'Black Mirror' na naš način

Iskustvo nam je neoliberalno. Ponekad je opasno (i kažnjivo) reći to na uho neoliberalnoj oholosti. Ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: neoliberalizam je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Možda bi ovako formulisao našu svakodnevicu neki imaginarni Radomir Konstantinović iz budućnosti.

Na jedno takvo pitanje – kakav bi svet okruživao tog Radomira iz budućnosti i koja bi stranka bila na vlasti – pokušao je odgovoriti Bojan Žižović svojim romanom prvencem Stranka. Žižović je inače likovni umetnik koji je dosad pisao pesme i priče.

Radnja romana podseća na seriju Charlija Brookera Black Mirror u kojoj je sistematska, argumentovana kritika savremenog društva prikazana karikiranom vrlo bliskom budućnošću te se mi kao gledaoci lako prepoznajemo u datom ambijentu i okolnostima. Na sličan način se razvija radnja u Stranci, koja vrlo oskudno daje GPS podatke gde se i kada ista odvija. Možemo zasigurno tvrditi da se radi ipak o nekakvoj budućnosti što otkrivamo sićušnom intervencijom autora na 102. strani, gde glavni junak kaže da mu je omiljeni film Dirty Dancing 2.

U fokusu romana nalazi se mladi protagonista koji pokušava da svojom bezličnošću, servilnošću i snishodljivošću napreduje u stranci koja je već na vlasti. On je prevrtljiv, surevnjiv, poročan, nekonzistentan, bez moralnih principa, ali se savršeno dobro uklapa u stranku jer je ona bez ikakve ideologije, bez socijalnog predznaka, bez prave platforme i programa, konzistentna u nameri da ostane na vlasti.

Zvuči poznato? Dabome.

Unutar partije vrzmaju se bezlični i nemoralni ljudi, vrše nečasne poslove, kradu od naroda, ne haju za potrebe građana, već rade sitne stvari po potrebi kako bi pred izbore zamazali oči, voze se skupim autima, šmrču kokain, velikom većinom su muškarci, žene služe samo da se popuni rodova norma, tretiraju ih na najogavniji način, dave se u alkoholu, orgijaju, šmrču kokain…

Zvuči poznato? Dabome.

Ko bi rekao da se radi o budućnosti.

U romanu su svi bezimeni, glavni lik koji je narator u prvom licu ih imenuje samo po funkcijama: Gradonačalnik, Pročelnik, Glavni tajnik, Predsednik stranke, Tajnik i sl. Ženski likovi se kroz prizmu naratora prelamaju samo kao Tajnica, Podtajnica, Supruga i sl. Čitava stranka je predstavljena poput platforme na kojoj defiluju gramzivost, poročnost, nemoral, mizoginija, šovinizam i lukrativnost.

Uporan u svojoj servilnosti i poltronstvu, uvek prisutan u prostorijama stranke, glavni se protagonista nekim slučajem uspeva dokopati bitne funkcije u stranci, i to najbitnije u gradu. Time on dobija mogućnost da upravlja gradom i ulazi na velika vrata u sheme stranke koje podrazumevaju sve one gorepomenute osobine. Paralelno s tim ide i njegova čudnovata zaljubljenost u tajnicu, premda je primoran da da se oženi ženom koju stranka određuje. Do kraja radnje svedoci smo smrtnih slučajeva, raznih događaja, ali ne i klasičnog raspleta ili pak nekog naročito inventivnog sastavljenog sižea te narativne dinamike dela.

Karakteristika ovog teksta je što obrađuje stranku kao fenomen u uslovima možemo slobodno reći postdemokratije, gde je odista partija jedan poseban svet za sebe, pravo "ostrvo" koje se samo ponekad dodiruje sa stvarnošću ljudi koji su "na kopnu". Žižović je ovakvu metaforu veoma ekplicitno postavio u romanu putem alter ega glavnog junaka, čoveka koji se kod njega povremeno pojavljuje u kancelariji pričajući o tome kako živi na posebnom "otoku" sa posebnim pravilima. Njegova iskustva i stavovi su predstavljeni u posebnim poglavljima, gde se opisuju nadrealni konteksti na tom ostrvu. Ovi delovi romana izgledaju poput malog izleta u nekoj od slika Giorgia de Chirica recimo.

U ostatku romana mi se zapravo susrećemo samo sa ljudima koji imaju veze sa strankom te mestima i okolnostima koji imaju veze s njom. Tu su funkcioneri, njihove žene, njihovi rođendani, svadbe, njihove kancelarije, njihova kazina, birtije i sl. Ostatak sveta je negde tu pored, a autor ga samo ovlaš spominje u obliku nekog komunalnog problema i sl. Jedino mesto gde se ljudi koji nemaju vezu sa strankom pojavljuju su termini susretanja običnih građana sa Gradonačelnikom, gde defiluju ljudi sa njihovim problemima banalne svakodnevice. Međutim, i tu je autor natuknuo čudnovatost čitave realnosti tog naroda koji sve to na koncu dozvoljava, koji ne vidi ili ne sme da vidi bahatost ljudi iz stranke, te koji sumanuto uporno glasa za nju.

Na tim se susretima pojavljuje jedan deda koji ima čudna potraživanja od Gradonačelnika, što nas podseća na to da su ljudi van stranke pogubili pravu konekciju sa elementarnom funkcijom države, kao pre svega uslužnog aparatusa. Nema sumnje da nam je autor hteo predočiti jednu grotesknu, hiperboličnu verziju političkog života na rubovima neoliberalnog kapitalizma, pa i generalno u kapitalizmu danas. (Uzevši u obzir ko je predsednik Amerike ili premijer Britanije.) Pravo je pitanje koliko je to u romanu preuveličano te koliko je naša realnost blizu toga.

Osim toga, pored izričite kritike partokratije, zloupotrebe demokratije i trase kojom se savremeno društvo kreće, Žižović je u svom romanu na drugoj ravni pripovedao o savremenom čoveku, o pripadniku novog homo stranakusa, o čoveku prikladnom i podobnom novom politčkom poretku (ovo ne uzimati u smislu floskula o "novom poretku" iz devedesetih). Naime, glavni junak je pre svega čovek bez moralnih vertikala u svom svetonazoru, njemu sredstva ne samo što opravdavaju cilj već katkad postaju cilj za sebe. On ne preza od otvorenog poltronstva, od beskrupuloznog gaženja preko drugih ljugi, empatija je u njegovom univerzumu nepostojeća i nepoželjna. On je šovinista, lakoveran i gramziv. Naizgled bezrezevno odan partiji, on je idealan za nju, međutim kako stranka nema svoju ideologiju (u romanu se ne spominje ni nominalna orijentacija iste), tako je i ta neupitna odanost ustvari jako upitna.

Ljudsko biće može biti odano samo svom trbuhu ili nečemu apstraktnom, kao što je ljubav ili ideologija recimo, a u odsustvu potonjih ostaje samo njegov sitno-materijlni poriv, njegov bazični kapitalistički instinkt: moć i novac. Samim time ispostavlja se da glavni protagonista nije toliko odan stranci jer je mnogo odaniji sebi te je stranka samo put do zadovoljavanja vlastitih potreba. To su nesumnjivi antagonizmi sveta u kome svi mi živimo, zato se postavlja pitanje da li on kao takav (svet kakvog poznajemo) može dugo u ovom obliku opstati ili će se morati transformisati. Spomenimo i da je glavni junak takođe izuzetno neobrazovan: njegovo infantilno brkanje pojmova abdomen i aritmija na strani 108. pokazuje njegovu bazičnu neukost, što nam pokazuje da za napredovanje nije potrebno znanje. Naravno oduvek su oportunisti, udvorice, laskavci, skutonoše napredovali te su uvek vlasti bili draži, ali je, čini se, u ovom romanu, a reklo bi se i u našem realnom svetu, sada i elementarno obrazovanje nepoželjno. Žižović ovu pojavu apostrofira i na drugim mestima u romanu kao u primeru njegove devojke koja veruje priči da je sestričina njene koleginice rodila blizance koji nisu sličili jer je radila za vreme trudnoće.

Na jednog drugoj razini nalazi se i lični psihološki profil glavnog junaka koji je usled neugodnog detinjstva i njegove "nezamjetljivosti" stekao nepopularne karakteristike toliko potrebne stranci. Njegove su se neuroze, frustracije i ostale psihičke karakteristike razvijale tokom vremena i dovele do grubog ispoljavanja u trenutku kada je pridobio funkciju Gradonačelnika. Autor je njegov psihički profil lepo prikazao njegovim ambivalentnim odnosom prema sekretarici u koju se navodno zaljubio. Njegova potreba za njom jednaka je njegovoj agresivnosti i animalnosti u odnosu prema njoj, njegova se ljubav prepliće sa čudnim odbranbenim mehanizmom od straha da će biti napušten, te s njegovom posesivnošću. On nju udara i tuče, nije u potpunosti siguran zbog čega, ali oseća nekakvo sitno zadovoljstvo u tome. Nema sumnje da je Žižović ovde načeo bitnu temu o povezanosti profila ličnosti i uloge u društvu, ali čini se da nije dovoljno duboko obradio ovaj segmenat u romanu, te se katkad ni ljubav protagoniste ni njegova agresija ne odlikuje velikom uverljivošću. Na toj liniji je i ubistvo koje se do kraja romana ne razjašnjava mada sve upućuje na samo jednog osumnjičenog.

Stranka je roman koji se čita u dahu. Brz je, no stilski površan bez velikih intervencija i jezičkih inovacija. To ne mora biti na uštrb dela, ali čini se da je Žižović nedovoljno uverljivo predstavio neke ključne segmente romana i to ne ide u prilog kvalitetu istog. Najupečatljiviji jeste neosnovan i prebrz uspon glavnog junaka u stranci, koji se i pored preuveličanih i izvitoperenih okolnosti fabularne realnosti ipak doima nerealnim i prevashodno naratorski neutemeljenim. Na koncu, stranka je odveć puna neukih ulizica, pa se čini da je duži staž u tome ipak nekakva prednost. S druge strane autor je pokušao da kroz posebna zaglavlja prikaže rakurs i fokalizaciju žena u romanu, pa je par njih posvetio tajnici i jedan supruzi. Tu bi se očekivao autorov otklon od stavova protagonista, da kroz reči svojih junakinja predoči svoju zabrinutost, osobito kroz buntovnički diskurs sekretarice. Međutim, ti su delovi, pored primetnog buntovništva tajnice (koja je najljudskiji lik romana) osiromašeni za uverljivo pomeranje vizure sa pomahnitalih funkcionera na nekoga koji će glas razuma dostojnije predstaviti.

Onomad je Danilo Kiš napisao da je sama realnost drugim rečima posledica koju mi moramo nesvesno da dekodiramo. Istina fikcije je uvek konstrukcija kojom mi dajemo smisao svetu i u tom smislu su sve te istine ravnopravne. U ovom smislu istina ovog romana ne samo da je ravnopravna našoj, već predstavlja odzraz iste u ogledalu veoma moguće i bliske budućnosti. Nesumnjivo zanimljiva tema, kojoj je autor pristupio korektno, međutim ne više od toga jer su izvesne koordinate romana ostale da vise u vazduhu. Kako bi vas ovo ostvarenje namrštilo, naljutilo, nasmejalo, deprimiralo ili podstaklo na dublje razmišljanje, potreban je dosledniji pristup kauzalnosti događaja te upečatljiva autentičnost glavnog junaka. Ovako, djelo je samo zanimljivo.