Milko Valent,
Umjetne suze (Zagreb, Profil, 2013.)
Postjugoslovenska književnost još nema veliki roman epohe. Retrospektivno gledano, bilo je nekoliko knjiga koje bi se mogle tako nazvati –
Arsenijevićev Predator,
Srdićev Satori ili
Belladonna Daše Drndić, ali nijedan od tih romana nije iskazivao ambiciju da svoj narativ pretvori u paradigmu, da ga učini obuhvatnim u onoj meri kako to zahtevaju uzorni romani epohe: najpre mi na pamet padaju
Muzilov Čovek bez svojstava,
Deblinov Berlin Aleksanderplac ili
Džojsov Uliks, iako ova tri ni nalik ne iscrpljuju listu.
Ovo, naravno, ne znači da pomenuti postjugoslovenski romani nisu dobri - dapače, radi se o izvrsnim knjigama - ali temom i obimom odudaraju od onoga što nazivamo ovom sintagmom koja se, ni to nije zgoreg pomenuti, mahom odnosi na tekstove nastale pre Drugog svetskog rata, odnosno tekstove takozvanog visokog modernizma.
Milko Valent je nedavno objavio svoju dvadeset devetu knjigu. Radi se o romanu Umjetne suze koji je već u nekoliko napisa i intervjua okarakterisan kao roman o epohi banalnosti. Dakle, ambicija autora jeste da se ovim obimnim tekstom od nekih 1400 stranica nametne kao totalizujući Weltanschauung. Naravno, nije samo obim presudan da bi jedan roman mogao da stekne epitet 'epohalni', iako ni to ne treba isključiti. Radi se najpre o tome da narativ odražava specifično viđenje sadašnjice o kojoj nosi sasvim određen vrednosni sud, ali i da se taj sud ne utemeljuje samo kroz siže i likove, već i kroz ekstenzivne esejističke epizode i kroz ambiciju da se odgovor o tome kakva je jedna epoha konačno pruži.
Roman epohe, u ovom slučaju Valentov roman, ima potrebu da ponudi definitivno tumačenje i da sve drugo što nastane kasnije bude unapred već njime obojeno i uz njegovu pomoć čitano. Ovo, naravno, nije moguće ostvariti, posebno ne na početku 21. stoleća, ali se iza teksta koji vas svojom snagom, masom i bujanjem najblaže rečeno obori s nogu, ovakva ambicija nedvosmisleno oseća.
Takođe, Valent u svom tekstu ponavlja jednu od važnih karakteristika epohalnih romana – naime, njegov roman ne govori o takozvanim velikim temama, iako ih se često dotiče. Naprotiv, uzevši za temu nešto što potpada pod svakodnevicu (raspad braka između Marka i Tine te događaji nakon rastanka), on ponavlja matricu tema kojima su se bavili i njegovi uvaženi prethodnici. Štaviše, kada bi se sumirala fabula Umjetnih suza, došli bismo do zaista banalnog sižea koji bi mogao nalikovati na telenovelu, s obzirom na ljubavne obrte, histerične ispade, trudnoće željene i neželjene. Međutim, svima je jasno da roman nije o tome.
Pitanje koje se, pak, postavlja jest u kojoj je meri naša epoha o kojoj pripovedaju Umjetne suze banalnija od drugih. Naravno, ona za nas jeste takva, tu nema zbora, mi smo manje-više njene žrtve. Međutim, verujem da su sve epohe u kojima su postojali ljudi koji su razmišljali i stvarali, a malo je onih u kojima nisu, bile podjednako banalne. Neki od argumenata koji idu u korist povišenoj banalanosti ove epohe svode se na izneverena obećanja o oslobođenju od raznoraznih stega kojima je savremeni čovek sputan, a koje roman metaforički pokušava da smesti u pitanja o oslobođenoj seksualnosti, o političkoj (ne)korektnosti ili o Evropskoj uniji. Međutim, da li je to dovoljno da bismo naše razdoblje u istoriji ljudske civilizacije nazvali banalnijom od ostalih, ostaje nerazjašnjeno.
Naime, gotovo nijedan lik koji se pojavljuje u romanu nije banalan, nije čak ni plošan. Tina je možda to najviše od svih, ali i ona je prikazana dovoljno kompleksnom da je ne bismo suviše olako svrstali u one koje je T.S. Eliot, govoreći o banalnosti sopstvene epohe, u istoimenoj pesmi nazvao šupljim ljudima. Ipak, Umjetne suze se svim silama bore protiv javnog (ne)ukusa, pa se tako i pljuska koju je Marko lupio Tini može nazvati šamarom svakoj malograđanskoj ideji: taj šamar će u romanu postati okidač za niz događanja i razmišljanja koja služe tome da raskrinkaju lažni moral epohe koja se bogzna koliko diči slobodom i koja je, složićemo se svi, lažna.
Valentov roman ipak, s obzirom na kompleksne likove, odnosno da ostanem u Forsterovom pojmovnom aparatu 'zaobljene', ne uspeva da pokaže koja je differentia specifica banalnosti ove epohe.
S druge strane, kad sam pomenuo Arsenijevićevog Predatora koji za jednu od svojih tema ima i kanibalizam, moram da napomenem da odavno u književnosti više nema tabu tema. Moguće je da će neko od čitalaca Valentovo inzistiranje na pedofiliji proglasiti tabu temom, odnosno napadom na poslednje utočište lažnog javnog morala, ali i to je sasvim uslovno. Koliko god pokušavao da bude otvoren za svaku vrstu ljudskog postojanja, prema onoj Terencijevoj Homo sum, humani nihil a me alienam puto, Valent ipak kroz svoje junake ne prelazi granice koje su pred nas postavljene. Istina, oni o tome razmišljaju, napadaju i boga i ljude, raskrinkavaju i popove i druge dušebrižnike, no ipak ostaju u velikoj meri uzorni građani.
Očigledno da su makar u umetnosti, odnosno u fikcionalnoj prozi, pomenute mere u velikoj meri odavno udaljene: još ih je veličanstveni Markiz de Sad postavio previsoko, a Valentovo delo im se po mom sudu gotovo i ne približava. Umjetne suze, uprkos svemu, ostaju manje-više uzoran građanski roman koji neće previše provocirati javno mnjenje, što i nije preterano značajno jer je književnost na tom planu uvelike izgubila trku s medijima, posebno u vizuelno orijentisanoj kulturi kakva je ova u kojoj živimo.
U čemu je onda, pored obima, veličina ovog romana, ako su već njegove ideje o banalnosti i javnom moralu prilično lako oborive? Najpre u tome da on izuzetno funkcioniše na mikro-planu, da je ogledalo jednog izbrušenog stila, da su rečenice lišene banalnosti i da u takvom okeanu teksta i značenja zaista nema upadljivo slabih tačaka. Naravno, mogao je roman da bude i znatno kraći, mogao je Valent da nas liši pojedinih delova koji predstavljaju čistu digresiju, štaviše često i nepotrebnu, ali i na tim mestima njegovo umeće pripovedanja (ili, preciznije, umeće pisanja) dolazi do izražaja.
Jedno od takvih iznimno uspelih mesta, a koje nema apsolutno nikakve veze s radnjom, jeste Markova vožnja taksijem po napuštanju Tininog stana na Marulićevom trgu. Taj unutrašnji monolog, ispresecan zapažanjima o tustom taksisti koji vozi najsporiji taksi na svetu, iako je nedelja, iako su ulice puste, jedno je od najboljih mesta postjugoslovenske proze u poslednjih desetak godina. Ritam rečenica koji svedoči o onome što je još Ajnštajn pokazao svojom teorijom relativiteta, dakle o subjektivnom vremenu, nadomešta sve ono što vas može nervirati ili vam se učiniti banalnim u njihovom sadržaju. Forma je kod Milka Valenta podjednaka sadržaju, a to je nešto što samo najvećim romanopiscima polazi za rukom.
Ideja kojom se rukovodio Milko Valent u ovom desetogodišnjem, na momente suludom projektu, a koja mi se čini mnogo važnijom od teze o epohi banalnosti, jeste da književnost više nikome nije dužna. Književno delo u današnjem vremenu ne mora da zabavi nikoga. Ono nema obavezu da ikome išta saopšti, da ga poduči i da mu podilazi. Književnost je danas u mnogome izgubila trku sa televizijom, filmom, internetom, sa ostalim vidovima masmedija. Pa ipak, njeno mesto u estetičkom sistemu nije narušeno.
Književnost mora i treba da bude sama po sebi lepa (ako dozvolite uvaj upad kantovske estetike), da bude samodovoljna, da (oprostite na tautologiji) pruža književna zadovoljstva, odnosno da zaokuplja maštu čitalaca i da mu/joj u susretu sa tekstom omogući estetički ugođaj čitanja time što će se koristiti svim mogućim naratološkim trikovima u nelinearnosti pripovedanja, što će se baviti raznorodnim žanrovima unutar teksta, što će provocirati na razmišljanje koristeći se direktnim i indirektnim intertekstualnim igrama.
Zbog toga je čin pisanja Umjetnih suza strahovito važan. On je sam po sebe veliki korak ili, da nastavim sa militantnim metaforama, velika bitka protiv banalnosti. Unapred se već odreći komercijalnog uspeha, pljunuti mu u lice, nasmejati mu se u brk - znači servirati publici delo toliko obimno da će samo pravi poštovaoci književnosti biti spremni da ga savladaju, da će samo najuporniji biti nagrađeni svim onim što ono nosi, bez obzira slagali se mi sa Markovim, odnosno Valentovim tumačenjem epohe banalnosti ili ne.
U tome je, po mom mišljenju, veličina Umjetnih suza. Kada je Dišan uneo pisoar u muzej, on je ukazao na trulost institucija, na lažni moral koji vlada među umetnicima i na odnos koji establišment ima prema umetnosti. Slično razmišlja i Milko Valent – napisao je romančinu koja će među čitaocima odvojiti žito od kukolja. Samo oni kojima je književnost svetinja, a takvih je, verujte mi na reč, sasvim dovoljno, uživaće u ovoj knjizi. Svi ostali je verovatno neće ni taći, a da budem iskren, i ne trebaju.
Vladimir Arsenić
foto: Wikipedia
***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
