećemo pogrešiti ako uvedemo i četvrtu. Je li znamo koje su tri vrste brada? U narodu kažu da postoje brada od zvanja, zatim brada od znanja i na kraju, ona najčešća, brada od sranja. Pa sad, nek izvoli ko šta želi.
Ne znam koliko veze ima ta tipologija brada sa tipologijom pisaca (mada i kod njih preovladava treća vrsta). Ali nas ionako samo zanima ona četvrta vrsta, znamenita nevidljiva brada koju će iskusno oko prepoznati na licu pisca koji se naivno pretvara da je sve ovo nešto što ga uopšte ne zanima.
Pređimo zato na ozbiljniji diskurs. Svi znamo da jezik sačinjavaju reči koje koristimo. Međutim, ne koriste se svi ljudi istim brojem reči. To jeste zanimljiva ideja, ali sugeriše i jedan beskrajno dosadan zajednički život u kojem, kao u kakvim televizijskim reklamama, nakon izricanja reči 'tanjir' svuda oko nas počinju da proleću mali leteći tanjiri.
Znam da je nekima već postao dosadan ovaj tekst (meni na primer jeste), ali moram da ga isteram do kraja jer mi se čini da će nam tako svima biti lakše. Dakle, ne zagovara pisac nekakvu nebuloznu teoriju o nepostojanju teksta i jezika. On samo pokušava, kao i bezbroj puta do sada, da istakne da pisac sam po sebi nije ništa neobično, da mu ništa posebno ne pripada. Te da stoga i reči koje izgovara ne pripadaju samo njemu, nisu njegove. Zato je njegov dnevnik u suštini nevidljiva knjiga. Možemo reći i nenapisana knjiga ili nepostojeća knjiga ili nešto kao kapa nevidimka. S tom razlikom što na glavu ne stavljamo kapu nego knjigu.
Pisac se iskreno nada da razmirice između njegovih poštovalaca i onih drugih neće voditi do ozbiljnijeg cepanja tkiva stvarnosti. Dakle, pisac ponavlja da je dnevnik, ma koliko tvrdio da je kopija stvarnosti, zapravo još samo jedna izmišljotina u nizu izmišljotina koje sačinjavaju nečije pisanije.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije. 
Foto: Aaron Morton / Flickr
