Mario Vargas Llosa je projurio kroz Beograd. Održao je jedno predavanje, dao brojne intervjue, potpisivao svoje knjige i onda zatražio da vidi Andrićev i Titov muzej. Dobro, za Andrića je jasno – on je takođe Nobelovac i bio je red da iskaže poštovanje svom kolegi, ali Tito, otkud on?
U šturim novinskim izveštajima piše da je peruanski pisac pokazao dobro poznavanje naše istorije i da je postavljao dobro odmerena pitanja. Ko zna, možda će Tito postati junak nekog novog Llosinog romana ili će se radnja neke njegove nove priče odigravati u Srbiji? Sve je moguće u književnosti i to je, uostalom, ono što je čini tako primamljivom.
Nikada nisam bio neki veliki ljubitelj Llosine proze. U stvari, ceo latino-američki boom koji se odigrao u drugoj polovini dvadesetog veka ostavio me je poprilično hladnim. Možda je to bilo zbog toga što su glavni aduti tog booma bili romani, monumentalni istorijski romani koji me – ni kao pisca ni kao čitaoca – uopšte nisu privlačili.
Danas od svih tih hvaljenih pisaca mene jedino i dalje istinski privlače samo dvojica pripovedača, Borges i Cortazar. Ustvari, trebalo bi da kažem: Cortazar i Borges, jer je Cortazar, bar za mene, najveći latino-američki pripovedač. Naime, nema sumnje da je Borges genijalan pripovedač, ali – kao u slučaju jednog drugog genijalnog pripovedača, Isaaca Bashevisa Singera – Borges sve svoje priče pripoveda u tri-četiri prepoznatljiva modela. Cortazar, s druge strane, svaku priču kazuje na drugačiji način, tj. njegov model se upravo nalazi u odsustvu prepoznatljivog modela.
Naravno, kao i obično, pojednostavljujem. Prekrajam prošlost da bih je prilagodio svojim zahtevima i namerama. Latino-američka književnost je mnogo bogatija nego što je ja prikazujem, kao što je izostavljanje G.G. Marqueza postupak kojeg bi trebalo da se stidim. Zar me nisu njegove priče pojednako oduševljavale kao Cortazarove i Borgesove? I zar me nije njegov roman Sto godina samoće oduševio i opčinio kao retko koja knjiga? I zar nisam sa ushitom čitao prozu Guillerma Cabrera Infantea?
Zar tekst koji je naslovljen kao 'dnevnik' ili 'dnevnički zapis' ne bi trebalo po prirodi stvari da bude istinit zapis o nečemu što smo uradili u bližoj ili daljoj prošlosti?
Ili, drugim rečima, sme li autobiografija da bude neistinita?
Odnosno, trećim rečima, da li je svako sećanje – ma koliko se mi trudili da ga istinito prikažemo – zapravo laž?
Znam, stavio sam sebe pred teška pitanja, ali ako mi ne iskušavamo sami sebe, ko će to činiti umesto nas? Ako ja ne verujem u sebe, zašto bi to činili drugi? Teška su to pitanja, oštra kao oštrica mača, glatka kao odsjaj sa sablje, jasna kao fijuk strele dok leti prema svom cilju… Odmah da dodam da te slike i ta poređenja nisu uticaj popularne serije Igra prestola koju nisam uopšte gledao i tek sam nedavno doznao da se ona odvija u nekoj vrsti srednjovekovnog miljea.
Takve fantastične serije, svemirske opere, koje prikazuju zbivanja na paralelnim, umnoženim ili spljeskanim svetovima uvek su me ostavljale ravnodušnim. Ne znam da li to govori nešto o meni, ali odmah se pitam zašto bi sve imalo neko značenje, zašto bi sve bilo povezano, zašto bi svaka stvar na ovom svetu bila samo deo jedinstvene celine, ćelija u ogromnom organizmu kojem se ne vide ni početak ni kraj, a ni smisao se, bogami, ne nazire?
Svašta od mene! Umesto da pokušam da odgovorim na postavljena pitanja, i to redom, ja samo dodajem nova. Nikada ja neću, sada to dobro vidim, napisati autobiografiju. Odnosno, ako je napišem, ona neće govoriti o meni već o onom drugom meni, drugom Ja koji se već ugnjezdio u ovaj tekst tako da nikada više nećemo sa sigurnošću znati ko je bio ko u ovim redovima. Ko sam, na primer, bio ja?
A ja?
A tek ja?
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
M.V. Llosa (Foto: Arild Vågen, Flickr)
