KRITIKA 63: Selvedin Avdić

PUT U SREDIŠTE KRIVICE

Nema nijednog jedinog stvorenja koje on ne bi držao
za vrh kose. Zaista je moj Gospodar na pravom putu.
Kuran (XI:56)

Nema običnih ljudi

Na samom početku romana Sedam strahova Selvedina Avdića (Algoritam, 2009), junak/pripovedač (razmišljajući o počecima rata) iznosi pred čitaoca jedan iskaz u koji bi mogao da stane smisao čitave knjige: "Nije bilo mjesta za priče o običnim ljudima. Više i nije bilo običnih ljudi". Pisac nam ovim najavljuje da nećemo imati posla sa svetom koji poznajemo i na koji smo inače navikli. Analizirajući život u tranzicionoj Bosni, Avdić polazi od premise da život u društvu, posle ratnih sukoba, nije moguće nastaviti na isti način kao da rata nije ni bilo i zato u centar svog romana postavlja temu zločina; sa njom i pitanje odgovornosti i saučesništva. Posle zločinačkog čina (prolivanja krvi) stvarnost za pripadnike određene zajednice više ne može biti ista, jer kako kaže Orest na kraju Sartrove drame Muve, oslobađajući građane Argosa i preuzimajući njihove grehe na sebe: "Zločin koji ne može da podnese onaj ko ga je počinio nije više ničiji zločin… To gotovo da je nesrećan slučaj… I stari zločin počeo je da se šunja među gradskim zidinama, tiho cvileći, kao pas koji je izgubio svoga gospodara." Zločini za koje niko nije preuzeo krivicu (samim tim kao da se nisu ni dogodili) ne zastarevaju u svesti kako Sartrovih, tako ni Avdićevih junaka. Oni postaju teret i onemogućavaju povratak na 'normalan' život pre sukoba. Sartrov Argos predstavlja grad u kome se svetkuje praznik smrti, u kome nema životne radosti i poleta, to je grad fantoma. Kod Avdića neimenovani bosanski grad naseljavaju duhovi – nešto živo i mrtvo istovremeno –  ljudi koji žive Poovim 'životom u smrti'. Krivicu za zločin kod oba autora dele svi, nema nevinih (izuzeti bi možda bili samo oni koji su se direktno suprotstavli nasilju, ali takvih nema ni kod Avdića ni kod Sartra). Iako nije direktni počinilac, ni saučesnik, Avdićev protagonista nosi deo krivice, jer pripada ćutljivoj većini. Ćutljiva većina (posebno u građanskim ratovima gde je zločin počinjen na matičnoj teritoriji) uvek pokušava da se distancira od zločina, odnosno na sve moguće načine zavarava sebe da on ne postoji, neće da zna za njega i nastavlja da simulira život izgovarajući se imperativom pukog preživljavanja.

Genealogija etičkog samourušavanja

Glavni junak Sedam strahova na jednom mestu priznaje: "U ratu smo svi želeli samo da preživimo. Ako to nije normalna potreba onda ne znam šta jeste. Poslije rata došle su one druge". Međutim, samoobmana, prećutkivanje kao i skretanje pogleda ne može sprečiti indukciju zla u svakom pripadniku ćutljive većine (iako nisu direktni vinovnici zla) ili kako Avdićev glavni junak primećuje: "Tišina. Ali, nije bila obična. Ova je bila naseljena. Nešto je živjelo u njoj. Primirilo se i zadržavalo dah. Ne mogu objasniti, ali osjećao sam da je to – nešto, puno bijesa, mržnje". U okruženju ratnog zločina, s vremenom, dolazi do preobražaja ličnosti pojedinca i promene na nivou zajednice kojoj taj pojedinac pripada. Samozaborav postaje dominantno načelo po kome se rukovode pripadnici sredine, večno zarobljeni u trenutku posle počinjenog a još neosvešćenog zločina. Tako nastaje društvo letargičnih prikaza, fantoma ili utvara, nagriženo strahom i nečistom savesti. Opterećeno krivicom, ono ne može odoleti beznađu i samourušavanju. Izvršeni zločin za koji niko nije preuzeo odgovornost natkriljuje sposobnost pojedinca i sredine da se nosi sa njim, jer poremećaj koji nastaje u etičkoj sferi (narušen je hipotetički poredak pravde) ostavlja jedinke u permanentnom stanju straha. Ničija krivica postaje krivica svih, ona se lepi za sve članove društva – iz jedne od Avdićevih prikaza širi se neizdrživ smrad, dok Sartrove muve, velike kao pčele vrebaju stanovnike malog grada sa svih strana.

Demonološki putokaz

Posle fantastičnih devet meseci samoizolacije, glavnog junaka i pripovedača u romanu Sedam strahova zatičemo kako se 'budi' (buđenje je opisano kao pucanje jake opne) u izobličenoj sadašnjici, svetu utvara/fantoma i u tom momentu on po prvi put svoje okruženje vidi u pravom svetlu, onakvo kakvo ono zaista jeste. Fantastika ovde nije slučajno upotrebljena, niti služi autoru samo kao pripovedni postupak. Ona omogućava predstavljanje pukotine, koja se javila u 'realnosti' nekog društva (u ovom slučaju bosanskog), kada je počinjen zločin 'u ime svih'. Simbolički, period od devet meseci bio je potreban da bi sazrela odluka protagoniste, da krene u potragu za istinom o vlastoj krivici (neznanje o zločinima, razlaz sa ženom), kao i krivici drugih. Junakovu potragu na nivou zapleta inicira dnevnik – knjiga o duhovima Alekse Rankovića, radio voditelja, nestalog za vreme rata. Protagonista u Aleksinom fantastičnom dnevniku pronalazi sličnosti sa vlastitom sudbinom i kreće u sakupljanje činjenica vezanih za Aleksin nestanak. Zapravo, on sastavlja svedočanstvo, 'priču' o mračnoj sredini koja ga okružuje. Struktura romana funkcioniše kao niz umetnutih priča, sećanja, pronađenih rukopisa, beleški i zapisa glavnog junaka.

Protagonista se zatiče u svetu nastanjenom borhesovskim imaginarnim bićima (autor u svojoj knjizi upućuje na Priručnik fantastične zoologije, H. L. Borhesa). Na momente čitalac neće biti siguran šta je stvarno, a šta ne. Pojava duhova, demona, džinova, gnoma, jina, elfa, itd. formira fantomski svet, u kome ono mračno, nepoznato, tajanstveno, nedokučivo, tabuisano (sfera smrti) postaje vidljivo i dostupno. U svom Priručniku fantastične zoologije Borhes piše o fauni ogledala i dobu kada su oba kraljevstva, ogledalsko i ljudsko živeli u spokojstvu, tj. kada se neometano ulazilo i izlazilo iz ogledala. To vreme je prošlo: pošto je pokušao da zaposedne Zemlju, narod ogledala je zarobljen i primoran da ponavlja, kao u nekom snu, sve postupke ljudi. Međutim, postoji stalna opasnost da će doći dan kada će se narod ogledala pobuniti. Pojaviće se pukotina (ona se pojavljuje u spavaćoj sobi Avdićevog protagoniste i u dnevnoj sobi penzionisanog rudara Vernesa), prestaće oponašanje, probudiće se uspavani oblici, a mi ćemo iz dubine ogledala čuti zveket oružja. Strah od neograničene moći drugog, fantomskog sveta može biti savladan jedino direktnom konfrontacijom sa fantomima. Junak zna da će videti perkmana (rudarskog duha koji najavljuje nesreće), ukoliko stupi u kontakt sa ratnim profiterima i ubicama, braćom Pegaz: "Kao demoni smrti, oni svoju žrtvu mogu danima držati na rubu između dva sveta i onda ih u poslednjem trenutku povući nazad (svet ispred ogledala) ili ćušnuti napred (svet iza ogledala)". U deliričnoj sceni, pri kraju romana, kada protagonista posećuje njihov bordel, on nije zasenjen ni uplašen demonima koje sreće, već pobeđuje svoje strahove, odnosno ne dopušta da bude obmanut ili odvraćen od namere da sazna istinu. Takvo ponašanje naratora reminescira na scene iz Tibetanske knjige mrtvih Bardo Thodol kada duša čoveka na putu, od smrti do ponovnog rođenja, biva stalno napadana i ometana, zastrašivana od strane jezivih, demonskih prikaza. Junak romana Sedam strahova uspeva da se posle mnogih inicijacija (susreta sa natprirodnim, demonskim) oslobodi svih strahova, pa čak i straha od braće Pegaz, tih ultimativnih vladara jeze, onih koji znaju šta je pod zemljom, tj. uspeva da se oslobodi straha od smrti. Njemu polazi za rukom da ih pridobije za sebe i oni postaju njegovi dužnici.

Ima li puta natrag

Simboličko putovanje Avdićevog protagoniste ostaje delimično dorečeno. Pisac namerno prepušta čitaocu da zaključi koja bi to mogla da bude ponuda demona na koju junak/pripovedač na kraju romana pristaje. Međutim, prvobitno pucanje jake opne, sada zamenjuje iščekivanje velike pukotine: "Ja nemam više razloga za strah. Kada čovek dotakne dno, znate već, čitali ste kao i ja, nema drugog puta nego da se vrati natrag". Dva sveta u inverziji, svet ispred i iza ogledala, svet pre i posle zločina, razdvaja tanka polupropusna membrana. Da bi povratak na staro bio moguć potrebno je da se javi veoma tanušna crta, pukotina na dnu ogledala. Međutim, po Avdiću takva pukotina može da nastane samo ličnim naporom i angažmanom pojedinca. Problem povratka natrag, odnosno defantomizacija društava postjugoslovenskog regiona, tretira se isključivo kao lični čin na koji svako od nas treba da se pripremi.

Irena Javorski

Irena Javorski (1983., Beograd) – diplomirala Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Piše prozu i književnu kritiku. Vodila i muzički uređivala (imrovizovana muzika, free jazz, elektronika...) emisiju iz kulture i književnosti, na radiju Novi Radio Beograd. 

***

KRITIKE - projekt aktivne suradnje mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.