Utorak
24.12.2019.

Malo pomodno, malo konzervativno

naslov knjige Priče o samoći autor Miro Gavran
izdavač Mozaik knjiga godina izdanja 2019



Extra_large_canva_-_person_reading_a_newspaper
A+ A-


Zbirka Priče o samoći Mire Gavrana, koji je čitaocima najpoznatiji kao dečiji i dramski pisac, sastavljena je od deset tekstova koji su tokom proteklih godina već objavljeni na različitim mestima, pretežno u Večernjem listu. U svom pogovoru knjizi, novinarka Branka Džebić pozicionira Gavrana kao autora koji je od početka nastojao da prati prirodan tok priče bez skrivenih smislova, naspram "kvorumaša" koji su ustrajali na dekonstrukciji teksta, intertekstualnosti, intermedijalnosti i drugim, kako kaže, tada poželjnim literarnim postupcima.

O tome koji su literarni postupci zaista bili poželjni tada, a to su i danas, veoma jasno govori paratekst ove knjige. Već činjenica da je to kompilacija objavljenih priča pokazuje da autor visoko vrednuje svaki svoj tekst, kao uostalom i njegov izdavač. Knjiga sadrži ilustracije u boji na odgovarajućem papiru. Autorova dela, kako piše na koricama, prevedena su na čak 40 jezika, a postoji i festival posvećen izvođenju isključivo njegovih drama, i to u nekoliko evropskih država.

Opozicija koju Branka Džebić ocrtava suštinski se tiče smisla književnosti (danas). U jednoj od priča, Malo srca, malo duše, Gavran se i sam implicitno dotiče ove teme: "Nije mi jasno zašto književnici i dalje pišu romane. (...) Čemu više ona književna prenemaganja i rastezanja, nepotrebni opisi junaka i prirode?! Literatura je tako staromodna i dosadna!" (str. 102.) Na prvi pogled smisao ovog komentara je da isprovocira. Ipak, ovde se ne radi ni o kakvom subverzivnom meta-komentaru koji treba da preispita smisao književnosti. Ovde je cilj pričiniti zadovoljstvo čitaocima jeftinim trikom: autor zna da se oni koji čitaju nikako ne mogu složiti da je književnost izlišna, a čitaoci znaju da autor prema takvom shvatanju može biti samo ironičan. Prava ironija – spoljašnja u odnosu na tekst – nastaje kada se ovaj komentar smesti u kontekst čitave knjige: ukoliko bismo sudili prema Pričama o samoći, zaista bismo mogli da se zapitamo šta književnost ima da nam ponudi na kraju druge decenije 21. veka.

Gavranove priče "bez skrivenih smislova", koje nude emociju, humor i univerzalne, svima bliske teme (iz pogovora), napisane su u realističkom maniru, s naglaskom na psihološkom. Sižejno oblikovanje njihov je najuspešniji element, uprkos narativnim klišeima, poput onog kada repliku prati nepotrebno objašnjenje ("Nisu još bili?! – otelo mi se pitanje i čuđenje") ili kada se priča završava "poentom" koja je već bila očigledna. Uopšte, Gavran potcenjuje svoje čitaoce tako što im na različite načine konstantno objašnjava to što čitaju. Ali ovaj manir samo je simptom dubljeg problema – klišeiziranog pogleda na svet, koji pojednostavljuje stvarnost ograničavajući potencijal priča i čineći njihova značenja naivnim i banalnim.

Na primer, priča Moramo ozbiljno razgovarati prikazuje netradicionalnu porodicu: muškarac je nastavnik koji brine o ćerki, žena šefica odeljenja u korporaciji. Ako je početna postavka priče nekonvencionalna, ona je takva samo da bi omogućila željeno razrešenje, koje je krajnje konvencionalno. Nakon više godina nezadovoljavajućeg braka, žena traži razvod, a muškarac se bezuspešno protivi argumentom da je za dete "najbolje kada ima oba roditelja". (str. 152.) Zatim odlazi kod devojčice i pita je zna li da je tata voli, na šta ona kaže da zna. Potom joj kaže da je i majka voli, ali ćerka "na tu tvrdnju ništa nije odgovorila". (str. 152.)

Na kraju saznajemo da je žena odabrala 40. rođendan svog muža, na koji je zaboravila, da mu saopšti da se razvodi – finalni potez demonizacije ove "karijeristkinje" koja, kao takva, kako nam priča izgleda poručuje, ne može voleti svoje dete. I zaista, u poslednjoj rečenici, ona se naziva doslovno "bešćutnom ženom". Čitalac koji nije odmah shvatio u kom će pravcu ići priča ima bezbroj prilika da se obavesti – tekst je ispunjen natuknicama poput "nije slutilo na dobro", "[žena] nikada nije dovodila u pitanje sredstva i metode kojima se služila", "izgovorila [je] neumestan komentar" itd. Priča Moramo ozbiljno razgovarati prikazuje svet kao da je crno-beo, bez nijansi, pritom namećući svoj pogled čitaocu iz rečenice u rečenicu.

Uprkos tome što su narativno relativno ubedljivo izvedene, većina priča ove zbirke nema značenje koje prevazilazi ono što je doslovno ispričano. Priča Iziđi iz kuće govori o muškarcu koji ne izlazi u javnost otkad ga je devojka ostavila. Kada nabavi papigu, ona mu ponavlja naslovnu rečenicu; ispostavlja se da ju je to naučila bivša vlasnica; njih dvoje se upoznaju, i priča se, ukratko, završava rečima: "Slutili su da ih nikada više nitko neće morati nagovarati da iziđu iz kuće." (str. 40.) Iako je njena tema, navodno, usamljenost, ova priča ne nudi nikakav uvid u ovu, niti pak u bilo koju drugu problematiku – njeno značenje se iscrpljuje u zapletu čiji je glavni akter usamljeni muškarac. Iako priča nije u potpunosti nezanimljiva, ona je ipak izlišna, budući da, osim redosleda kojim se nižu događaji, ne donosi ništa novo niti poetski efektno: ni stil, ni psihološki ili neki drugi uvid, ni oneobičenje ustaljenih predstava ili načina prikazivanja.

Priča Spašavanje medvjeda, napisana i objavljena još 1993, govori o ratu. Čine je tri pisma koje Britanac Ted, pripadnik mirovnih snaga u BiH, piše svojoj verenici. Ted se nalazi u zemlji za koju ranije nije ni čuo; hrvatskog zapovednika kome su poginuli žena i dete naziva "bezosećajnim" kada ovaj izjavi da ga spašavanje medveda otkrivenog u ruševinama trenutno ne zanima; "protrne" kada "jedna histerična žena" zamalo stane na put dobrotvornim organizacijama, zahtevajući da se u teretno vozilo umesto "mede" ukrcaju ona i njen sin bogalj. Slični primeri koji od Britanca prave karikaturu nalaze se u gotovo svakoj rečenici.

Možda sve ovo treba pripisati kontekstu – autor priču ove tematike objavljuje u Večernjem listu usred rata, što nužno implicira kakvu-takvu političku angažovanost. Ipak, autor je odlučio da priču ponovo objavi 25 godina kasnije, u knjizi čija je naslovna tema usamljenost. Pogovor nas obaveštava da je ista priča već objavljena u proširenom izdanju zbirke Mali neobični ljudi. Bilo kako bilo, Spašavanje medvjeda isti je tekst danas kakav je bio i ranije. Svaki njegov redak ima zadatak da svedoči o dubokom ogorčenju ratnom situacijom. To skreće pogled s činjenice da je ova priča "angažovana" na veoma jeftin i bezbolan način. U priči Malo srca, malo duše, "provokacija" o nepotrebnosti literature lak je način da se pridobije onaj ko je tu provokaciju upravo pročitao u jednoj knjizi. U Spašavanju medvjeda, jednaka reakcija čitaoca bilo koje političke orijentacije osigurana je krajnje tendencioznom, banalnom karakterizacijom: nikom ne može biti simpatičan stranac koji proglašava "moralni rasap u ovim krajevima", a samog sebe ni manje ni više nego za "velikog humanistu", nakon što je iz ratne zone prevezao medveda umesto civila. Gavran se pažljivo kloni akutnih i kontroverznih tema, čija bi obrada, i 1993. i 2019. godine, mogla da proizvede istinski relevantan komentar – u ovom kontekstu prvo politički, a onda možda i literarno.

Izgleda da se način na koji se pripoveda o ratu još jednom ispostavlja kao lakmus papir za "testiranje" estetskog kvaliteta nečije književnosti. Previše brinući o svojoj reputaciji i čitanosti, Miro Gavran, iako relativno umešan pripovedač, izbegava da svojim pričama na bilo koji način izazove horizont očekivanja svojih čitalaca, svestan da bi tako mnoge od njih verovatno izgubio. Njegove priče su mahom konzervativne, nekad možda čak i reakcionarne, ali izgleda ne iz ubeđenja, već zato što je to ono što je najpoželjnije.

Ovde se uopšte ne radi o izboru između "kvorumaške" i "antikvorumaške" književnosti, kako to želi da predstavi pogovor Branke Džebić, već o izboru između književnosti i onoga što se danas u marketingu zove storytelling. Površnosti i povlađujućih banalnosti uopšte nema, na primer, u zbirci suštinski realističkih psiholoških priča Naša žena Tanje Mravak iz 2017. Štaviše, autorka demaskira upravo klišee od kojih je sačinjena Gavranova proza, stilom u kojem nema viškova i uzbudljivim, značenjski potentnim zapletima.

Očigledno, nije nužno da književnost bude avangardna kako bi bila dobra, ali čini se da je ipak nužno ustrajati na dekonstrukciji opšteprihvaćenog pogleda na stvari i okoštalog jezika koji ga održava.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.