Utorak
07.07.2020.

Ni da ni ne

naslov knjige Non-Oui autor Lidija Dimkovska
izdavač V.B.Z. godina izdanja 2019 prevoditelj Borjana Prošev-Oliver (mak)



Extra_large_1-naslovnica_non-oui
S naslovnice romana.
A+ A-


Roman Non-Oui makedonske pesnikinje, spisateljice i prevoditeljke Lidije Dimkovske originalno je objavljen 2016. godine, a na hrvatski je preveden 2019. Ovo je treći na hrvatski preveden Lidijin roman, nakon romana Rezervni život (Ljevak, 2016., prijevod Borislav Pavlovski) i Skrivena kamera (VBZ, 2017., prijevod Borjana Prošev-Oliver). Njegova sadržina bliska je hrvatskoj publici. Radnja se odvija između Splita i mesta Castellammare del Golfo na Siciliji i prati život Nedjeljke-Nede, zvane Non-Oui, koji nakon njene smrti priča njena unuka, takođe Nedjeljka, jedina članica porodice koja je od bake naučila hrvatski jezik, i koja nosi bakino, hrvatsko ime. Centralni događaj je Nedino preseljenje iz Splita na Siciliju zbog ljubavi prema italijanskom vojniku, prvo fašisti, potom partizanu.

Način pripovedanja treba da produbi odslikavanje dve Nede, pa deo svakog poglavlja, naslovljenog lokalitetom i datumom, unuka pripoveda u prvom licu, a drugi deo je pripovedanje same Non-Oui. Ipak, ovim postupkom se, nažalost, ništa ne dobija: jezik i stil pripovedanja obe žene istovetni su, a utisak koji to izaziva nije "odslikavanje" bake i unuke budući da je previše očigledno da ista fikcionalna ličnost (unuka) pripoveda sve. Jedina karakteristika baka Nedinog pripovedanja je fraza "ajme Nedice". Posle nekoliko stranica, čitalac više ni ne obraća pažnju na to da li se o baka Nedi govori u prvom ili trećem licu, što je dobar pokazatelj da je takav postupak ili suvišan, ili neuspeo.

Za čitavo pripovedanje karakteristična je određena naivnost, kao da pripovedačica ima znatno manje od svojih 27 godina, koju čitalac prvo pripisuje činjenici da je njen kontakt s hrvatskim ograničen. Do kraja ostaje nejasno da li je to nameravano ili ne, ali ubrzo se pokazuje da je naivnost jezika povezana s generalnom neosvešćenošću, koja bi i od bake i od unuke načinila "nepouzdane pripovedačice", samo kada bi čitalac mogao biti siguran da je tako nešto namerno, odnosno, da je to autorkina odluka. Ton kojim se pripoveda je ton staromodnog "pričanja priče". Tako čitalac do kraja romana uz svaki detalj dobija informacije i pojašnjenja koja je o tim detaljima već čuo. Recimo, baka Neda se na proslavu italijanske kapitulacije pojavljuje s crvenom beretkom, neprimerenom za to doba godine, koju je dobila od Francuskinje Charlotte, udate za njenog profesora francuskog koji joj je i nadenuo nadimak Non-Oui (Ne-Da, Non-Oui). Do kraja romana, crvena beretka nikada neće biti pomenuta samo kao "crvena beretka", već će uvek biti propraćena objašnjenjem da je tu beretku baka Neda nosila na proslavi italijanske kapitulacije, onda kada je prvi put ugledala muškarca u koga se odmah i zaljubila, i tako dalje, i tako dalje. Čak se i o Charlotte, jednoj od značajnijih junakinja romana, često govori kao o Francuskinji koja je stigla brodom i ostala u Splitu zbog ljubavi prema profesoru francuskog, i to uveliko nakon što i najnepažljiviji čitalac može jasno da se seti ko je ona kada pročita njeno ime. To podseća na homerovske formule (brzonogi Odisej, kravooka Hera), a nešto slično koristi i Tolstoj, ali ovde se radi o epskim delima, što tematski, što po svojoj dužini. Kod Lidije Dimkovske "formulaičnost" u nekim trenucima postaje toliko preterana da čitalac može da preskoči i čitav pasus, jer on opet opisuje epizodu koju već znamo napamet. Koji je smisao tako nečeg, i da li smisao postoji, do kraja ne shvatamo. Uprkos pokušaju s "naizmeničnim" pripovedanjem, roman Non-Oui zapravo je ispripovedan na izuzetno tradicionalan, a mislim da je tačnije reći – zastareo način. On je zbog toga, čisto formalno govoreći, danas izlišan.

Okrenimo se zato njegovoj sadržini, koja se od forme, kao što ćemo videti, naravno ne može odvojiti. Sami karakteri, čak i onda kada nisu naročito upečatljivi, nisu nedosledni. Ali, s ovim je povezana pomenuta "nepouzdanost": iako same okolnosti koje pripovedačica navodi ukazuju na vrlo složene lične i političke prilike, ona ih sve "poravnava" tako što o njima govori nekritički, s neosvešćenošću neprimerenom za roman koji želi da govori, između ostalog, i o antifašizmu. Pokazaće se da je antifašizam ovde sveden na doslovnu borbu s fašistima, dok se ispod naličja kriju brojna shvatanja koja su s antifašizmom, kao širom kritikom ideologije, u neskladu.

Recimo da se neosvešćenost pripovedačice, koja, budući da nije problematizovana, postaje neosvešćenošću romana, može videti na dva nivoa. Prvo, u nerazumevanju i pojednostavljivanju razloga koji upravljaju ljudskim ponašanjem (rečeno neknjiževno, u nesposobnosti da se drugi razumeju). Paradoksalno, mada se pred čitaocem nalazi sve bogatstvo svih ličnosti romana, pripovedačica/autorka to bogatstvo svodi na opšta mesta. Jedno objašnjenje, kao što sam već pomenula, vidim u pokušaju da se pripovedačica učini "nepouzdanom". Ali u to je, uprkos svoj dobroj volji, teško verovati. Drugo objašnjenje je da je roman sačinjen od "istinitih priča".

Najbolji primer nerazumevanja složenosti ljudske psihologije i samog života jeste sedam godina mlađi brat baka Nede, Krsto, preko koga se prelama i antifašistička tematika. Tokom italijanske okupacije, Krsto se iskrada iz kuće i peva za italijanske vojnike, koji mu zauzvrat daju hranu. Kada porodica shvati šta se dešava, Neda počinje da odbija hranu. Jedno veče, nakon što Krsto zapeva partizansku pesmu, pijani Italijanski vojnik ga prozove što još nije naučio nijednu pesmu na italijanskom, a potom mu slomi prst. Dotični fašista je Carlo velikih očiju u koga će se Neda zaljubiti, i kome će obrisati krv s lica nakon što ga Krsto pogodi praćkom. Carlo nakon italijanske kapitulacije postaje partizan, priključuje se Garibaldijevom bataljonu i pritom se useljava u Nedinu sobu. Njih dvoje živeli bi srećno do kraja života, samo kad bi iz tog života uspeli da izbace Krstu, bauka Carlove nedavne fašističke prošlosti, koji ne može da se pomiri s Carlovim naglim "preobražajem". Tu se latentni sukob Nede i Krste razbuktava i pretvara u odnos mržnje koji će se nastaviti do kraja Nedinog života na Siciliji, gde se seli za Carlom, koji iz Splita odlazi zbog Krstinog konstantnog napastovanja.

Ovaj bi siže bio dovoljan za jedan roman već sam po sebi, naročito za roman koji bi govorio o komplikovanim situacijama ovog tipa, poput Sonnenschein Daše Drndić, pa i Puta u Gonars Nikole Petkovića. Roman Non-Oui se zadovoljava Nedinom neskrivenom iritacijom činjenicom da joj Krsto kvari ljubavne planove, koje sada konačno može da pravi, kada se u gradu više ne puca. Ova Nedina osećanja ne bi bila sporna da su istražena, problematizovana na neki način. Ali, ona kao da ni ne pomišlja da je i Krsto ljudsko biće: ne samo što se Carlo zaista naglo "preobratio", nego se radi upravo o muškarcu koji je Krsti slomio prst. Za Nedu, to je sve nevažno i treba da bude zaboravljeno.

Krsto je do krajnosti demonizovan, na sve moguće načine. Na samom početku romana, Neda kaže: "Nije me volio, znala sam to istog časa kada se rodio i kad su mi ga prvi put položili na ruke a on počeo plakati" (str. 28.) Sto stranica kasnije, saznajemo istu informaciju, ali izmenjenu na značajan način: Nedi "Krsta nikada nije bio [mio], čak ni kad se tek rodio" (str. 111.) On je "namćor koji ne podnosi ljude" (str. 101.), iako je on taj koji upoznaje Nedu sa Charlotte. Godinama kasnije, kada se Krsto oženi, Neda to ovako opisuje: "Bila je nešto mlađa od njega, no ne mlađa od tridesetak godina. Čini se da su se pronašli na radnoj akciji kada su oboje već mislili da nikad neće naći srodnu dušu!" (str. 162.) Taj uzvičnik implicira da sigurno i čitalac ismeva ali i sažalijeva Krstu. Ali čitaočeva osećanja su mnogo komplikovanija. Nešto ranije, Neda izjavljuje: "Mrzila sam Krstu iz dna duše, on je bio krivac za moju nesreću" (str. 118.), aludirajući na Krstin napad na Carla prilikom sahrane njihovog oca koji je konačno naveo Carla da se odseli. Uprkos Krstinom nasilnom ponašanju i tendenciji pripovedačice, čitalac počinje da oseća saosećanje prema njemu. Štaviše, on se ispostavlja najkoloritnijom ličnošću, kojom upravlja ubedljiva nemogućnost da u trenu oprosti i poveruje u preobražaj . Neda očekuje ljudskost od svog mlađeg brata, ali ona sama za nju nije sposobna. Slično kao Krsto, i Nedine majka i strina su predstavljene kao odbojne žene koje treba sažaljevati, bez razumevanja za njihove živote, od kojih čitalac ponešto ipak naslućuje. Sama baka Neda i njeni postupci donekle su izuzeti iz logike jednostranog posmatranja: kada ona, kao neudata devojka, useli Carla u svoju sobu, to je predstavljeno kao uzbudljiv čin kojim se potvrđuje njena hrabrost.

Pogledajmo bliže i taj Carlov preobražaj. Ovom izuzetno složenom i pipavom pitanju dato je vrlo malo mesta u romanu. U pismu koje šalje ocu fašisti, Carlo o tome ovako govori: u celom njegovom biću nema više ni trunke fašizma, koji mu je ionako više bio nametnut, nego što je bio iskren; "meni se po glavi vrzma samo ona djevojka iz Splita" (str. 92.) Kao što mu je fašizam bio nametnut, Carlo ni sada nije naročito ubeđeni antifašista u širem smislu. Tokom njihovog zajedničkog života, Neda "je uvijek radila [šila] kada Carla nije bilo kod kuće ili ako mu to nije smetalo" (str. 102.) Kasnije, njihova deca neće znati hrvatski. Carlo do kraja ostaje, u stvari, sporedna ličnost; saznajemo da poslednje dve godine života uopšte ne govori, ali to je samo jedan od mnogih nerazvijenih rukavaca radnje ovog romana.

Mada unuka kaže: "Bako moja, dobro je da ni ti ni djed niste živi. U Europu se vraća fašizam" (str. 204.), a baka Neda pred kraj života, pateći od Alchajmerove bolesti, svima oko sebe govori da su fašisti, tekst pokazuje da nju, u stvari, politika malo zanima. Ona otprilike zna šta je dobro, a šta loše, ali više zbog toga što se okolnostima našla na pravoj strani, nego sopstvenim promišljanjem. Ovo se odlično vidi nakon što profesor francuskog, poreklom Jevrejin, bude uhapšen. Neda se na tu vest ne seti da kaže njegovoj ženi ništa drugo nego: "Nisam znala da je Židov." (str. 83.) Pokušajte ovo da zamislite – verujem da nam je svima bar jednom upućen komentar koji je mašio poentu i otkrivao krajnje nerazumevanje. Ali, Charlotte, dopisnica Le Figaro-a, odgovara: "Pa na neki način i nije bio, majka mu je već kao mlada postala katolkinja." (str. 83.) Kao u romanima 18. veka, kada se ljubav između dvoje iz različitih klasa završi srećno tako što se ispostavi da ovaj iz niže klase u stvari pripada aristokratiji, ono što profesora iskupljuje nije to što je čovek, nego to što na neki način i nije Židov. Ne želim da kažem da je ovo nekakav trag fašizma u romanu, već da ukažem na konzervativnu, uskogrudu, "palanačku" podlogu načelnog antifašizma. Kasnije, govoreći o profesorovoj biblioteci, Neda kaže da ni Charlotte nije znala "da su neki od pisaca iz knjižnice židovskog podrijetla" (str. 116.) Čitalac se pita – a što bi i morala znati? Kakve to upravo ima veze?

Konzervativna, tradicionalistička shvatanja i vrednosti koje propagira starija, a za kojima žali mlađa Neda, drugi su nivo na kome se otkriva neosvešćenost teksta. Ovo je oličeno u rečenici unuke koja pripada generaciji u kojoj, kako kaže, i devojke, među kojima i ona, spavaju s momcima bez obaveze. Ona kaže: "Bila si već pomalo u godinama, u dvadesetšestoj, ali glavno da si konačno postala majka." (str. 139.) Svakako da se ovo odnosi na vreme mladosti starije Nede, dok je odnos mlađe prema tako nečemu relativno nejasan. Ipak, postoje indikacije. Unuka i sama ima vrlo slične preokupacije: "Mogla bih i ja, poput Marine, ostati stara cura, neudana, ili se pak udati pod stare dane kao tvoj brat." (str. 201.) Ovde nije stvar toliko u Nedinoj brizi da će ostati sama, nego o brizi da će ostati stara cura. Reč je, dakle, o konzervativnom, patrijarhalnom diskursu, a ako je unuka Neda i ironična, mi to možemo samo da nagađamo. Marina je Krstina ćerka, koja je iz nekog razloga morala i sama biti "usedelica": "partnera nisam ni spominjala jer sam znala da se s pedeset godina nije udavala" (str. 198.), kaže Neda, ne propustivši da navede ženine godine kako bi pojasnila da se radi o staroj curi. A strina Mirela, sporedna junakinja, "nažalost, nije mogla imati djece" (str. 174.). Stiče se utisak da su brak i deca glavna ženska preokupacija u romanu Non-Oui, kao i osnovni način da se one okarakterišu.

Primera ove vrste, i to na najnepotrebnijim mestima, bezbroj je. Takođe, baka Neda ne propušta da nazove svoju patnju za Carlom "djevojačkom tugom" (str. 117.), time valjda implicirajući da muškarac ne može da oseća tugu za ženom od koje je udaljen, ili pak performativno postajući ženom time što pati za muškarcem tom svojom mističnom ženskom tugom. U tom smislu, zgražavanje unuke Nede što nema knjiga Dubravke Ugrešić u splitskoj knjižari pri kraju romana kontradiktorno je njegovoj stvarnoj sadržini.

Reklo bi se da je poenta ogledanja starije i mlađe Nede upravo u tome da se napravi odmak od zastarelih shvatanja, naročito jer se na njima upadljivo insistira, pa čitalac stiče utisak da to ima neku skrivenu poentu. Ali, ovo zasigurno nije tako. Pri kraju romana, unuka Neda kaže: "Ponekad, upravo taj inat čuva stvari onakvima kakve su nekad bile i kakve bi trebale ostati." (str. 147.) Ovo je rečeno s bukvalnim značenjem, ali prizvuci metaforike su neporecivi. Roman Non-Oui Lidije Dimkovske nesumnjivo čuva stvari onakvima kakve su nekad bile. U tom smislu, njegov naslov mu ne odgovara. On bi trebalo da, na metaforičkom nivou, aludira na Nedino odlučivanje da li da pođe za Carlom na Siciliju, kao i na ostale nedoumice u jednom ljudskom životu. Ali Neda nije uopšte opterećena "moralnim dilemama" ili složenošću i slojevitošću ljudskih života, niti razbija glavu nepotrebnim stvarima, o čemu bi se još mnogo moglo pisati na osnovu primera iz romana. Korektivni momenat, koji je mogla da predstavlja mlađa Neda, izostaje, i to je potresno. Načelni antifašizam prikriva banalnosti, sentimentalan, samozaljubljen i neosvešćen pogled na stvarnost, a i duboko konzervativne stavove protiv kojih se ideološki antifašizam u stvari bori. Zbog toga roman Non-Oui zaista nije ništa više od jedne "priče" iz vremena Drugog svetskog rata koja pod krinkom vojevanja na pravoj strani održava status quo.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.