Utorak
03.04.2018.

Za hamburger spremni!

naslov knjige Gori gori gori autor Srđan V. Tešin
izdavač Sandorf godina izdanja 2017.



Extra_large_gori_gori_gori
Foto: Matthias Weinberger / Flickr
A+ A-
Srđan V. Tešin svakako spada u red najtalentovanijih pisaca svoje generacije, koji svojim odabirom tema i narativnim intervencijama širi dijapazon mogućnosti post-jugoslovenske književne produkcije. Autor je jedanaest knjiga, priređivač šest antologija kratkih priča, te dobitnik nagrade Borislav Pekić. Njegovo poslednje (za sada) ostvarenje na tragu je bogate književne biografije i nastavlja nit koja se provlači kroz njegovo stvaralaštvo u vidu konstantne inovativnosti i kreativnosti.
 
Roman Gori gori gori obrađuje više društvenih problema kojima smo svakodnevno medijski bombardovani i napastovani: terorizam, pornografija, društvene mreže i njihov uticaj na komunikaciju, kao i njeno svekoliko oblikovanje. Radnja romana uglavnom se odvija u bolnici gde se glavni protagonista Nepoznati Niko nalazi zbog stradanja od terorističkog napada na hamburgernicu u kojoj se sasvim slučajno našao. Prilikom napada protagonista je uspeo da povredi glavu te da izgubi memoriju o tome ko je on, odakle dolazi i čime se bavi. Jedino što ima na raspolaganju jeste tablet putem kojeg komunicira sa Nepoznatom Niko kojoj šalje erotske priče te za uzvrat dobija nage fotografije iste. 
 
U potrazi za identitetom pomažu mu lekari, policija i cimeri te se u toj komunikaciji autor služi različitim narativnim intervencijama, od e-mail poruka do dijaloga. Tešin koristi i monolog, novinske članke, detaljan elektronski opis fotografskih fajlova koje dobija na tabletu, ali i prilagođava semantiku i idiome svakom sagovorniku postavljajući jasnu distinkciju između posebnih mikrogovora. U svemu ovome nalazimo dinamičnost i razdraganost romana, koji pored svojom strukturom uspeva i svojom napetošću (identitet protagoniste ne znamo do samog kraja) podići zanimljivost fabule na zavidnu razinu. 
 
Međutim pored terorizma i medijske pornografije kao pitanja današnjice, postoji jedan značajan segmenat društva koji Tešinov roman obuhvata, a tiče se savremene manifestacije novih ideologija. Postoji prošireno mišljenje da je u ovom fukujamovskom dobu, gde su i levo orijentisani mislioci uvereni da je lakše zamisliti smak sveta nego kraj kapitalizma, vreme ideologija takođe iza nas. Međutim, takva bi površna tvrdnja svakako mogla da stane u red sa ostalim floskulama kojima se apologete neoliberalnog sistema poštapaju u pokušajima da prikriju manjak semantičkih vrednosti njihovog diskursa. U svom novom štivu Srđan V. Tešin je pokazao kako savremene ideologije funkcionišu, kako ih itekako ima, štaviše kako se manifestuju na periferiji zapadnog kapitalizma kakav je dotični u Srbiji (pa i na celom Balkanu). Premda se mora istaći da je radnja u romanu poprilično uopštenog toponimskog karaktera, te se može lako prebaciti na bilo koji deo Evrope, problemi bi dabome ostali isti. 
 
Nepoznati Niko je samo hteo da pojede hamburger sa tucanim lukom i papričicama, ali je zbog svog bezazlenog postupka ipak nastradao, nakon toga je od žrtve poželeo da postane dželat time što je rešio da se ovom svetu sveti infatilnim, ali istovremeno ozbiljnim i opasnim terorističkim aktima. Reklo bi se da je shema jednostavna, a zapravo je vraški složena. Nepoznati Niko je fizički stradao zbog toga što je grupa fanatičnih vegetarijanaca rešila da diže u vazduh radnje za brzu hranu sa mesom, što predstavlja po nekoj jednostavnoj jednačini pokušaj odbrane prava životinja putem nasilja nad konzumentima. Nadalje, to nasilje, koje bi po logici trebalo da brani od drugog, dovelo je do trećeg nasilja, do toga da je naš glavni lik koji je samo želeo pojesti haburger postao osvetnik proizvođača istog.

U tom našem društvenom loncu, u kom se zajedno krčkaju obični konzumenti koji bez preispitivanja promidžbenih poruka naprosto uživaju potrošaštvo, ljudi koji smatraju da se konzumacijom mesa vrši nasilje nad životinjama, proizvođači proizvoda od mesa, proizvođači i konzumenti proizvoda bez mesa, pobornici zdrave hrane, bio poklonici, GMO pobornici te svakakvi nezainteresovani, zapravo je dom sitnih i nevidljivih svakodnevnih ideologija čija funkcija ne bi bila (kako bi Žižek rekao) da nam ponudi bekstvo od naše realnosti, već da nam društvena realnost sama po sebi bude bekstvo. 
 
Prema ovome konzumerizam, samim time odabir hrane, ali i revolt protiv toga postaju ideologije koja nas prožimaju do najsitnijih svakodnevnih odabira. Nepoznati Niko i njegov hamburger sa tucanim papričicama došli su nehotično u sukob sa radikalnim veganskim skupinama te je on postao žrtva svog bezazlenog odabira hamburgernice. Njegov postupak na kraju romana pokazuje da je spreman braniti svoju ideološku poziciju običnog konzumenta hamburgera nezainteresovanog za poreklo istog, i to ako treba istim takvim sredstvima terorističkog akta. I jedna i druga pozicija u tom društvu, i uloga napadača i uloga žrtve, i zagriženog za društvene konstelacije i nezainteresovanog konzumenta, zapravo su suprotni polovi istog bekstva od realnosti koje pružaju društvene ideologije. 
 
Nesumnjivo je da je Tešin upotrebio postmodernističke tehnike u gradnji fabule romana. Formu svog dela je ostavio otvorenu i nepovezanu, Nepoznati Niko je fragmentacijom svoje ličnosti (putem delimičnih sećanja na sebe i otkrivanjem fragmenata) došao do svojevrsnog oslobađanja. Nepoznati Niko je tiraniju totalitarnosti, potčinjenost velikim sistemima koji pretenduju na to da su jedini u posedu Istine (kako ju je Lyotard nazvao, velike priče), zamenio razbijanjem iluzija o jedinstvu sveta. Problem nastaje u tome što Nepoznati Niko nije u svetu postmodernizma, već u onome što nazivamo dobom post-istine, u kojem se teorija defragmentacije zamenjuje fragmentarnim postupcima čistog fizičkog akta. Njegov teroristički čin na kraju romana nije afirmacija pluraliteta života ili različitosti, već želja da se sa takvim svetom obračuna, da takav svet uništi. Stoga je akt glavnog junaka samo naizgled naivan i bezazlen, on je zapravo ogledalo, personifikacija besmisla današnjice u kojoj obitava naše društvo. 
 
Pored toga, važno je istaći da se Tešin nije okanio humora u romanu, već je isti nesumnjivo prisutan ("...znaš da mi u familiji svi imamo lepe glasove dušo dušice sunce joj žarko a ova mu preko one stvari na to govori baš si mi ti neki reš pečeni šlager pevač sunce joj žarko", str. 26), što opet ne smanjuje ozbiljnost poruke istog, naprotiv pravi ga ozbiljnijim nego što se u prvi mah može učiniti.
 
Činjenica jeste da je Tešin svojim romanom Gori gori gori za metu na odstrel čitalačkom oku postavio antagonizme savremenog društva u globalnim okvirima. Međutim čini se još bitnijim njegov uspešni pokušaj da te antagonizme uokviri u našu balkansku palanačku zlokobnu verziju tumačenja trampovskog nam sveta. Banalnost kao načelo naše svakodnevice, iskrivljenost u tumačenjima merkantilnih tendencija u svetu i aplikacija ideologija na okvire poznate nam malograđanske svakodnevnosti potvrđuju Tešinovu nameru da skrene pažnju na naše slabosti i pravac u kome se naše društvo kreće. Stoga se njegov roman može mirne duše svrstati u zanimljiva i višeslojna dela.
POVRATAK NA VRH STRANICE