Ponedjeljak
16.02.2015.

Sancho Pansa protiv sistema

naslov knjige Mima i kvadratura duga autor Želimir Periš
izdavač Algoritam (Zagreb) godina izdanja 2014.



Extra_large_arsenic_peris
foto: telwink (Flickr)
A+ A-
Još je Lesli Fidler osamnaestovekovnu podelu na visoku i popularnu (nisku) književnost, odnosno kulturu, okarakterisao kao klasnu, gde bi visoka kultura odgovarala potrebama i zakonima vladajuće klase, dok bi žanrovska književnost predstavljala odgovor na potrebe potlačenih - radnika i seljaka. Ipak, kako on dalje primećuje, sa pojavom popularne kulture, odnosno negde s krajem 19., a posebno početkom 20. veka, stvari se menjaju i dihotomija visoka-niska literatura se zamenjuje prikladnijom dobra-loša.

Jedan od rezultata ovog procesa demokratizacije umetnosti u vremenu mehaničke reprodukcije (da citiram Benjamina, iako je danas već u pitanju digitalno umnožavanje) je i činjenica da je u hrvatskim trafikama danas moguće naći ediciju Balkan noir koji zajedno rade Algoritam i 24 sata, a koja upravo pokušava da neke od najkvalitetnijih autora postjugoslovenske književnosti ugura u relativno čvrste žanrovske okvire detektivskog i/ili noir romana. Romani Nikolaidisa, Periša i Imamovića čine prvo kolo ovog zanimljivog eksperimenta koji bi, uspe li, mogao da označi put daljeg razvoja tržišta koje je u neprekidnoj krizi od 2008. godine.
 
Mima i kvadratura duga je knjiga nepoznatijeg autora iz ovog trijumvirata. Ovo o poznatosti treba shvatiti uslovno, s obzirom da je Želimir Periš objavio zbirku pripovedaka Mučenice, osvajao nagrade u Umagu, Zagrebu, Sarajevu i Zrenjaninu, učestvovao na mnoštvu festivala i svakako je, zajedno sa Stanislavom Nikolić Aras, sinonim za živu književnost u Zadru. 
 
Radi se dakle o prominentnom autoru koji se s vremenom razvija i popravlja, pa mi se čini da je Mima i kvadratura duga bolja knjiga od Mučenica, posebno što je konceptualno nezahtevnija i odigrava se u piscu poznatom okruženju. Oseća se da Periš odlično vlada materijom o kojoj piše. Iako to nužno ne mora da znači ništa (stara je istina da pisac ne mora da ubije da bi o ubistvu pisao), ipak je jasno da će neko ko živi u Zadru lakše pisati o dalmatinskom gradu, pa još ako se bavi kompjuterima u najširem pojmu reči, onda je jasno da će mu tehnotriler biti bliži od nekog klasičnog whodunita.
 
Iako je reč o takozvanom trileru koji se bavi visokom tehnologijom, poput većine detektivskih knjiga i Mima i kvadratura duga se može okarakterisati kao roman potrage, odnosno moguće je svesti ga na poznate modele koji traju još od samih početaka romanesknog žanra, odnosno od pozne antike. U skladu sa tim nije teško definisati uloge u romanu koje bi mogle da odgovaraju strukturalističkoj analizi, poput one u čuvenoj Propovoj Morfologiji bajke
 
Međutim, već u naslovu Periš pravi prvu od niza subverzija koje izneveravaju očekivanja i narativ čine neuporedivo zanimljivijim: naime, njegov junak ima žensko ime/nadimak – Mima. Čitalac odnosno čitateljka bi, kad vidi naslov, pomislio/la da se radi o junakinji, ali Mima, odnosno Emilijo (sa istaknutim j) Donatov je muškarac, otac čak. 
 
Tu nije kraj, subverzija se nastavlja i mi shvatamo da imamo posla pre sa nekim ko bi u tipičnoj podeli bio pomagač protagoniste, neka vrsta štitonoše u klasičnom pikarskom romanu, odnosno najviše bi odgovarao Sanču Pansi iz Don Kihota. Jer on nije agens nikakve akcije, on je pre reagens, neko ko se prilagođava, čovek kome se stvari dešavaju, a ne detektiv tipa Majka Hamera ili Sema Spejda koji će pesnicama kroz meso i glavom kroz zid da bi došao do istine. Okarakterisan je kao osoba gotovo lišena nagona, tip koji samo pokušava da sredi svoj život, koji baš i nije neki jer živi s majkom, pokušava da izdržava ćerku koja je, pak, pobegla od svoje porodice, i da se nekako, ako je moguće, iskobelja iz dugova. 
 
Drugim rečima, Emilijo Mima Donatov nije muškarac u klasičnom, patrijarhalnom smislu, akcioni junak iz američkih hard-boiled krimića niti hladni racionalni tip iz britanskog modela Konana Dojla i Agate Kristi koji će svojim svemoćnim razmišljanjima i znanjem doći do rešenja. On je prosto Mima, sistemski inžinjer i jedan od osnivača Male pijace, mesta za trgovinu na webu, i kao takav je verovatno i najjače oružje i najprivlačnija sila koju ovaj roman nudi. Njega prosto morate zavoleti jer on je, kako se to obično kaže, jedan od nas. Njegovi problemi su i naši problemi, on nije izdignut ni na kakav pijedestal moći, dapače. On neprekidno izaziva sažaljenje i saosećanje, izgleda vam kao neko kome biste se odmah poverili. On je naš odraz u ogledalu, nimalo ulepšan, onaj koji smete da pogledate i da se ne postidite.
 
Roman je ispripovedan kroz Miminu perspektivu, koja se povremeno kombinuje sa sveznajućim pripovedačem jer se time nadomešćuje ono što Mima ne može da zna, niti da saopšti. Postoji takođe još jedan narativna osobenost koja se čini ključnom za ovaj tekst. Roman je komponovan kao niz sekvenci, scena u kojima se radnja dovede do pred kraj, ali se njen glavni deo odigra u belinama, odnosno pauzama između poglavlja, i nakon toga rekonstruiše. To dodatno naglašava Miminu pasivnost i pasiviziranost. Na primer, kada Maša uhvati Mimu kako neovlašćeno upada u računar javnog beležnika kod kojeg ona radi i koji je seksualno iskorištava, scena se završava u trenutku kada se devojka zaustavlja iznad Mimine glave. Sve ono što se kasnije dogodilo, odnosno način na koji je Mima razrešio tu situaciju saznajemo delimično u retrospektivi. Scenu, pak, koja se morala dogoditi između njega i Maše u trenutku kad ona shvati šta Mima zna, autor u potpunosti izostavlja, odnosno ostavlja je čitaocima na domaštavanje. 
 
To se može učiniti kao nesvojstveno romanu, pre bismo rekli da je takav način konstruisanja pripovedanja svojstven stripu u kojem se radnja dešava u belinama između slika. Ipak, ovo, nazovimo ga tako, stripovsko pripovedanje upravo služi tome da dodatno okarakteriše junaka kao nekoga ko nije u stanju da drži uzde događaja u svojim rukama. Njemu život prosto klizi iz šaka, kao da je tečan. Istovremeno, ovakvo pripovedanje omogućava tekstu da bude skokovit, odnosno da se scene ne nastavljaju jedna na drugu, nego da se takozvana velika slika gradi mozaično. Ako se poglavlje završilo pojavom tajanstvenih agenata koji prate Mimu i Jopu, u sledećem neće biti reči o tome, nego će se ono ticati, na primer, usluga koje protagonista obavlja u policiji ili Dodole. Struktura romana odražava Miminu nesposobnost da se uhvati u koštac sa životom i preuzme kontrolu nad njim.
 
U vezi sa ovim osećanjem potpunog odsustva vlasti nad svojom sudbinom je i ideološka pozadina romana koji će se kasnije otkriti i kao neka vrsta narativa o teoriji zavere i tako na direktan način stupiti u vezu sa Nikolaidisovom knjigom Devet, koji se pojavio u istoj ediciji. Oba pisca bave se demaskiranjem koncepta duga i njegove uloge u podjarmljivanju čovečanstva u celini u neoliberalnom kapitalizmu.

Kako je Periš to istakao u naslovu, dug je nešto što se uvećava geometrijskom progresijom, multiplicira sam sebe i nikada se ne završava. Tajnu duga nije moguće rešiti upravo kao ni kvadraturu kruga. Potreban nam je neki broj π da bismo došli do koliko toliko zadovoljavajućeg rešenja. On se iznenada pojavljuje u vidu misteriozne Dodole, transseksualne osobe koja će konačno dati pravu ulogu Mimi. Da li će oni na kraju uspeti da reše probleme ili ne, neću vam reći, ali roman je, makar zbog toga, vredan čitanja.
 
Perišovo vladanje žanrovskom matricom nije bez mane. Iako su svi elementi noira tu (atmosfera, koja prikazuje krajnosti užasnu žegu i vrelinu, a na kraju romana ona se pretvara u olujno nevreme i neprekidnu kišu; mistična žena Dodola koja je nekad bila muškarac, ali sada spada u retke koja budi Mimine uspavane nagone; zločin, najmanje su u igri dva ubistva; i ograničena perspektiva iz koje se pripoveda), ipak ima propusta koji su, čini mi se, mogli biti izbegnuti. Na primer, Periš uspeva da zatvori sve linije priče, ali se čini da je to neka vrsta Deus ex machina metoda u vidu, na primer, pojave misterioznog skvotera Adrijana. Ne deluje uverljivo da na kraju sve može da prođe tako glatko, te da sistem, jer u pitanju je nesumnjivo rat pojedinca protiv aždaje tipa Matriksa, može tako lako da bude prevaren, kao da je u pitanju kompjuterski bug. 
 
Periš je svakako napisao veoma simpatičnu knjigu koja se može čitati dvojako: kao običan triler u kojem ćete uživati jer je nosi dragi lik Mime, ali i kao tekst koji postavlja izuzetno važna pitanja, ona koja bi trebalo neprekidno da nam budu u glavi jer se upravo nje i tiču. Osećaj da nam je život kontrolisan, ne samo kroz mistični bazni sustav, već i putem interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona i ostalih gadgeta najčešće deluje kao kolektivna paranoja, ali kada razmislimo o tome, videćemo da nije sve tako naivno. 
 
Iako ne verujem previše u teorije zavere, ova se čini plauzibilnom, posebno kada vidimo kako se stvari odvijaju u stvarnom svetu i kako nam dugovi postaju sudbina, vreme koje smo prodali, budućnost koju smo unapred proćerdali. Na nama je da odlučimo da li ćemo zabiti glavu u pesak i pustiti da nas bazni sustav cedi ili ćemo učiniti nešto u vezi sa tim.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.