8.11.
Svanuo je važan dan iako ni meni ni Miši nije rođendan. Noć je bila milostiva prema nama i dopustila nam je da budemo budni oko dva, tri sata. Ostatak smo proveli u traganju za snom koje se uvek u mom slučaju pretvara u nesanicu. Nisam znao da i kum Miša ima taj problem. Dok sam ja tokom noći budan piljio u tavanicu, Miša se vrteo po krevetu kao čigra. Stalno je mrmljao neke reči i pokušavao da zauzme najpovoljniji položaj. U jednom trenutku video sam da je zamenio strane kreveta, tamo gde mu je bila glava sada su štrčale njegove noge.
I kao što je on tokom boravka u Zagrebu konstantno bdio nada mnom kao dobar anđeo, sada sam ja, već potpuno razbuđen, bio spreman da ga prihvatim ukoliko spadne sa kreveta. Bilo bi to strašno, pomislio sam, ukoliko bi mu se desila neka nezgoda i on zbog gipsa na ruci ili nozi mora da odustane od koncerta.
Nisam Miši ni predočio ovakve moje sugestije zato što je on ipak sveukupno spavao duže od mene što se videlo kasnije na doručku. Dok je Miša u ubrzanom ritmu proždirao svoj doručak, ja sam se trudio da ne zaspim iznad svog tanjira. Miša je stalno morao ili da gura sto ili da mi trese ruku ili da konačno ljutitim glasom pozove "Davide, Davide”. Međutim, san je bio jači i doveo me je do toga da sam dva, tri puta zagnjurio nos u tanjir sa jelom. Nisu to bili baš dobri znaci za naš odlazak na koncert koji se održavao u Zagrebačkom kazalištu mladih.
Bilo nam je potrebno opuštanje. Stoga smo uzeli mape koje smo dobili u hotelu i smelo se uputili u grad. Miša se konstantno prisećao svojih epizoda sa služenja vojnog roka, a ja sam mu demonstrirao moje poznavanje centra Zagreba koje se sakupilo u meni tokom čestih putovanja u taj grad.
Obišli smo nekoliko ulica u centru grada, Miša se setio Gradske kavane i tramvaja koji su neprekidno tutnjali preko Trga bana Jelačića, onda je došao trenutak da krenemo u Booksu. Put do Bookse nije bio dug i ubrzo smo se našli pred njenim izlozima. Ušli smo, seli i naručili kafu. Nigde ni traga od Vanje i Mike, ali mi smo bili spremni da čekamo. Ionako smo imali dogovor da se sa Tomislavom B. nađemo tu za odlazak na ručak.
Kao i uvek, svuda okolo sedeli su mladi ljudi koji su čitali ili prelistavali novine, časopise i knjige. Za jednog postarijeg pisca kakav sam ja to je bila neka vrsta oaze utehe. Toliko papira u tom divnom prostoru prizivalo je na dodatna divljenja prema upornosti da Booksa i njihovi saradnici dobiju neku vrstu kluba koji je zamenio njen raniji status zanimljive knjižare.
Tada su unutra stupile Mika i Vanja i sve se odjednom promenilo. Kao i uvek, one su predstavljale neku vrstu prirodnog jedinstva živih organizama sa materijalnom istinom svuda oko njih. Ne želim time da kažem da su Mika i Vanja vlasnice nekih nadnaravnih moći, ali je sasvim sigurno da njih dve predstavljaju jedan od najboljih primera savršenosti ljudi i njihovog okoliša.
Nakon toga pojavio se Tomislav B. sa kojim smo zajednički krenuli u potragu za restoranom koji bi zadovoljio naše gastronomske ukuse. Teško je avaj naći restoran za trojicu tako neodlučnih ljudi. Pretila je opasnost da ukoliko nastavimo tako, da ćemo stići sve do suprotnog kraja Zagreba. Tako da smo se odlučili za prvi na koji smo u tom času naišli. Ništa neću da napišem o toj kavani.
Potom nas je naš ljubazni domaćin odvezao do 'Internationala'. Ostalo je još samo nekoliko sati do velikog događaja. Miša je uspeo malo da dremne, a ja sam od uzbuđenja počeo da drhtim. U takvom stanju dočekali smo dolazak Tomislava B. koji se ponudio da nas odveze do ZKM-a. U nastavku taj odlazak je prošao kao u nekoj priči Isaaca Singera o rasejanom profesoru koji nikako ne može da pronađe put do prostorije u kojoj je trebalo da održi predavanje.
Naime, često zakrčene ulice Zagreba sada su bile još zakrčenije zbog neke noćne trke čiji su učesnici hitali zagrebačkim ulicama. Sve je u tom času delovalo kao neka vrsta sna. Kružili smo i kružili tim kolima, prolazili pored grupa mladih trkača, pokoravali se uputstvima saobraćajne policije, ali kada sam već pomislio da je Zagreb začarani grad, naš domaćin je našao mesto za kratko parkiranje. Izašli smo iz kola i on nas je uputio kako ćemo stići do ZKM-a.
Stupili smo, kako mi se učinilo u mraku, u jedno lepo dvorište koje je vrvelo od ljudi. Ispostavilo se da je na koncertu bilo mnogo više posetilaca nego što je organizator mislio. Prodali su, neko nam je rekao, oko pet stotina ulaznica. Pozorište je napravljeno u obliku amfiteatra tako da su se izvođači nalazili u dnu. Prostorijom je vladao žagor koji obično prati početak nekog koncerta. Tada su se na podijumu pojavili John Medeski, Chris Wood i Billy Martin, pojačani izuzetno cenjenim gitaristom Paulom Scofieldom.
Počeli su gromko, kao i uvek, i zatim neprekidno svirali više od sata. Neću ni da pokušavam da objasnim njihovu muziku jer za takav kvalitet sviranja ne postoje dovoljno dobre reči. Zagrebačka publika se pokazala kao vrsan saradnik fusion trija, odnosno sada kvarteta, jer su na kraju koncerta najavili dalju saradnju. Oni su među najznačajnijima muzičarima proizašlim iz škole Milesa Davisa i Johna Zorna. Publika ih je posebno prihvatila prilikom izvođenja njihove obrade čuvene pesme grupe Doors, 'Light my fire'.
Pomalo čudno je izgledao taj spoj džeza zasnovanog na improvizovanju i stroge strukture jedne od legendarnih pesama koje definišu rock and roll. Eto, i u tome se nazire veličina grupe MSMW koja je u stanju da slobodno šeta između različitih muzičkih žanrova, a da pri tome budu uvek originalno svoji i lako prepoznatljivi.
9.11.
Kraj koncerta označio je početak našeg povratka u Beograd. Ostalo nam je još samo da dočekamo minibus koji će nas odvesti pravo u Beograd. Ovog puta u njemu nije bilo drugih putnika osim nas dvojice.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
John Medeski (Foto: Bruno Bollaert / Flickr )
