Tekst od žute cigle

Postoje knjige koje vas prosto teraju da se zapitate o prirodi književnosti danas. Bez obzira na svoju vrednost koja može da varira, bez obzira na obim, one su tu da vas podsete da je literatura autonomna ljudska delatnost i da ona mora da ima neku sebi svojstvenu svrhu, potpuno različitu od drugih pojavnosti ljudskog duha. Kao što se muzika iskazuje tonovima i uživa u najudaljenijoj mogućoj zavisnosti od konteksta (ne kažem da je nema, ali ako ste lišeni predznanja o autoru i epohi, onda zaista možete samo da se prepustite manjem ili većem uživanju), ili apstraktno slikarstvo koje na posmatrača deluje bojom, oblikom i teksturom, tako mora da postoji i narativnost koja pokušava da bude samodovoljna, da bude dekontekstualizovana do maksimuma. To je izuzetno teško, zapravo nemoguće, ali u tome je čar. 

Naime, jezik je opaka igračka. On osim zvuka nosi i značenja, a njegovo ulančavanje u diskurs ih dodatno komplikuje. On je, pritom, zajednički svim ljudskim delatnostima (inherentan je mišljenju), od prirodnih nauka preko humanistike do umetničkih oblikovanja – poetskog i proznog (u svim rodovima, vrstama i žanrovima). U romanu ta polifonost jezika dolazi naročito do izražaja, o tome ubedljivo i sasvim dovoljno govori Bahtin. Ono što mi je trenutno bitno jeste da mnogo pre nego što steknemo čitalačke kompetencije, mi koristimo jezik, a taj se razmak od znanja do korišćenja povećava i više kad pomislite na kompetencije koja nam pomažu da se krećemo kroz književno polje i umetničke tekstove – rečju mnogo kasnije naučimo to nego što naučimo da govorimo, čitamo i pišemo. 

I sad zamislite sve te nanose, naplavine koje nosimo sa sobom i kojih se jednostavno nije moguće rešiti u trenutku kad sednete pred roman koji će, makar u jednakoj meri, pokušati da vam skrene pažnju na način na koji je napisan, na jezik i stil, kao i na ono o čemu govori. Roman koji, da se tako izrazim, odustaje unapred od svoje romanesknosti da bi postao ono što ću za ovu priliku da nazovem 'čistom književnošću'. 

Dužan sam još jednu ogradu. Ništa čisto ne postoji kao proizvod ljudskog delanja, a kamoli mišljenja. Svaka potreba za 'čistotom' bilo koje vrste vodi u fašizam. Stoga bih voleo da budem shvaćen kao neko ko uslovno koristi pojmove, ko se njima igra u svrhu provokacije, u nadi da će tako stvari biti jasnije.

Da ne okolišim više, radi se o romanu Calypso Ognjena Spahića. Radi se o još nekim (Srebrna magla pada Srđana Srdića, romanima Luke Bekavca, pripovetkama Marka Pogačara i Nevena Ušumovića), ali neka nam crnogorski autor i njegov ovogodišnji tekst budu u fokusu.

Najpre ćemo se kao čitalac suočiti s nečim što je prilično nekarakteristično za današnje vreme, a to je odsustvo uputstva za čitanje. Bez obzira što ono eksplicitno ne postoji ni za jedan tekst, a na mestima na kojima se javlja odmah morate da bude sumnjičavi, Spahićev roman ide u ekstrem. On je napisan bez pasusa. O poglavljima da ne govorimo. Dakle kao da je ceo izliven iz jednog komada. Bez i najmanje pauze, bez cezure u tkanju. Jedino što je koliko-toliko olakšavajuća okolnost je da su dijalozi stavljeni u kurziv, sve ostalo teče u dahu. 

Kao čitalac vi, dakle, nemate nikakav alat ni uputstvo da se snađete u tekstu, nego ste primorani da u njega zaronite i da, ako imate sreće, izronite nakon 626 strana, idealno u jednom dahu. Čemu ovakav odnos prema mogućnosti komunikacije, odnosno čemu njeno apriorno osujećenje? Ovo je jedna od odlika koju 'čista književnost' ima – davanje prednosti čitaocu i nezainteresovanost za slučajnog kupca. Za onog ko bi jednostavno ušao u knjižaru i kupio knjigu na prvi pogled, za onog ko još ima vremena da uđe u prostor namenjen dijalogu s knjigama, njihovom pipanju, mirisanju, zagledanju, čituckanju stranice ili dve i na osnovu toga donošenja odluke da li knjigu kupiti. Prema kupcima je Calypso nemilosrdan jer ne pravi nikakve kompromise. Calypso ne podleže modi, on ne zavodi, nije roba u onom smislu u kojem se danas sve pretvorilo u odnos trgovine. 

Istovremeno ovo odustajanje od tržišnog modela (ma kako ova sintagma ograničeno i glupo zvučala u postjugoslovenskim uslovima) opravdano je ne samo grafičkim oblikovanjem teksta, već i sadržajem. Premda se radi o gotovo čistom primeru porodičnog romana, u rangu Mannovih Buddenbrookovih, on ne boluje od preterane ideologizacije, od banalnosti sociologije (hvala Srđanu Srdiću), od potrebe za neograničenošću kontekstualizacije u smislu 'tako je to kod nas', ili 'ovo je slika sveta/društva'. Ne, Calypso nipošto nije samo slika društva, niti pojedinca u današnjem svetu, nikakvog condition humaine iz druge decenije 21. veka, mada bi i to mogao da bude. Tekst je svesno očišćen od ideološkog koliko je to moguće, a šta ćemo mu mi doneti, to zaista samo naš problem. 

On će se, za sebe, svojski potruditi da ga za naše ideologije bude baš briga jer literatura je sazdana od jezika i interteksta, a ne od života i ideologija, ma koliko to zvučalo anahrono u našem preideologizovanom svetu koji je, gle paradoksa, deideologizovan, lišen onoga što bi bilo kvalitetno, umno, bilo kakvo, kvragu, promišljanje sveta. 

U tom smislu nema u Calypsu nikakvih odgovora, nema čak ni pitanja, posebno ne takozvanih pravih pitanja koja zahtevaju da se zamislimo nad mogućim odgovorima. Ovakav izbor koji autor svesno čini samo nastavlja tamo gde su stala Hansenova djeca, roman koji je Spahića proslavio, a koji je svesno propustio da komentariše zlo u bivšoj Jugoslaviji, premda mu je to narativna situacija itekako omogućavala. Ta vrsta suzdržanosti je zadivljujuća i u Calypsu. Ona svedoči upravo o pokušaju, po mom mišljenju uspelom, da se literatura bavi literaturom, da se, neko bi rekao, autistično zagleda u sebe. Međutim, nakon svih post- i -izam pokreta, možda bi trebalo da se vratimo na neke osnovne vrednosti, na tekst kao čisto uživanje.

Povest ispripovedana u Caliypsu pripada porodici Dedijer, odnosno poslednjem članu njene plemenite loze, Martinu kojeg na početku romana zatičemo s masnim užetom u rukama, spremnog da se liši života. Sve od tog trenutka predstavlja zapravo njegov dijalog sa samim sobom, istina ispripovedan kroz više perspektiva, a ne samo njegovu. Drugim rečima, sve ono što se u romanu sižejno nalazi zapravo staje u fabulu od nekolicine minuta, maksimalno sati. Motivi koji se pojave u prvih stotinu stranica nakon toga se variraju, šire po principu koncentričnih krugova i roman zahvata sve šire područje kako po horizontali (odrednice vremena i mesta) tako i po vertikali (odrednice unutrašnjeg sveta, najpre Martinovog, a zatim i njegovog oca Maksima, majke Marije, babatetke Natalije i ostalih likova). 

Lajtmotivski signali, razbacani po tekstu, pomažu da se stekne pojam o jednom životu, manje-više izgubljenom, no svakako slojevitom i nadasve tužnom, na onaj način na koji je svaka egzistencija zapravo tužna, jadna ili jalova jer je unapred osuđena na patnju. Interesantno je primetiti kako 'čista književnost' zapravo podrazumeva suočenje sa egzistencijom u njenoj suštinskoj otuđenosti i nemogućnosti komunikacije (kako kod Spahića tako i kod Srdića ili Bekavca), kako je jedina radost držanje u ruci izgrebanog modela broda Calypso, te u kojoj to meri podseća na čuveni rosebud iz Građanina Kanea Orsona Wellesa.

I možda su u romanu, makar meni, najprisutnije intertekstualne veze bile filmske, najpre one iz dela Živka Nikolića. Verovatno zbog vrhunski izrađenog kontrasta između sveta koji vidi (i predstavlja npr. Maksim Dedijer) i onog okamenjenog, plastificiranog poput grobljanskog cveća (koji predstavlja njegova tetka Natalija negde duboko u crnogorskom selu). Ali ovo ne treba shvatiti kao poziv na tumačenje odnosa unutar tradicionalno patrijarhalnog društva, nipošto, treba se prosto prepustiti Spahićevom majstorstvu nizanja rečenica, njegovom toku asocijacija i metonimijskog povezivanja stvari, onome što predstavlja naizgled slobodnu igru teksta koji se pred nama odvija poput filmske trake ili puta od žute cigle. 

Nije ova asocijacija na Čarobnjaka iz Oza slučajna. Naime, kako je L. Frank Baum pokazao, nema ničega iza. Sve ono što očekujemo, ono za čim tragamo je tu pred našim nosem, samo treba da vidimo. Upravo je to ono što je bitno za roman Calypso, ali i za Spahićevo stvaralaštvo u celini: ne treba tragati za skrivenim porukama, zavirivati iza reči, učitavati mudrosti, niti velike ideje. Treba se prepustiti tekstu onakvom kakav jeste, njegovim virovima, slapovima i kaskadama. Sve ono što donesete u njega on će istrpeti, ali najpre pustite da vas nosi. Obećavam da nećete zažaliti.