Utorak
21.01.2020.

Fenomenologija Altamire

naslov knjige Žene iz Altamire autor Mateja Jurčević
izdavač MeandarMedia godina izdanja 2019



Extra_large_altamira_4
Foto: Émile Cartailhac; Wikimedia Commons.
A+ A-


Kako na čitaoce deluje poezija i da li joj se može pomoći da udara jače i bolje, da nas protrese nalupa i izudara, ako se susret nije dogodio na prvu, ako je onaj trenutak šarmiranja propušten? Da li je, drugim rečima, moguće kontekstualizovati stvari na taj način da se pred nama odjednom pojavi onaj ingardenovski horizont koji transcendira značenje i kontekst i prebacuje nas u izvaniskustvenu ravan koja će naše biće da ubaci u sinhronicitet s tekstom i njegovom emotivnošću? Konačno, da kažem to najjasnije, ima li poeziji spasa pomoću tumačenja? Ako na primer otkrijemo simetrije i dokučimo velik broj mogućih konteksta da li smo time uspeli da se približimo uživanju ili je to samo neka vrsta intelektualnog nadoknađivanja onoga što je tekst propustio da nam učini?

Dajem drugu šansu tekstu koji mi se učinio zanimljiv, koji svakako ima nekoliko odllično napisanih stihova, ali s kojim se nisam susreo, koji mi uzmiče. Radi se o knjizi Žene iz Altamire, mlade vinkovačke pesnikinje Mateje Jurčević. I odmah moram da se zapitam da li odsustvo susreta treba da pripišem generacijskom jazu. Moja relativna zrelost i njena apsolutna mladost i generacije koje stoje između nas – koliko su presudne? Da li je moguće da su godine ono što nepovratno stoji između mene i uživanja u tekstu. Da li je uzrast jedan od činilaca koji magli moj pogled? Koliko on utiče na shvatanje literature kao takve, uže gledano poezije?

Moguće je da mi neke reference beže, ali ako pogledamo okvirni kontekst, on je stariji od svih nas zajedno, radi se naime o slikama iz Altamire koje su stare između 12000 i 17000 godina. Uopšte uzev čitava zbirka ne odiše nečim što bi predstavljalo generacijski jaz oličen u tehničkim i tehnološkim inovacijama koje bi mi bile nepoznate, u jezičkoj praksi koja bi odgovarala takozvanoj internet generaciji prepunoj anglicizama i neologizama deriviranih iz prakse društevnih mreža, u nekakvoj novoj kulturnoj referencijalnosti koja bi mi ostala nepoznata jer sam zaglavljen u dvadesetom stoleću, a čije forme su se razvijale na novim platformama u poslednjih desetak godina. Ne, ništa od toga, zbirka je napisana razumljivim jezikom, bez tehnološko-tehničkih inovacija (ako se izuzme QR kod na kraju teksta koji vodi kad internet stranici na kojoj je moguće čuti nekoliko pesama u izvedbi Nikoline Maletić, kojoj je zbirka i posvećena, kao i muzičku podlogu koju je komponovao Marko Kostić), a umetničke forme u kojima se zbirka prepoznaje pripadaju antičkoj ili romatičarskoj književnosti.

Naime, zbirka je podeljena u tri celine: bukolike, elegije i groteske – od kojih su prve dve antičke poetske vrste, dok je treća teorijski formirana u romantizmu, kod Šlegela, i predstavlja spoj dva najčešće nespojiva elementa – strašnog/zastrašujućeg i smešnog/humornog pa je karakteristična za rano holandsko renesansno slikarstvo, poglavito Boša, ali i za srednjovekovne karnevalske forme, te samim tim i za Rablea i druge renesansne velikane. Ne govorim ovo da bih se pravio važan, već da bih pokušao da razumem zbog čega ovakva podela zbirke posebno što pesme u prvom delu ne poseduju nikakvu "pastirsku" ili "seosku" ili "idiličnu" temu niti atmosferu. Štaviše dvanaest pesama koje čine ciklus nemaju direktnu međusobnu poveznicu, a kamoli da bismo ih bez imenovanja prepoznali kao bukoličke. Slično se dešava i sa odeljkom elegija, s tim što je razlika u tome što pesme imaju nazive i ima ih više – čitavih dvadeset. Opet nema supstancijalne povezanosti, niti direktne referencijalnosti na elegije – premda ovaj poetski oblik tematski nije uobličen, već samo formalno jer je izgrađen u nizovima od heksametra i pentametra koji se smenjuju. Naravno, o bilo kakvoj formalnoj strogosti nema ni govora.

Konačno, odeljak posvećen groteskama čini ponovo dvanaest pesama, tako da uslovno rečeno možemo da govorimo o simetričnoj arhitektonici zbirke 12-20-12 plus jedna uvodna pesma. Na šta bi ona trebalo da referira ostaje nejasno, ali izvesno je da su groteske samo književno-istorijska natuknica bez jasnih referenci. Nije, naravno, problem zvati stvari kako god želimo, kako reče Šekspir "a rose by any other name...", ali koliko se u koordinatnom sistemu zbirke poezije sme biti proizvoljan. Ako kao paradigmu uzmemo ključnu zbirku moderne poezije, Bodlerovo Cveće zla, videćemo da je svaka proizvoljnost isključena. Stoga ostaje nejasno zbog čega se, ako već insistra na formi, ili na tematizaciji, ili na arhitektonici zbirke, takav princip ne provodi do kraja, zašto se stvari ostavljaju napola? Možda je mislila da je nećemo ozbiljno shvatiti? Možda je u pitanju ironija koju nisam uspeo da prepoznam?

Formalne strane zbirke ne ukazuju da je moguće nadoknaditi ono što sam nazvao su-sretom (zajdničkim sretanjem, događajem u delezovskom smislu koji u jedan vremenski trenutak stavlja tekst i mene, čineći nas estetizujućim, otvorenim za lepo). Tekst možda može da pruži utehu. Zbirku otvara uvodna pesma posvećena ključnom pitanju poezije – jeziku. Pesma se sastoji od dve strofe. U svakoj od njih jezik se poredi sa životinjom: u prvoj s odbeglim mladunčetom lava, a u drugoj s gluvim štenetom. Premda ne pripadaju istoj vrsti (lav je mačka, a pas je pas), ipak se mogu povući neke paralele – radi se o mladim, a ne o zrelim i stasalim, pripadnicima vrste. Oba mladunca nalaze se u nezavidnom položaju – lavić je odbegao, a štene je gluvo te su na taj način obe izopštene iz zajednice, drugim rečima usamljene. Povrh toga obe se nalaze okružene peskom, jedno se nedvosmisleno nalazi u pustinji, a drugome su uši pune peska u prostoru koji ne može nanovo da se složi jer mu je vetar promenio strukturu. Na taj način izolovanost ovih mladunčadi je dvostruka, ne samo da su odbegli/gluvi nego se nalaze na mestima na kojima ih niko neće čuti, setimo se samo one Sartrove o pevanju u pustinji. Predmet ovih proširenih poređenja je jezik, a bez njega nema poezije, odnosno nema ni knjige koju ova uvodna pesma otvara.

Uzevši to u obzir, možemo da dođemo do nekoliko zaključaka. Najpre, jasno je da pesnikinja ima priličan uvid u stanje poezije i jezika danas i ovde – poezija jeste jezik, ali zatvoren u sebe jer nema više nikoga ko bi je čuo. Gluvoća šteneta "u prostoru koji niko više ne može iznova složiti" je prilično jasna slika. Naravno to može da ima različite posledice: odustajanje jer nemamo kome da se obratimo ili rasterećenje jer je obraćanje lišeno bilo kakve misije istoričnosti i političnosti – ono svakako neće promeniti svet. Drugi zaključak bi mogao da se tiče ideje o poetskom jeziku koji je uvek već zauman i nerazumljiv, koji se stalno menja i kojim se stvarnost menja, premda se trudi da zapamti "raspored peščanih vrhova", odnosno da pripada nekakvoj poetskoj tradiciji. Treći zaključak se tiče ulaska u poeziju jer pesnikinja svoj jezik prepoznaje kao štene, dakle kao nešto mlado, početno, a u prvoj strofi se čak pominje i početnica ("slovo u početnici") – ona je svesna svoje inicijacije u svetu koji je gluv za poeziju, u kojem postoji neka vrsta izabrane tradicije, premda ona nije najsigurnija u nju.

Ovakva postavka stvari bi mogla da se nazove autoironijskom, samokritičnom, svakako samosvesnom i to je jedan od kvaliteta ove knjige. Ona nije pala s neba, ona je svesna (kad kažem ona mislim i na pesme i na autorku) onoga što je oko nje, ispred i iza, a svesna je i koliki je domet onoga što radi – ne samo zbog toga što je početnica, nego zbog izmenjene pozicije literature, još radikalnije poezije, u svetu. Ipak, ono što mi se čini da nedostaje ovoj starmaloj mudrosti jeste iskustvo, jedna vrsta uverljivosti koja se ne stiče čitanjem poezije, već njenim življenjem.

To se može videti i u naslovnoj pesmi koja otvara ciklus groteski. U njoj se peva o podvojenosti žena, o javnom i privatnom, o odnosu između prisile braka/veze/tradicije i onoga o čemu sanja i mašta. U jednom stihu negde pri polovini pesme prelazi se s kolektivnog na lično i od muškaraca i lovaca postaje konkretan jedan muškarac, onaj s kojima je govornica u pesmi u prisnom odnosu. Pesma se završava slikom geografski suprotnom od one u kojoj je počela – od Altamire u Španiji, stiže se do reke Dvine koja protiče kroz Latviju, Rusiju i Belorusiju, drugim rečima iz mediteranskog prostora seli se u baltički, bliže slovenskoj tradiciji kojoj jezik na kojem pesnikinja peva pripada. Ipak, ovaj skok ne deluje opravdan, kao što ni prelazak s kolektivnog na lično nema nekakvu jasnu motivaciju, a još manje analogiju. Zaokruživanje, odnosno closure, nasilno je izvedeno pominjanjem jelena koji piju ušećerenu vodu – čisto da bi se uspostavio nekakav krug. Sve deluje previše konstruisano i ne proističe telologijom teksta, nego pesnikinjinom namerom.

Ako smem tako da kažem zbirka Žene iz Altamire više se trudi biti poezija nego što to zaista jest. U svom pretvaranju i želji ona zaista doseže vrlo visoko, ali nešto je ozbiljno osujećuje da bude kvalitetna knjiga. Da li su to izneverena žanrovska obećanja ili je to činjenica da je ona još štene ili je u pitanju na sebe preuzet teret jedne ozbiljne borbe – ženske i feminističke, ne mogu da tvrdim sa stopostotnom sigurnošću, ali svakako da je pomalo od svega. Zbirka deluje kao konstrukt, kao da je cilj bio unapred postavljen, a onda se sve uklapalo u zacrtanu Prokrustovu postelju. O tome svedoče i odabrane teme i pseudoarhitektonika zbirke, ali i podela na cikluse koji ne znače gotovo ništa.

Naravno, ne treba potceniti talenat da se ispevaju neki odista uverljivi stihovi pa se valja nadati da će Mateja Jurčević u sledećoj zbirci manje misliti o ukupnosti, a više o pojedinačinim pesmama bez kojih nema celine.

Foto: Émile Cartailhac; Wikimedia Commons.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.