Ponedjeljak
28.10.2013.

KRITIKA 202: Rade Jarak




Extra_large_puzzle
A+ A-

Rade Jarak, Yu puzzle: Ratovi, sprovodi, nestanci (Laguna, Beograd, 2013.)

BEKSTVO OD ISTORIJE

Prošlogodišnji povratak poeziji Radeta Jarka nije prošao najslavnije. Knjiga Kaja, prva koju je objavio posle više od deset godina i hrpe proze između, zamišlјena je i urađena kao bibliofilsko izdanje. Reč je, inače, o lepoj izdavačkoj tradiciji koju zapadne kulture neguju već stolećima, ali koja se nikada nije posebno primila na ovim prostorima. Bibliofilska izdanja, naime, prevashodno podrazumevaju materijalno bogatstvo jedne kulture, odnosno finansijski dobro situiranu čitalačku elitu, spremnu da za visoku kulturu izdvoji količinu novca veću od uobičajene, preko čega ulazi u povlašćeni krug uživalaca umetnosti. Sa svoje strane, pisac takođe nudi nešto izvan-redno: ovakva izdanja obično se rade u kombinaciji sa drugim umetnicima (slikarima, fotografima, muzičarima), čime se proširuje polјe 'primarne', tekstualne umetnosti, ali se ne manje vodi računa i o knjizi kao predmetu, o fizičkom obliku umetničkog proizvoda. Sve u svemu, bibliofilska izdanja nose sa sobom oblačak zvezdane prašine, dendističko-elitističkog ekskluziviteta koji deluje sam po sebi subverzivno u odnosu na ovu epohu, kada se podrazumeva da sve bude dostupno odmah i besplatno. Ipak, u kontekstu ovdašnjih kultura, i epoha, deluje subverzivno u odnosu na ovakva izdanja: nije li svaka knjiga poezije, koja se u knjižarama obično nalazi u poslednjem, najbolјe sakrivenom uglu, ako se uopšte i tu nalazi (poput kakvog jurodivog rođaka koji se čuva od pogleda sa ulice), da bi ubrzo i otuda nestala da se više nikada ne vrati, nije li, dakle, svaka knjiga poezije, njeno fizičko prisustvo u javnom prostoru već jedna ekskluzivnost, sirotinjska doduše, ali ipak ekskluzivnost? Drugim rečima, uprkos nesumnjivo plemenitim namerama pesnika i izdavača da podseti na tu finu tradiciju, nije lako prepoznati suštinski unutrašnji razlog jednom ovakvom izdanju, koje košta 250 kuna/ 3750 dinara/ 35 evra. Razume se, ovde nije reč o novcu, ali jeste reč i o novcu. Pa ipak, ukoliko se sve to i moglo ostaviti po strani, sama knjiga je zapravo najslabije delo u dosadašnjem Jarkovom opusu: pesnik nije uspeo da pronađe ravnotežu između privatne potrebe da rečima artikuliše određeni emocionalni kompleks sa kojim se borio i, sa druge strane, javnosti koju poezija podrazumeva. Drugim rečima, poezija jeste i mora da bude lična, ali ne sme biti privatna, a u slučaju Kaje pesnik je upravo odveć privatizovao njeno polјe, čime je ostavio brojna tamna mesta sa kojima čitalac teško ili nikako ne izlazi na kraj.

Kada se sve ovo ima u vidu, treba reći da je svojim novim romanom Yu puzzle, koji otvara novu ediciju beogradske Lagune 'Plavo-belo-crveno', Jarak uspeo da na srećan način prebrodi stvaralački, a možda i egzistencijalni ćorsokak u koji je prethodnom knjigom zabasao. Ova se činjenica može posmatrati i u kontekstu širem od pojedinačnog opusa, budući da je reč o piscu čije se delovanje u književnom prostoru ne iscrplјuje samo u knjigama. Eseji i intervjui u kojima je istupao protiv medijskog i mediokritetskog uzimanja zdravo za gotovo pojedinih književnih činjenica (novinarska književnost, Krleža, status pisca itd.) Jarka stavlјaju na stranu ne baš mnogobrojnih ovdašnjih autora koji intelektualno dostojanstvo i moralni integritet pisca ne pretpostavlјaju medijskom i tržišnom uspehu. Sa druge strane, Laguna kao izbor može izgledati kao da dovodi u pitanje ovu tezu, ali ti prigovori naprosto sve teže piju vodu, jer ne uvažavaju činjenicu da kod ovog izdavača objavlјuju i jedan Basara, i Albahari, i Filip David, i Sreten Ugričić, ali i drugi, umetnički još radikalniji, vanredni pisci poput Žarka Radakovića. Roman Yu puzzle tako jeste idealan za otvaranje novog 'područja borbe' i verovatni tematsko-motivski, ali ne manje i ideološki okvir unutar koga će se i buduća dela ove edicije kretati.

Priču o četirima generacijama dubrovačke porodice Romić, ipak, ne bi trebalo poistovećivati sa sudbinom Jugoslavije, uprkos tome što ona deluje više nego podatna za tako nešto. Čini se da je i sam pisac na to upozoravao kada je u intervjuu povodom izlaska romana rekao da je "naša tradicija krivo postavlјena" i da "previše se tu politizira, književnost ipak nije politika". Gledano kroz prizmu ovih iskaza Yu puzzle nesumnjivo želi da napravi otklon od žanra istorijskog romana i da progovori o dublјim egzistencijalnim 'istinama'. Sama fragmentarna, slagalačka struktura romana narušava linearnost, odnosno istoričnost u pripovedanju, iako se ovaj postupak ne sprovodi tako radikalno kao npr. u Kortasarovim Školicama. Naime, četiri dela romana uglavnom su fokusirani svaki na po jednu generaciju Romića, dok 'umetnuta' poglavlja koja prate sudbinu mlađih ili starijih pojedinaca imaju funkciju dodatnog 'porodičnog umrežavanja': ona dubokim i tajanstvenim vezama spajaju prošlost i budućnost i sugerišu da sve što se desilo, ili se upravo dešava, na bitan i nepredvidljiv način oblikuje ono što će tek doći. Izdvajajući pojedine događaje i pojedinačne sudbine iz opšteg toka pisac nameće njihovu prividnu 'alogičnost' kao vladajući i jedini istorijski princip, jer Romićima, kao uostalom i svim drugim ljudima, mnogo više od nepredvidljive ćudi istorije upravljaju njihovi, još manje predvidljivi hirovi, male radosti, strasti i opsesije. I u tome se zapravo krije 'osnovna poruka' i 'viša istina' romana Yu puzzle.

Kao primer se mogu navesti poglavlja u kojima su prikazani prizori iz porodičnog života iz septembra 1939. Oni su suprotstavljeni huku rata koji dopire sa severa kontinenta: prenemaganje i međusobno preganjanje malih Romića u prodavnici kao idilična slika porodične sreće u kojoj uživa njihova majka Ai na samom kraju poglavlja tamno su osenčeni naslovom iz Politike u kome se kaže da je Nemačka napala Poljsku i da je Britanija objavila rat Nemačkoj: "Kad je opet izišla na Stardun odjednom shvati da je sama u stranom svijetu koji će uskoro progutati rat, okružena s četvero djece. I k tome sa Zoranom, kao petim djetetom. Gurne kolica energično prema južnoj, sjenovitoj strani Straduna i krene prema Onofrijevoj fontani i Vratima od Pila. Djeca su je, začudo, poslušno pratila. Zvonik Crkve Male braće bio je okružen ljetnom izmaglicom."

Ovaj kontrast između opšte i lične istorije još je naglašeniji u sledećem poglavlju, gde je u malom dramskom prizoru dat porodični ručak kome prisustvuju svi Romići:

"– Eh, i taj prokleti rat – ubaci se Kiko – fašisti, ološ. Sve najgore na svijetu skupilo se na hrpu. Hitler će preorati i popaliti Evropu.
– Neće, nono, neće. Partija to neće dozvolit. Ni Sovjetski Savez, ni drug Staljin – reče Zoran.
– A Mussolini? – nastavi Kiko.
– I još Japan da se umeša – reče Đorđe
– Ako se Japan umiješa, onda smo i svi mi umiješani – reče Zoran, a osmijeh mu jedva primjetno zaigra u kutovima usana.
– Molim te, nemoj tako govoriti – reče Ai.
– Svjetski rat je na pomolu. Jes’, gotovo je – reče Kiko.
– Kotonjata i liker od oraha. Ko želi, neka izvoli. Evo i pjatina i kupica pa uzmite – reče Katarina i postavi niklenu tacnu s kolačem i kristalnom bocom na stol.
– Ja ne volim to slatko – reče Roman.
– Ja volim – reče Ana.
– I ja, i tortu od skorupa – reče Tekla."
           
Jarak je uspeo vešto da 'uhvati' istovremeno delovanje centripetalnih i centrifugalnih sila istorije. Način na koji krupni društveno-politički događaji oblikuju život pojedinca nikako ne može biti jednosmeran; i taj pojedinac, i to upravo sa svojim pomenutim strastima i hirovima, neko je ko učestvuje u opštem društvenom toku – jedan delić u slagalici. Ovim se dolazi i do zanimljivog pitanja: Yu puzzle je roman bez glavnog junaka, zapravo moglo bi se reći da je glavni junak porodica Romić. Ovo treba razumeti i tako da je povest članova porodice oblikovana na način da sugeriše postojanje neke gotovo mistične instance koja lebdi nad njihovim životima i brine se za održanje više, sudbinske ravnoteže: kao u kakvom ogledalu sudbine majke i ćerki, ili sestara, sinova i očeva i stričeva zrcale se i na izvestan način 'potiru' jedna drugu. Tako sudbina Japanke Ai, koja zbog ljubavi odlazi u Evropu, da bi tu, zbog druge ljubavi i nestala sa porodične pozornice, ima svoju paralelu u odlasku njene ćerke Tekle u Japan: Ai u Evropi započinje dva puta novi život, a Teklu u Japanu zatiče smrt; Roman, vojno lice, čiji je stric španski borac i predratni komunista, ženi se za ćerku ustaškog oficira i emigranta; Jovana, najlepša ćerka Zorana i Ai Romića, pod tajanstvenim okolnostima oduzima sebi život u sedamnaestoj godini, a njena sestra Ana, najmanje lepa i najneupadljivijeg karaktera doživljava najdublju starost. Pored navedenih, upadljive su i druge narativno-egzistencijalne linije u romanu: muški članovi su nesnalažljivi u svakodnevnim, porodičnim stvarima, njihove strasti okrenute su ka spolja – vojsci i politici; žene, sa druge strane, žive bogatijim unutrašnjim životom sledeći emocionalno-telesne nagone, koji ih vode u neizvesnost, a neretko i u propast. Sve ove sudbine dozivaju jedna drugu u nekom višem, nadegzistencijalnom registru u kome su isto tako dodatno osenčene usudom sporednih likova koji se javljaju kao egzistencijalno-metafizički rukavci sudbine Romića.

Jarak uspeva u celom romanu da zbilja vanredno vlada narativnim ritmom i da dinamiku pripovedanja neprestano drži na vrlo visokom nivou. To postiže, s jedne strane, 'školičastim' skokovima u pripovedanju iz jednog vremena u drugo, kao i sa jednog lika na drugi, iz poglavlja u poglavlje, ali takođe i smenjivanjem pasaža sa istorijsko-političkim motivima sa temama iz porodične svakodnevice, kao u gorenavedenim primerima. U vezi sa ovim je i piščevo suvereno vladanje narativnom ekonomijom: u pripovedanju nema samodopadljivih detalja niti epizoda koje su same sebi svrha, ali je zanimljivo suptilno umrežavanje i ugrađivanje romana u dosadašnji opus. Ono se ostvaruje ovde-onde rasutim linkovima kakvi su krompirova zlatica u času Jovanine smrti, koja se dešava 1953., dakle svega neku godinu nakon radnje romana Duša od krumpira; ili španska epizoda u životu Đorđa Romića, koja doziva novelu iz Enciklopedije očaja; ili motiv potomka ustaškog emigranta koji strada u saobraćajnoj nesreći, koji postoji i u noveli Tango.

Međutim, ono što je (post)moderno u Jarkovom romanu Yu puzzle nisu (samo) struktura slagalice, ili intertekstualne veze, već prevashodno osećanje sveta koje se javlja početkom novog veka: nakon kraha velikih ideoloških projekata koji su krojili sudbinu sveta tokom dvadesetog veka i ogromne trenutne društveno-ekonomske i političke pometnje, umetnicima ostaje sam život da se njime bave. Otuda u romanu gotovo da nema univerzalnih iskaza, a ukoliko ih ima, onda su proizvod ili 'pouka' određene pripovedne celine i situacije u kojoj se nalaze junaci romana, i ne mogu se prenositi niti na ceo roman, a kamoli izvan romana. Drugim rečima, ovi iskazi nisu nikakva praktična i primenjena metafizika. Baš kao što se iz života drugih suštinski teško izvlače pouke koje se mogu primeniti u sopstvenom. Pa ipak, to ne znači da se u njima ne mogu naći saosećanje, razumevanje i uteha. A tome, valjda, umetnost i književnost još uvek služe.   

Marjan Čakarević
Foto: Kate Ter Haar (flickr)

***

Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Polјima, Beogradskom književnom časopisu, Quorumu, E-novinama, Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige Paragrad (1999) i Sistem (2011).

POVRATAK NA VRH STRANICE