Nekada davno... ah, kako arhaično zvuči taj početak!
(Nekada davno... tako su nekada počinjale bajke, zar ne? A sada? Kako sada počinju bajke? I da li ih još uopšte neko čita?)
Ali nisam hteo o tome da pišem, već o nečem drugom: o tome kako sam se nekada davno suočavao sa praznom belinom papira i kako sam je popunjavao onda kada bi se moje srce i ta belina našli u istovetnom ritmu.
U stvari to i nije bilo tako davno. Kompjuteri su počeli da zamenjuju naše stare pisaće mašine tokom osamdesetih godina prošlog veka. Oni su, nema sumnje, u mnogo čemu olakšali rad piscima, prevodiocima i svima onima koji su zarađivali za život tako što su svom snagom udarali po tastaturi pisaće mašine, znatiželjno očekujući da čuju zvuk zvonceta koji je označavao kraj još jednog reda, pa još jednog, i još jednog, sve dok ne biste stigli do kraja stranice.
Tada biste ispisanu stranicu ostavljali na stranu i uvlačili novi list papira u pisaću mašinu. Eto, to je taj trenutak o kojem želim da pišem, trenutak koji su kompjuteri zauvek izbrisali kao da ga nikada nije bilo. To je trenutak kada bih se suočio sa praznom belinom stranice. Ništa nije bilo toliko užasno i, u isto vreme, toliko izazovno kao ta prazna belina.
U njoj se krilo sve: i glas i tišina i uzdah i krik. Međutim, da bih bilo šta od toga napisao morao sam prvo da uskladim ritam svoga srca (odnosno, ritam moje inspiracije) sa ritmom te strahovite beline, te pustoši kojoj je trebalo da udahnem život i da uskladim treptaje moje duše sa drhtanjem njene praznine.
A njena praznina je bila strpljiva i nezasita. Dopuštala mi je da je iskušavam, da je pronađem u mračnom predvorju, da motrim na nju iz daljine. I ma koliko bio vešt, uvek sam na kraju morao da priznam svoj poraz i da počnem iz početka.
Kompjuterska stranica ne izaziva toliki užas jer se, jednostavno rečeno, ne otkriva u golotinji koju u sebi krije stranica običnog papira uvučena u pisaću mašinu. I dok za tu stranicu treba svaki put iznova otkrivati ritam njenog bila, ritam srca, kompjuterska stranica pojavljuje se sa već utvrđenim ritmom – sa pulsom kursora.
Umesto da nam nudi izazov, kompjuterska stranica nudi nagodbu, nudi nam uhodan ritam i samim tim izneveravanje naših očekivanja. Umesto raznolikosti, dobijamo istovetnost; umesto naglih preokreta, uredan šum stopala u pokretu.
Zbog svega toga, brižno čuvam čak tri stare pisaće mašine. Ukoliko dođe do propasti kompjuterskog sistema ili do nove verzije sveta po modelu pobesnelog Maksa, te pisaće mašine će mi dobro doći.
Moram doduše, da se pobrinem i da napravim zalihe papira za kucanje, što i neće biti toliko teško. Teže će, verujem, biti da pronađem nekoliko traka za kucanje, ali ni to nije neizvodljivo. Sve je moguće kada se u to unese malo srca, nije li tako? Kako da ne, da.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: mpclemens / Flickr
