Ponedjeljak
05.09.2011.

KRITIKA 125: Franjo Janeš




A+ A-

Žanrovska književnost i njen odnos prema takozvanoj visokoj književnosti jedno je od centralnih pitanja savremene književne teorije počev od ruskih formalista. Određivanje granica žanra, transgresija krutih pravila, pretvaranje žanrovske književnosti u visoku i obrnuto, sve su to pitanja koja traže odgovor i, kao i svaki teorijski koncept unutar umetnosti, sama postaju žanr – odnosno nameću kruta pravila koja se sa svakom novom knjigom, svakim novim delom, izvrdavaju i preinačuju.

Ipak, kao i geštalti u našoj predstavi o stvarnosti, tako i teorijski koncepti postoje da bismo se lakše kretali kroz šumu simbola (Bodler) i da bismo, na koncu, mogli smisleno i uzajamno razumljivo da govorimo o umetnosti. Ako, na primer, kažem detektivski roman, onda će svaki iole iskusniji čitalac imati u glavi predstavu i znaće u kom referentnom polju da se kreće, odnosno, da nastavim Bodlerovu metaforu, pokazaću mu put kroz šumu. Međutim, taj put može da bude lak ili onaj kojim se ređe ide: čitalačka očekivanja mogu da budu predvidljivo ispunjena bez potrebe da onaj koji drži knjigu u ruci upotrebi sive ćelije skrivene duboko u kranijumu ili mogu da budu u stalnoj napetosti između očekivanog ispunjenja i stvarnog izigravanja, što bi njegovo visočanstvo čitaoca moralo da natera da razmrda sivu masu.

Novi roman Franje Janeša Formula za kaos (Algoritam, 2011.) predstavljen je reklamnim sloganom sledeće sadržine: “Zamislite da je Quentin Tarantino zašamarao Dana Browna i oteo mu drevni rukopis pa s Guyem Ritchiejem sjeo na piće. Poslije su nagovorili Branka Lustiga na mega-produkciju”. Koliko god ovaj tekstić delovao konfuzno, čitaocu je unapred jasno o čemu se radi: biće nasilja, humora i možda neka zagonetka koju će protagonist morati da reše. I, naravno da je sve tako, iako za nijansu drugačije…

Na prostorima na kojima se govori bhsc jezik, za koje bi trebalo pretpostaviti da su jedinstveno kulturno polje, već neko vreme cveta vrsta romana puna humora i bliska filmskom izrazu koja pokušava da postavi rekorde čitanosti, ali da istovremeno ostane verna načelima visoke književnosti. U nekim slučajevima zaista se i događa taj neverovatan spoj da se 'laka' literature vine visoko iznad svojih uobičajenih standarda i dostigne onaj nivo ozbiljnosti koji čitaoce dovodi do ingardenovske metafizičke zapitanosti nad sobom i svetom. Primeri za to su knjige poput Kaja, Beograd i dobri Amerikanac Mirjane Ðurđević ili Jebo sad hiljadu dinara Borisa Dežulovića, dok je poslednji primer koji je ovu vrstu strukture doveo do paroksizma i na koncu je dekonstruisao, odličan prvenac Miloša Živanovića Razbijanje. Ima u ovoj grupi romana i onih koji nisu uspeli da se uzdignu iznad obične humoreske, poput prva dva romana Emira Imamovića Pirketa ili Čuda u Poskokovoj dragi Anta Tomića.

Janešova ambicija nalazila se, čini se, u onoj prvoj grupi romana, i sve do kraja romana sticao se utisak da će uspeti da održi visok nivo koji će čitaoca dovesti do ushićenja shvatanjem da književnost ima nešto važno da nam kaže o svetu i našem položaju u njemu. Međutim, na samom kraju stvari su se promenile.

Druga odlika romana o kojima je bila reč jeste njihova odlična dramaturgija. U tom segmentu je Janeš bio veoma hrabar i za nijansu preterano ambiciozan jer je priču o formuli za kaos raspleo na velik broj rukavaca koji se u grand finalu naravno ukrštaju i sudbine svih likova se privode kraju. Koristeći model avanturističkog sa elementima fantastike i detektivskog romana, mladi zagrebački autor je svakoj od priča dodelio adekvatnu perspektivu, čuvajući pri tom za podrazumevanog autora poziciju sveznajućeg naratora, onog koji može da zaviri u glavu svakog od likova, ali i onog koji se ne libi da povremeno komentariše postupke svojih junaka. Ova odlika koja je u razvoju romana polako jenjavala krajem devetnaestog veka, da bi s modernističkim romanom gotovo u potpunosti nestala, ponovo je došla u modu u postmoderni. Ipak, Janješ ni po kom osnovu nije postmoderni autor. On istina jeste sve velike narative izvrgnuo ruglu, ali je njegova vera u mogućnost sveta, u njegovu ontološku zasnovanost izuzetno jaka. Uostalom, ono što ovakve romane karakteriše jeste smišljeno odsustvo svesti o pripadnosti epohi i/ili nekom određenom umetničkom pokretu. Ovi romani se pišu isključivo za publiku i često zanemaruju 'taktiku trenera'.

Glavna priča romana okreće se oko formula za izračunavanje tačnog datuma smrti. Naime, svetu preti opasnost da one postanu javne i dostupne i da zavlada potpuni haos. Pretpostavka je da ukoliko bi se svako od nas, ako bi znao tačan datum svoje smrti, ponašao adekvatno tom saznanju, što bi dovelo do potpunog raspada etičkih normi i svakog društvenog sistema. Za formulama će početi da tragaju sve zainteresovane strane, počev od slučajnih prolaznika, Gospoda boga, preko crkve, službi, pa do najvećeg tajkuna koji u svom džepu ionako već drži pola Hrvatske. Ovaj koloplet živopisnih sila daće autoru mogućnost da razradi jezičke, humorističke, satiričke, političke segmente priče. Međutim, ono što Janešu neće poći za rukom jeste da narativ uzdigne na viši značenjski nivo, da ga obeleži konačnom notom i da nam, na primeru potrage za formulama smrtnog časa, pokaže opšte beščašće u kojem živimo, a koje tako precizno slika na mikro planu.

Zaplevši se u raspetljavanje (preterano) komplikovanog narativa, autor je zaboravio na ono što je činio tokom pripovedanja – na zadevanje, podsmevanje, cinizam, ironiju i satiru. U trenutku kada može da napravi rez i zaista odvuče roman u pakleni kraj u kojem ga čeka savremenost ogoljenog i balkanizovanog liberalnog kapitalizma, nasilno i nepravedno sprovedena tranzicija, svakodnevno posttraumatsko nasilje, on se odlučuje za jednostavniju varijantu, za zatvaranje narativa, konačno, za ostanak unutar žanra, bez obzira na to što je odlično pripremio teren za nešto sasvim drugačije. On, fudbalskim rečnikom rečeno, opet preigrava i umesto da jednostavno postigne gol, počinje da dribla. Publika se uljuljkava, mozgovi koji su se taman spremili da rade nešto, vraćaju se u uobičajeni dremež, a roman se završava nepotrebnim kinematografskim trikom obećanog nastavka.

Druga mana koja prati roman je dužina, odnosno broj preokreta u zapletu koji nikako da prestanu. Taman mislite da ste stigli do kraja, onda vas sačeka novi obrt, nekom nešto nestane ili se prosto zaboravi ili već slično tome. Takva mesta su odlična prilika za ironijski otklon od uzusa žanra (setimo se Pirandela i njegovog podsmevanja normama pozorišnog teksta), ali ih Janeš ne koristi. On se zadovoljava svojom dramaturškom umešnošću koja se na momenta čini holivudski nerealnom i začinjenom sladunjavim i očekivanim rešenjima. Povrh toga, narativ pati od klasičnih holivudskih zabluda tipa da svaki vanzemaljac govori engleski. Jer, formule su važne i validne isključivo za one koji veruju u zodijački horoskop zasnovan na kretanju planeta, Sunca i Meseca i postojanje tipologije ličnosti. Pitanje je šta se dešava sa onima koji veruju u actečki, kineski ili ma koji drugi horoskop, zasnovan na nečem drugom pored kretanja zvezda. U svojoj gotovo waspovskoj konstrukciji, u kojoj se pod odrednicom čitav svet podrazumeva svi oni koji veruju u zodijački horoskop, Janeš je zaboravio da je to tek možda polovina čovečanstva. Takođe je veoma malo verovatna mogućnost utvrđivanja tačnog sata i minuta rođenja svakog od nas, s obzirom na činjenicu da prođe određeni period vremena između trenutka tačnog rađanja, onog u kojem lekar pogleda na sat i onog u kojem zapiše vreme. Drugim rečima, formule za izračunavanje tačnog vremena smrti u najmanju ruku nisu primenljive za veoma veliki broj stanovnika planete. Zbog svega ovoga, zbog činjenice da je skelet priče prilično slab i stoji na veoma klimavim nogama, Janeš je trebalo da bude ironičan, da se odmakne od onoga što mu se nametalo kao lako rešenje i da zakorači u pravcu u kojem su ga vodili ljudi čijim se radom već rukovodio poput Tarantina u Inglourious basterds ili braće Koen u No Country for Old Men.

Konačno iz ovoga sledi i poslednja zamerka romanu – suviše je filmskih predložaka u njega usađeno i zbog toga ne funkcioniše uvek kao književnost. Iako je priča o književnosti i filmu kod autora kojima se Janeš rukovodio slična onoj o kokoški i jajetu, ipak je važno poznavati medij u kojem stvaraš. Njegovo sekvencioniranje i montaža suviše liče na filmsku, a ne prate logiku književnog teksta koji se otkriva mnogo sporije s obzirom da nisu sve senzacije servirane istovremeno. To nije važno samo u trenucima kada treba logički objasniti delovanje likova u zamišljenom svetu, bili oni duhovi, proroci, časne sestre-nindže ili vidovnjačice, već i kada se scena gradi od detalja preko kojih se prelazi prebrzim švenkovima. Opet se može govoriti o žrtvovanju koje se prinosi na oltar publike koja se, u suštini, ovim činom nipodaštava.

Da ne bih bio prestrog, Formula za kaos je roman koji vredi pročitati i koji će vas zabaviti. Moje razočaranje propuštenim mogućnostima možda je prestrogo, ali da se radi o netalentovanom piscu verovatno bi i ono bilo neuporedivo manje. Umetnost je u velikoj meri veština odricanja koja se stiče iskustvom i radom. Za Franju Janeša ima još dovoljno vremena.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.