Utorak
02.11.2010.

KRITIKA 93: Ivo Brešan




A+ A-

'Marat/Sade' Petera Weissa

GLORIOUS BASTARDS


U Anđelinom pepelu Frenka MekKorta (Frank McCourt), deda glavnog junaka, ravnodušan što zbog svojih godina što zbog iskustva života u Irskoj pritiskanoj sirotinjom, britanskom represijom, krvavim političkim sukobima kao i strahom od sveštenika, sipa drvlje i kamenje na sve koji predstavljaju vlast i autoritet. Kad ga upitaju zašto to čini iako zna za posledice, ovozemaljske kao i one u paklu, on odgovori da kad kritikuje predsednika, premijera, kardinala on ih zamišlja kako obavljaju veliku nuždu dok drže govor ili propoved. Ovaj 'ekskurs' nije slučajan jer postoji duga linija obavljanja javnih dužnosti povezanih sa fiziologijom: od improvizovanog 'prestola' francuskih kraljeva do današnjih dana gde se, u satiričnim Prokletnicima (Profil, 2010.) dramskog pisca, romanopisca i scenariste Iva Brešana (1936) takva, izmaštana ćenifa nalazi u Saboru.


De Sad je bio bolji

Nemilosrdna Brešanova kritika sprovodi se iz vizure sredovečnog reditelja Mirana Šegote koji se (nomen est omen) mirno i inteligentno 'šegači' kako sa odnosima u savremenom hrvatskom društvu tako i sa modernim svetom. Šegota, nezadovoljan umrtvljenošću i samodovoljnošću teatra, nalazi u porodičnoj kući u Senju autobiografiju svog dalekog pretka, nikog drugog do markiza De Sada. Ozloglašeni libertinac, autor 120 dana Sodome, po mnogima najogavnijeg dela na svetu (podstrek za Pazolinijev Salo (Pier Paolo Pasolini)), postaje inspiracija za svog dalekog potomka koji želi da režirajući De Sadova dela, udari na lažne vrednosti koje guše društvo. Ta ideja režiranja brutalnih orgija nije, by the way, nova ni originalna znajući za britansku 'dramaturgiju krvi i sperme' devedesetih koja ovde, dodajmo to, još nije ni shvaćena. Šegota je, zbog ovakvog rediteljskog pristupa, osuđen od države i od crkve. Pozorište mu je spaljeno od strane nepoznatih počinilaca a privatni život mu se raspada u paramparčad.

De Sadova biografija čini jedan od dva paralelna toka radnje. Autor, oslanjajući se na bogatu literaturu, verno rekonstruiše Francusku osamnaestog veka, pritom ne zaobilazeći istorijski okvir markizovog životopisa (Sedmogodišnji rat od 1756. do 1763. godine, vladavine Lujeva XV i XVI, buržoasku revoluciju 1789. godine, Napoleonovu vladavinu). U De Sadovoj autobiografiji koja se, kao i svaka druga, zbog subjektivnosti markiza ozbiljno može staviti pod pitanje, autor je lucidni, raspričani filozof. Njegova razuzdana mladost je, tako, prikazana kao niz urnebesno smešnih i suludih dogodovština u koje je uletao prilično trapavo. No, čak i kad markiz postane sadista/mazohista, on je, u autorovoj vizuri, pomalo naivan. To nije nimalo slučajno jer ono što danas puni crne hronike nadmašuje najveće De Sadove perverzije. Brešan ovde podvlači kontrast nekad–sad, Francuska 18. veka–Hrvatska 21. veka, preci–potomci. Taj kontrast Brešan obilato koristi ne zbog nostalgije za kavalirskom prošlošću već da podvrgne subverziji sliku savremenog, navodno naprednijeg sveta u odnosu na onaj od pre dva veka. Tako Brešan u tekst romana inkorporira autentične članke iz hrvatskih novina iz poslednjih dvadeset godina, koje Miran Šegot sistematično sakuplja. Krvavi ratni zločini i iživljavanje nad žrtvama silovanja, ubistva iz strasti, iz ratnih ili poratnih godina, čine da sve što je De Sad uradio ili video deluje kao loše odglumljena predstava, čak i giljotiniranje koje libertinac poredi sa pozorišnom predstavom punom zaludnih tirada kako krvnika tako i onih koji čekaju pogubljenje.

De Sad iz Brešanovog romana se još po nečemu razlikuje od osoba iz novinskih članaka koje Miran sakuplja. Obrazovan je, prosvećen i njegove s&m navike imaju kakvo-takvo objašnjenje. To objašnjenje se može tražiti u rasponu od posustalog libida sredovečnog muškarca do težnje za epikurejskim balansom bola i zadovoljstva. 'Arhivista budućnosti' (De Sad po Kamiju (Alber Camus)) tu se pokazuje kao neko ko je sklon da nanosi bol i uživa u bolu, mada je, paradoksalno, više mazohista nego sadista. Danas, u svetu krcatom S&M bondage klubovima, orgije opisane u romanu deluju prilično naivno. Što se tiče De Sadovog političkog angažmana, stvari su tu postavljene daleko ozbiljnije: on je protiv crkve, države, sistema kao takvog; on je ekstremni anarhista koji propoveda zakon prirode. Pritom, to ne znači da je za zlo (što se spočitavalo i njegovom 'nasledniku' dramskom piscu Žanu Ženeu (Jean Genet)) već da smatra da državni sistem zapravo podstiče zločine i stvara neku vrstu njihove fetišizacije. U poznim godinama on ostaje veran svojim idejama ali gleda da, poučen decenijama provedenim u tamnicama i praveći kompromise sa jakobincima, izvuče živu glavu. Kakav-takav mir nalazi tek u poznim godinama (inspiracija za Mara/Sad Petera Weissa) kad biva zatvoren u ludnici u Šerantonu gde režira predstave u kojima igraju pacijenti.


Pa dobro, ko je ovde lud?

U drugom toku radnje, smeštenom u savremenu Hrvatsku, Šegota želi da, kako provokativnim De Sadovim tekstovima tako i svojom režijom, šokira publiku nečim što je, u suštini, mnogo blaže od onog što su gledali na televiziji ili čemu su i sami bili svedoci. Da stvari budu još gore, Šegota planski igra poludelog De Sadovog potomka. Tako on javno tvrdi da postoje zapanjujuće sličnosti njegovog života sa De Sadovim a docnije i da je on ozloglašeni plemić. Pokušava, bezuspešno, da eksperimentiše sa svojom 'desadovskom stranom', da sa prostitutkama 'rekonstruiše' ono što su doživeli likovi De Sadovih romana. Sledi čitav niz skandala: Miran, sa De Sadovim rečima na usnama, transformisan u Skorcezeovog (Martin Scorsese) Trevisa Bikla iz Taksiste, upada na predstavu mrskog mu teatra pokreta i dobija ovacije, ometa zasedanje Sabora kao i službu 'isusovaca'. Od skandalmajstora koji vodi donkihotovsku borbu protiv hipokrizije državnog aparata i crkve, Šegan postaje ludak u očima javnosti. Režimski veštak, doktor Žigman, to povezuje i sa naslednim ludilom s obzirom da su u porodici Šegota tokom dva veka brojni članovi pokazivali neuobičajeno seksualno ponašanje.

Kroz ceo proces tužbe, utamničavanja i 'lečenja' Šegote sagledava se sva brutalnost i ograničenost savremenog društva koje slovi za humano a nalikuje onom iz Paklene pomorandže. Ispiranje mozga, kljukanje 'lekovima', eksperimentisanje sa neoprobanim šok-metodima na pacijentu, nemilosrdna pljačka za pružene bolničke 'usluge'. I tu, u ludnici, opet dolazi do sudara svetova: Šegota, čovečan i promišljen (za razliku od 'normalnih') uspeva da pomogne Žicu, 'izgubljenom slučaju'. Žic postaje neka vrste sluge 'De Sada' ali ni nalik na onog, domišljatog, duhovitog koji je imao 'original'. Stručno osoblje ludnice, koje u romanu predstavlja hrvatsko društvo, odlučuje da izigrava humanost. Tako oni odlučuju da pomognu Šegoti koji je, po njihovim 'stručnim' nalazima, lud. No, Šegota uspeva da ismeje uglednike koji su prihvatili da igraju zvaničnike Francuske 18. veka ne bi li kao 'humanisti' dobili političke poene i dokazuje da je napravio najveću predstavu koju je Hrvatska ikad videla. No, Šegotov trijumf je kratkotrajan. Razlog? Žic je, navodno po Šegotinim komandama, ubijao kritičku inteligenciju i Rome. Iza svega je, po svemu sudeći, doktor Žigman koji kao da je pozajmljen iz novele Tomasa Mana Mario i mađioničar. Miran je ponovo u ludnici i dopisuje poslednje poglavlje autobiografije slavnog pretka. To poglavlje ima oblik opravdane groteske koja su nudi kao presek gadosti sveta, od drevnog Rima do tranzicione Hrvatske.


Ostalo je ludilo

Brešanova zamisao da se De Sadovim preferencijama suprotstavi ex-jugoslovenski društveni sado-mazo jasno je izvedena do kraja u ovom duhovitom i snažnom štivu.  Napravljena je suštinska razlika između glumljenog i pravog ludila, koja je u skladu sa osnovnom tezom romana o modernom dobu kao najužasnijem (Aušvic, Jasenovac, Srebrenica) i 'najluđem' (najbolesnijem). Nema priče o prokletstvu, paklu, porodičnim ludilima, gresima predaka. Društvo se u suštini nije promenilo. I dalje se strahuje od autoriteta odevenih u kreacije modnih trendsetera ili u mantije, dok nepoćudne čeka tamnica u ime očuvanja opšteg licemerja. Primetna je i veza između Prokletnika i Brešanove drame Hamlet u Mrduši Donjoj te scenarija za Maršala: stvarnost se prepliće sa teatarskom iluzijom (Hamlet) a ludilo jednog pojedinca podstiče ludilo drugih u lokalnoj zajednici (Maršal). Naravno, i u jednom i drugom slučaju, zajednice su podvrgnute nadzoru i manipulaciji i za pojedinca nema mnogo šanse.

Ono što se nepažljivom čitaocu može učiniti rogobatnim jeste struktura romana. Brojni su likovi iz 18. veka, fabula je načičkana brojnim zapletima i podzapletima. Ipak, putovanje kroz roman je truckavo ali će se isplatiti. Živimo u vreme u kojem je biti 'lak pisac' potencijalno unosno ali ne donosi čitalačku katarzu. Srećom, Brešanovi Prokletnici u sebi nose upravo taj, već zaboravljeni, sastojak.

Aleksandar Novaković

***

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.