Šta mi se događa...
Život je pun varljivih iluzija. Na primer, kada napišem tekst za redovnu kolumnu na portalu Bookse i pogledam unapred, prema narednoj kolumni, čini mi se da me od nje deli vremenski beskraj. Međutim, to nije tačno. Vreme protiče sve brže i brže i već imam osećaj da ispisujem svoje tekstove svakodnevno, iz dana u dan, iz sata u sat. Onda zastanem, tek toliko da razmislim šta je obeležilo taj dvonedeljni beskraj koji me deli od poslednjeg napisanog teksta. Evo nekoliko stvari koje su mi ispunile i skratile taj vremenski kvazi-beskraj.
Pre svega – iako ne navodim stvari po bilo kakvom prioritetu – naišao sam na definiciju sreće koje me je doista načinila srećnim. Prema definiciji Alberta Schweitzera, "Sreća nije ništa drugo do dobro zdravlje i loše pamćenje." Eto dokaza zašto je većina nas nesrećna. Bolešljivi smo i mnogo pamtimo. Šteta je, pomišljam, što nisam ranije doznao za Schweitzerovu definiciju jer bih onda možda drugačije organizovao svoj život. Sada je, međutim, kasno. Zdravlje mi je narušeno, a i previše pamtim. Možda da sam blagovremeno postao zen budista, što sam priželjkivao celog života, možda tada bih osetio nešto od sreće iz te definicije. Ovako mi ostaje da jadikujem poput Tina Ujevića u njegovoj 'Svakidašnjoj jadikovci'. Ujević i Schweitzer – koji idealan par!
A sada nešto sasvim drugačije, mada i nije toliko drugačije. Naime, veliki savremeni američki pesnik William Stanley Merwin (rođen 1927.) napisao je svojevremeno divnu kratku pesmu 'Za godišnjicu moje smrti'. Pesma počinje stihovima "Ni ne znajući svake godine provedem / dan kada će mi poslednje vatre / mahnuti i tišina isploviti / kao neumorni putnik / kao zrak tamne zvezde..." Naravno, to je dan kada smrt definitivno zakuca na naša vrata, dan koji preživljavamo svake godine i ne znajući da to činimo, iako su negde visoko spremljene knjige u kojima je taj dan već odavno zapisan.
Tih stihova sam se setio kada je stigla vest o smrti Vlade Divljana, jednog od onih muzičara koji su najviše doprineli razvoju i urbanom šarenilu srpskog i jugoslovenskog rokenrola. O Vladi, Idolima i zlatnim godinama Yu-rokenrola već je mnogo toga napisano te ja neću dodavati ništa drugo, pre svega u strahu da ne potonem u živi pesak nostalgije. Svemu treba dodati samo jedan od klasičnih uzvika, to jest: Long live Rock ’n’ roll.
Šta sanjam...
Ponovo ništa. Ponovo sam u fazi bez snova, kada samo kao klada utonem u san u kojem se ne pojavljuje čak ni drvoseča. Ne znam da li je to posledica nekih lekova ili duhovnih (ne)raspoloženja, ali definitivno mi se više dopada kada neki snovi ipak hodaju prostorom iza mojih kapaka. San bez snova je kao dan bez jutarnje svetlosti. Sve mi se nekako čini unapred izgubljenim, nedosežnim i bolnim. I kao što je onaj čuveni lik uzvikivao u poslednjem dahu 'Više svetlosti, više svetlosti', tako bih ja trebalo sa svog večernjeg jastuka da viknem 'Više snova, više snova'. Ma kakvi bili, snovi su bolji od sna bez snova. U snu bez snova hodam kao Pinokio kroz more crnog tuša. U snu sa snovima mogu da budem bilo šta i bilo ko. Čak i Sherlock Holmes.
Šta čitam i pišem
Ne pojavljuje se Sherlock Holmes tek tako u mojim nepostojećim snovima. Naime, pišem pogovor za knjigu priča Arthura Conana Doylea o njegovom fascinantnom detektivu. Kao svaki gnevni postmodernista, sa zadovoljstvom otkrivam tragove budućeg postmodernizma u ovim pričama. Glas Holmesovog prijatelja, dr. Watsona, zapravo je glas njihovog tvorca, pisca Doylea koji se celog života borio da se oslobodi vladavine svoga junaka nad njim. I tako je, čisto postmodernistički, Doyle uspevao da kritikuje svog junaka tokom svih priča. Iako je na kraju morao da prizna da je junak životniji od njega samog.
Tako je u stvari sa većinom pisaca. Pisci nestaju, a likovi ostaju.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Vlada Divljan (foto: Horst Charitonoff / Wikimedia )
