Ponedjeljak
04.10.2010.

KRITIKA 89: Dragana Mladenović




A+ A-

ARHEOLOGIJA (PO)ZNANJA

Pisati trilogijom

Osobenost novijeg pesničkog rukopisa Dragane Mladenović (Tvornica, Omot spisa i Rodbina) uporediva je tek sa poetsko-proznom trilogijom Draga Glamuzine (Mesari, Tri i Je li to sve). Dok koherentnost Glamuzinom opusu daju ponavljanje teme bračnog trougla i forsiranje odnosa opsesivne vezanosti i patološke ljubomore između dvoje ljubavnika, dotle su poetičke crvene niti poezije Dragane Mladenović redi mejd konceptualnost i neonadrealistički ludizam. U oba slučaja, zanimljiva je ta posvećenost 'pisanju jedne knjige'. Proza (roman), dva poetska ciklusa kojim se roman završava i dve pesničke knjige Draga Glamuzine međusobno se fabulativno dopunjavaju, senče, ali i osporavaju. Recimo, pesničko uvođenje lika deteta u 'dekadentni' odnos ljubavnika naglašava i problematizuje roditeljsku dimenziju likova ljubavnika. Ta je dimenzija tek kolokvijalno prisutna u osnovnom toku romana, slično kao u filmu Revolutionary road gde su se Leni Di Kaprio i Kejt Vinslet do mile volje bračno prepucavali pored dvoje sitne dece koja nikako da stanu u kadar. U navedenom troknjižju, Dragana Mladenović kao da je položila zakletvu da sledi poetičko nasleđe avangarde. Njene knjige se ne nastavljaju u tematskom smislu, već u smislu stalnog reinvestiranja jednog postupka komponovanja teksta.


Sve je poezija, koncept je sve

Dragana Mladenović materiju poezije proizvodi od radikalno nepoetskih materijala i diskursa, kakvi su pravni propisi, priručnici, katalozi, oglasi, leksikoni i udžbenici. Jedan deo tih pesama kombinuje sa oniričkim sadržajima svesti ili naturalističkim fragmentima stvarnosti, čime proizvodi utiske iščašene bizarnosti ili crnohumorne komike.

Poezija Dragane Mladenović takođe predstavlja redak primer politički samosvesnog pisma koje intencionalno operiše ideološkim pojmovima i referiše na socio-istorijske fenomene poput samoupravnog socijalizma, anarhističke anti-estetike vulgarnog utilitarizma ili epske tradicije i ratne psihoze. Posebnu vrednost i dodatni smisao pesničkim knjigama Dragane Mladenović donosi njihov promišljeni koncept, odnosno organizacija pesama u cikluse. Knjiga poezije Tvornica svojom strukturom sugeriše nacrt jednog industrijskog objekta. Čitalačka šetnja kroz fabričke pogone registruje signale reminescencije na Drugu Jugoslaviju, na njen društveni poredak i ideološki okvir. Omot spisa priziva analogiju sa heterogenom knjigom priča. Tu je 17 različitih ciklusa od kojih je nekoliko poema, dok većina drugih pesama, takođe organizovanih u cikluse, predstavlja veštu mimikriju i neobičnu transformaciju poznatih obrazaca i parabola: 'Popis igara' je ciklus u kome se kombinuje iskazni repertoar epske poezije i delovi Hitlerovog Majn kampfa; 'Knjiga postanja' parafrazira biblijsku formulu dekonstruišući bedu savremenog društva u kome defiluju prostitutke, teroristi, trovači, ubice, pedofili i pesnici; 'Kurs narodnog jezika' kombinuje odredbe normativnih poetika o zadacima poezije i dogmi totalitarnih režima o zadacima pesnika, slično kao i 'Zakon o javnom beleženju poezije (od a do ć)' koji sadrži zabavnu parodiju kafkijanskog društva podređenog duhu administracije...


Obolelost i patnja, hronika dve sredine

Iako nije nemoguće, Rodbinu (Fabrika knjiga, 2010.), novu knjigu Dragane Mladenović, ne bi trebalo za ljubav analogije gurati u standardnu generičku fioku, roman, recimo. Ako se mora, pre bih je video kao bizarnu tele-novelu. Za strukturu ove knjige nameće mi se ne toliko figura ogledala, koliko postupak ili proces ogledanja. Tri dela Rodbine su kao lik, odraz i reflektujuća posrebrena površina koja je odgovorna da odraz bude veran liku i obratno. Ipak, lik i odraz se ne dotiču, to su dve disparatne sredine: jedna, srbijanska, opterećena je krivicom koju ne oseća, štaviše, koja pomno krije i izobličava njene uzroke, dok je druga, bosanska, sredina žrtve koja se nalazi u stanju posttraumatične traume: kako nastaviti život nakon pretrpljenog zločina. Kao što nema lika i odraza, a trebalo bi da ih bude jer reč je o društvima dve istovetne porodične ili rodbinske strukture. U ulozi nepostojećeg ogledala, na čijem mestu zjapi rupa od tenkovske granate – zakrpljena amaterski omalanom šper-pločom sa motivima homogene nacionalne države, stoji vlast, tačnije njene službe bezbednosti koje, što po direktivi što po ličnom nadahnuću, prikrivaju istinu i onemogućavaju lociranje i hvatanje zločinaca u bekstvu.

Prva, srbijanska sredina je samozatajno bolesna sredina koja otuda generiše različite shizoidne poremećaje. Dijalektikom poetske pravde, lude oni koji bi da ostanu normalni, strašljivi menjaju pol, ignoranti pate i bivaju nasankani, nasilni zlikovci i dalje vladaju. Otac se smanjuje i gubi očinstvo; deda se preoblači u babu ili komunicira sa njom pokojnom; ujka živi u podrumu pošto je bunker u kome se krio od bombardovanja akomodirao u 'ušuškani samački kontejner'; majka je dezorijentisana ali postojana u svom obdelavanju malograđanske pristojnosti; sestru siluje i oplodi general tiodor koga porodica inkognito drži na kvartiru. Stric voja srbin, koji je doveo tiodora i zaveo red u kući, zapravo je poručnik-bezbednjak. On zastrašuje i ponižava svedoka koji prijavljuje da je video tiodora. Bosanska sredina je egzilantski milje u Amsterdamu i nju personalizuju ujna jasmina, koju je tiodor silovao i iskazni glas pesme koji pripada mladoj generaciji bosanskih izbeglica koje bi želele da se bez noćnih mora ukorene u drugoj sredini.


Troglasje; o izgubljenosti, zataškavanju, boli

Sva vlastita imena u knjizi, u obe sredine, pisana su malim početnim slovom, što je praćeno odsustvom regularne interpunkcije. Zanimljiva je upotreba dvotačke u drugom delu knjige koji ima oblik 'istražnog postupka'. Taj postupak je 'oneobičen' na taj način što se ponekad odgovori javljaju kao dopunski deo rečenica koja počinje pitanjem ("ime: mu ne znam"). Istražni postupak je, podsetimo, bio jedan od omiljenih metoda Danila Kiša koji je služio kao inteligentna zamena sveznajuće perspektive, pritom upućujući na totalitarni i žandarski duh epohe. U postratnoj epohi tranzicionog kapitalizma, isleđivanja nisu česta – što ne znači da ih nema. Dragana Mladenović je intervju u policiji ogolila do represivne slike saslušanja da bi pokazala neizmenjenu ulogu koju službe bezbednosti imaju i u partijskoj demokratiji (partokratiji). One ne postoje da bi otkrile istinu i zaštitile egzistenciju građana, već da bi dezavuisale zvanične fraze o suočavanju s prošlošću i zaštitile okrivljene za ratne zločine i begunce od međunarodne pravde.

Novelistički kompleksna struktura odnosa među likovima, satirički potencijal iščašene porodične teatralnosti, pokušaj saosećanja sa žrtvama istinska su novina Dragane Mladenović u odnosu na njene ranije knjige. Motiv silovanja, koji paradoksalno spaja dve sredine, onu koja nije bila u ratu i onu kojoj je rat bio sve, takođe uvezuje dve zasebne fabule, pri čemu ona druga, bosanska, ponavlja zaplet Grbavice, filma Jasmile Žbanić o ratnoj novorođenčadi začetoj silovanjem. Taj motiv naglašava monstruoznost generalovog neutaživog libida, ali i nepotrebno dodatno bestijarizuje lik glavnoodgovornog za zločine. Zašto je onaj ko je naredio silovanje, ili ga nije sprečio, morao i sam da se oskvrne takvom nasilnom nasladom? Tim motivom žrtva postaje dvostruka: silovana žena čiji su sin i muž ubijeni kao civilni taoci.

Rodbina počinje kao dosije porodice podvojenih histerika čija je moralna libela duboko poremećena, nastavlja se kao politički triler u kome su 'cinkaroši' istovremeno opterećeni savešću i srebroljubljem a vrhuni kao empatična rodna melo-drama u kojoj je naspram lika ženske žrtve postavljena naratorka mlađe generacije koja želi da se nekako otrese mučnog tereta zločina koji je desetkovao njenu bližu rodbinu. Utoliko, unutar fabulativnog mozaika knjige, gde se jedan deo dopunjuje drugim, imamo suštinsku različitost senzibiliteta koji delovi knjige nude ponaosob. To je inovativan i neobičan postupak, etički znakovit i vredan hvale, poetički heterogen i neusaglasiv, što ne mora biti nedostatak.


Komparativno za kraj

Po tipu poezije koju piše, ne znam sa kojom se savremenom autorkom/autorom na ex-yu prostoru mogu uporediti tri poslednje konceptualne knjige Dragane Mladenović. Možda ne mogu ni sa kim/čim. Te knjige svoj nastanak definitivno duguju političkoj i kulturnoj atmosferi koja danas postoji u Srbiji, ali ne treba se zavaravati da takva atmosfera postoji samo u Srbiji. Iako prelomljene i primljene kao poezija, ove knjige nadilaze standardni pojam poetskog teksta. Njih treba razumeti kao osobeni vid literarne provokacije društvenog koliko i estetskog ukusa. To je preispitivanje teškog zajedničkog nasleđa koje opterećuje ne samo društvo kome je Dragana Mladenović primarno uputila svoje knjige, već i komunikaciju naših postjugoslovenskih sredina.

Saša Ćirić
Photo: jaime.silva (flickr)

***

Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.