Ponedjeljak
22.03.2010.

KRITIKA 67: Ante Tomić




A+ A-

BLAGONAKLON UGOVOR SA ČITAOCEM

Premise humorizma
"Iako je ovo tačno za većinu romana, od posebne važnosti za humorističke efekte 'smešnih' romana čini se činjenica da se njihov diskurs zasniva na sa čitaocem deljenim moralnim, društvenim, kulturnim, estetičkim pa čak i žanrovskim pretpostavkama: ovo čitaocima omogućava da vide naratora kao 'pouzdanog' i da razviju osećaj saglasnosti sa njim ili njom, kao i da lako pretpostave postojanje podrazumevanog autora koji upravlja naratorom za svoje odnosno njene svrhe." (Kristina Larkin Galiòanes, Poetics Today, 2005)

Hajde sad da razložimo ovaj citat na nekoliko važnih tačaka – odnosno želeo bih da ukažem na ono što smatram od posebnog značaja i što dovodi u pitanje žanr humorističkog romana uopšte. Odnos između čitalaca i pisca/spisateljice u humorističkom romanu zasniva se na ujednačavanju stavova koje nekada može postojati pre, a nekada se dešava tokom čitanja. Da bi se postigao taj cilj i autor i čitalac čine korake u pravcu zajedničkog interesa, snižavaju ili podižu sopstvene kriterijume i prihvataju jedan drugog zdravo za gotovo. Ovo snižavanje kriterijuma i odnos poverenja veoma često kao rezultat imaju otupljavanje oštrice humora i njegovo prizemljavanje, njegovo svođenje na slepstik, posebno ako se radi o romanima koji nisu satirički usmereni ka društvu u kojem nastaju.

To je jedan od razloga što se humoristički roman smatra 'nižom' književnošću, odnosno što retko ili nikako ne dobija zasluženu pažnju establišmenta. Drugi, iako verovatno važniji razlog, krije se u činjenici da se u ovakvim romanima mnogo toga podrazumeva (radi se o saglasnosti na mnogobrojnim poljima između čitalaca i autora), što pomaže stvaranju humorističkih efekata (izneveravanje očekivanja, odlaganje) i objašnjava atmosferu neizbežnosti u zapletu. Drugim rečima rad čitaoca nije prevelik, humor se zasniva na igri na prvu loptu, a sve funkcioniše odlično u slučajevima kad je golicanje izvedeno na maestralan način. (Za detaljniju analizu videti kod Galiòanes.)

Robin Topalović iz splitskog zaleđa
Najnoviji roman Anta Tomića Čudo u Poskokovoj Dragi (Ljevak, 2009) odličan je primer humorističkog romana i gotovo da u potpunosti odgovara gore iznesenom opisu. Žanrovski je sve odrađeno besprekorno. Zaplet i sve njegove linije na izvanredan način se razaspu po narativu da bi se na kraju romana sve spojile u opšti hepiend u kome svi dobijaju svoje, čak i oni koji ne bi trebalo. Kazna u suštini ne postoji, ona nije svojstvena žanru zato što zahteva ekstremnu situaciju. Zaplet je takođe smešten u okvir u kojem će proizvesti najmanje buke i stvoriti najmanje moguće talase – on je ljubavne prirode. Likovi su koncipirani tako da, čak i kada odudaraju od proseka, to čine na beskrajno simpatičan način, a opet, na kraju romana njihovo iskakanje iz društveno prihvatljivih normi 'kažnjeno' je i oni se vraćaju u okvire koje su nam autor i čitateljstvo/establišment zadali. Pozitivni likovi su lopovi, neka vrsta hajduka, uskoka (zato i Poskokova Draga) a nasuprot njima stoje negativci – policajci i to je još jedan od klišea koje će Tomić iskoristiti. Od Robina Huda naovamo svaki 'humani' lopov je uživao beskrajnu simpatiju lokalnog građanstva (čitateljstva), a policajci su na Balkanu posebno omraženi jer su kriminalizovani preko svake mere. Preuveličavanje moći jednog načelnika policije koji može da mobiliše čitavu splitsku policiju kada mu 'razbojnik' stane na žulj, pravi dodatnu paralelu između legende o heroju iz Šervudske šume i Tomićevog romana.

Poskoci stoje i postoje van zakona i to je njihova dodatna sličnost sa čuvenim Topalovićima iz Maratonaca Dušana Kovačevića, odnosno sa veselim momcima iz Šervuda. Druga se sastoji u parafrazi one čuvene replike, takođe Kovačevićeve: "...kako koja rodi muško dete, vene i svene kao cvet..." – naime na imanju Poskoka nema ženske ruke, a pet muških glava (otac i četiri sina) ne ume da se stara o sebi. Zato će najstariji sin Krešimir, koji ima nešto malo ljubavnog iskustva, da pođe u Split da traži ženu svojih snova s kojom je nekada, dok je još bio vojnik, proveo noć. Za njegovog najvećeg protivnika neće se ispostaviti vreme koje je prošlo od te fatalne noći do trenutka kada počinje da je traži, tričavih petnaest godina, nego će to biti čovek zbog kojeg i jeste završio u Lovorkinom naručju, glavom i bradom načelnik policijske uprave Goran Kapulica.

Žanr komike
Po Krešovom odlasku u Split sve se odvija kao u nekom iz serijala filmova o Okeanovih 11, 12, 13, odnosno Žaoka. Brižljivo isplanirana akcija rezultira željenom Lovorkinim otmicom, koja je i sama odolevala Kapulici dok je mogla, a onda je i ona rešila da popusti... Ovaj sklop neverovatnih okolnosti kojim odiše Čudo u Poskokovoj Dragi karakterističan je za žanr. Koja je verovatnoća da se dva državna službenika zarobe i drže u zatočeništvu nekoliko meseci? Koliko se često dešava da se nevesta otme pred oltarom, bez obzira na njen pristanak? Ovo su samo neka od pitanja koje bi čitalac trebalo da postavi, ali to ne čini zahvaljujući pomenutom sklopljenom paktu sa autorom. Tomićev roman zasniva se na komediji karaktera i komediji situacije. On ne zadire ili tek pomalo zagrebe u komediju naravi, koja se smatra višim stepenom ovog žanra, iako je istorijski gledano ona starija od komedije situacije.

S druge strane, Tomić koristi svaku priliku da bude kritičan prema društvu u tranziciji. Krešino lutanje kroz Split nije samo prostorno, ono se odigrava prevashodno u vremenu i tokom ove šetnje Tomić ističe sve kontroverze tranzicije, posebno poentirajući na besmislenosti njenih pojavnosti među malim preduzetnicima. Meta njegove kritike su i odnos države prema učesnicima domovinskog rata, koji su ovde prikazani kao grupa dokonih prilično benignih probisveta, u skladu sa devizom da je sve što je s one strane zakona manje-više u redu. Od tog pravila odudara samo grupica skinhedsa koji grdno nastradaju u sukobu sa Krešinom mlađom braćom Branimirom i Zvonimirom jer oni vređaju Druge i Drugačije. Tomićeva kritika društva nije zaoštrena i ne može da bude. Ona se zasniva na common sense logici koja pokazuje i ističe ono što nam svima (ovo 'svima' se u stvari svodi na prosečnog čitaoca) smeta, ali ne previše. Ono što štrči biva kažnjeno, a ono što je društveno prihvatljivo i politički korektno biva zadirkivano, ali ne i ismejano. Tu pre svega mislim na vezu između, Domagoja, najmlađeg Poskoka i Ratka, jednog od zarobljenika. Daleko od toga da tako i ne treba da bude, ali zdravorazumska logika je logika uravnilovke i ne omogućava govor o ekstremima. Ona neće da se obračuna sa stereotipnom predstavom o homoseksualcima, naprotiv, ona je podgreva. To je, na kraju krajeva, konsenzualni stav unutar zapadnobalkanskih društava.

Na primer, ako u narativ unese duhovit detalj u kome klasičnim preuveličavanjem ismejava ambicioznog oca koji posmatra teniski trening svoje maloletne ćerke, Tomić računa sa tim da se svi mi 'normalni' slažemo sa tim da je otac, u trenutku dok joj preti pojačanom dijetom jer nije stigla neku loptu, potpuni kreten i stoga smešan u svom besu. Ovakav pristup funkcioniše u vezi sa svim onim na čemu Tomić zasniva svoj humor. Poskoci ne plaćaju struju, elektrodistribucija šalje svoje ljude tamo, oni ih zarobljavaju. To je smešno, jer bismo svi želeli da izbegnemo plaćanje struje. Kad na kraju knjige oni budu primorani da struju plate, kad konačno budu primorani da se uvedu u red, da se stave pod stegu zakona, Poskoci će prestati da budu smešni, oni će postati obična porodica o kojoj nije moguće pisati komediju. Drugim rečima, društvo će pobediti jer je ono po svom ustrojstvu, onakvom ustrojstvu kakvim ga pretpostavlja humoristički roman, dovoljno dobro. Zbog toga je ovaj žanr (naglašavam da je ovde izuzeta satira) jedan od retkih koji u svojoj suštini pledira za društveni status quo, možda uz malo izmenjene okolnosti. Kao kada se na kraju Robina Huda pojavi Kralj Ričard Lavlje srce i oprosti sve Robinu jer je on u stvari čuvao onu moralnu srž društva, tako i u Tomićevom romanu, kada sudinica Barbara Jagatić izrekne svoju blagonaklonu kaznu, korumpirani svet se vraća u normalu: sve je opet pod budnim okom Zakona i Države i – sve prestaje da bude smešno. No, takav je ugovor koji pisac potpisuje sa establišmentom kada reši da napiše humoristički roman.

Lekovita veština
Ipak, Tomićeva knjiga čita se u jednom dahu. Ona je izuzetno vešto sklopljena i jednako dobro napisana. Njen jezik je bogat, korišćenje dijalekata odlično. Ritam pripovedanja je izvanredno brz i precizan u svom tajmingu. To je nešto što, na primer, Prust ili Andrić teško da bi ikada i pokušali da napišu. Čudo u Poskokovoj Dragi u potpunosti uspeva u svojoj nameri da do suza zasmeje čitaoca, barem što se mene tiče. Last but not least, ova knjiga je, ne znam samo da li u potpunoj nameri ili pod uticajem, veoma filmična. Mislim da na njenu ekranizaciju nećemo predugo čekati.
Kad se sve uzme u obzir, ukoliko se nadate otkrivanju dubljih slojeva čitanja, ukoliko knjige uzimate u ruke ponešeni potragom za metafizičkim i onostranim, onda Tomićev roman preskočite. On je duhovito žanrovsko ostvarenje i kao takvom mu treba poželeti dobrodošlicu u svet. Na koncu, smeh je lekovit, zar ne?

Vladimir Arsenić


Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.