Evo događaja koji sve evropske kolumne pominju kao kakav gigantski hor: u noći između poslednje subote i poslednje nedelje meseca marta svi satovi moraju se u 2 ujutru biti pomereni na 3 ujutru, obeležavajući tako početak 'letnjeg vremena'. U isto vreme to će takođe obeležiti početak beskrajnih diskusija o tome zašto se to radi, ima li to ikakvog smisla, te da li bi to uopšte trebalo da radimo, koliko privreda gubi a koliko dobija tim činom, pogotovo što je to samo privremena mera koja će trajati do poslednjeg vikenda u oktobru, kada će nam ovaj 'oduzeti sat' biti vraćen.
Mnogi ljudi (i znalci i neznalice) tvrde da se taj, nekada toliko hvaljen čin menjanja vremena, uopšte ne isplati i da u svemu tome najviše gube sami ljudi koji se izlažu nepotrebnom maltretiranju i pokazuju smanjeni učinak na svojim radnim mestima.
"I ja pokazujem smanjeni učinak na svom radnom mestu", šapućem sebi u bradu, "jer već se primiče rok za slanje moje kolumne, a ja sam jedva dospeo malo dalje od početka."
Moram ovde da se umešam i da kažem da, kao prvo, uopšte ne znam ko se to oglasio kao 'ja' u prethodnoj rečenici, i da, kao drugo, za razliku od tog nepoznatog 'ja', ja uopšte nemam bradu u koju bi mogao da šapućem. Kada je, pak, o kolumni reč, ona sasvim lepo napreduje i duboko sam uveren da će stići na vreme u urednikovo e-mail sanduče. Činjenica da uskoro prelazim na drugu stranu ovog teksta dodatni je dokaz da taj 'ja' i ja nismo jedno isto lice. Naime, njegov prilog, sam je to rekao, jedva da je odmakao dalje od početka, dok moj tekst odmiče, odmiče kao jedrenjak kojem je vetar naduvao jedra.
"I ja volim poređenja", šapućem u vetar, "premda ne takva meteorološka. Posebno mi se dopada sledeće poređenje koje je deo zagonetke i ide ovako: Kako se oseća devojka koja se ljubi sa muškarcem koji ima brkove?"
Moram ovde da se umešam i da kažem da, kao prvo, uopšte ne znam ko se to oglasio kao 'ja' u prethodnoj rečenici i da, kao drugo, za razliku od tog nepoznatog 'ja', ja nemam ni bradu ni brkove, ali ipak pitam kako se oseća ta devojka da neko ne bi pomislio da ih imam i da znam.
"Oseća se", kaže 'ja', "kao da pije supu sa rezancima."
To je već prevršilo svaku meru! I ne čudi me što njegov prilog tako sporo napreduje! Verovatno do sada nije prešao ni polovinu prve stranice, dok moj tekst odmiče, odmiče i sve je bliži trenutku kada će ugledati svoj kraj i zagristi ga celim ustima poput Uroborosa, te krasne zmije koja grize svoj kraj.
"I meni je mitologija draga", šapućem promuklim glasom, "ali nikoga ne bih poljubio u stražnjicu, čak ni samog sebe. Antičkim Grcima svaka čast, ali čoveče, jebote, pa taj Uroboros sere sam sebi u usta." Toliko sam se uzbudio da mi dođe da vičem iz sveg grla, međutim, u ovom tekstu dozvoljeno mi je samo da šapućem.
E, to volim! Tako i treba da bude! Neka ta prokletinja, ko je da je, bude osuđena na večno šaputanje i neka joj bude dozvoljeno jedino da piše kolumne za neki tabloid iz samog pakla. Mi, dobri i vredni hvale kolumnisti, mi idemo dalje. Dok se udaljavamo, prati nas obrada onog starog pop-hita o ljubavnicima koja sada glasi ovako: "Kolumnisti celog sveta, ujedinite se, jer jedino vi znate šta je pravo a šta nije…"
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
foto: Rob Marquardt / Flickr
