Ponedjeljak
21.10.2013.

KRITIKA 201: Milorad Popović




Extra_large_karnera
A+ A-

Milorad Popović, Karnera (Fraktura, Zaprešić, 2013.)

BEZBRIŽNOST TIPA 'BAŠ ME BRIGA'

Roman Karnera Milorada Popovića dobio je nagradu 'Meša Selimović' na susretima Cum grano salis u Tuzli. Sedeo sam u tom žiriju i znam kako je glasanje teklo i koliko je tesno ovaj roman osvojio nagradu ispred jednog drugog koji se meni neuporedivo više svideo. Danas mi je zadatak da pišem o nagrađenom romanu i da pokušam da zaboravim na gorčinu, odnosno da hladne glave javno, u pisanoj formi, dam svoj sud koji bi trebalo da je definitivan.

Da odmah razjasnim da smatram Karneru zaista dobrom knjigom koja pored svih svojih mana o kojima ću pisati, ima i dovoljno kvaliteta, jedino što sam je u datom spletu okolnosti napao većom žestinom od one koju je zaslužila. Nije lako sedeti u žiriju i videti kako roman koju vi vrednujete više od drugih gubi. Ali da odmah razočaram radoznalce, samo žiriranje je proteklo u najboljem redu i činjenica da sam  zajedno sa koleginicom iz tog poetičkog okršaja izašao kao gubitnik je prosta i jasna kao dan, na nju nema prigovora. Bože moj, you win some, you lose some ili kako rekoše onomad Rolling Stonesi You Can’t Always Get What You Want.

Ono zbog čega mi se Karnera nije svidela najverovatnije potiče od razočaranja činjenicom da sam se ponadao da je roman zaista o boksu i bokserima, odnosno da tema boksa, na neki način, igra važnu ulogu u sižeu. Nakon romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića koji metaforom boksa pokušava da kaže neke veoma važne stvari o društvu u kojem je roman nastao, a da podsetim da je on izašao u samizdatu u Beogradu 1968. godine, zaista mi nije poznat nijedan 'bokserski' roman sa prostora bhsc jezika. Nije da sam neki veliki fan ili pobornik 'plemenite veštine', ali u književnosti i posebno filmu, postoji bar nekoliko remek dela koja se dešavaju u i oko ringa. Hemingway, Norman Mailer, Bukowski, Scorsese, Clint Eastwood, samo da pomenem neke od ključnih umetničkih obrada bokserskih tema. Karnera o boksu zaista govori samo uzgred i usput. Nada vam se rasprši već nakon dva poglavlja u kojima saznajete sudbinu Trifuna Trifkovića i njegovog trenera Marka Crnog. Nakon toga oni kao da u zemlju propadaju i kad na kraju romana na nekin način vaskrsnu čitalac bi trebalo da shvati da se radi o metafori u kojoj se na neki način sabiraju odnosi između Srbije, Crne Gore i Italije, odnosno da njih dvojica predstavljaju metaforu Crne Gore u svoj njenoj nevinosti, naivnosti i sirovosti, njenom izvesnom autsajderstvu i njenoj ulozi monete za potkusurivanje među velikim silama i balkanskim kasapima i nasilnicima.

Roman, dakle, s boksom ima malo veze, ali sa čim onda ima? Kao što rekoh, radi se o narativu koji je politički veoma jasno obojen što meni u svakom smislu imponuje. Sve što se dešava u romanu na ovaj ili onaj način je odjek stvarnosti u kojoj se odvijaju sudbine glavnog junaka i njegove devojke. Bez obzira na to šta oni činili, na koji način pokušavali da prežive, on kao krupije i biznismen u pokušaju, a ona kao dramaturškinja sa odličnom idejom, oni ostaju vezani za priču o političkoj sudbini Crne Gore, odnosno upravo za dva ključna istorijska događaja: priču o gubljenju nezavisnosti i borbi za njeno ponovno sticanje koja je trajala čitavih osamdeset osam godina. Zbog toga svi likovi ili imaju funkciju u ovoj apoteozi države, ili u njoj igraju metaforičku ulogu. Upravo zato što se radi o narativu koji bi svojom celinom trebalo da znači nešto drugo, možemo govoriti o alegoriji, figuri koja zbog svoje jednoznačnosti nije bila posebno popularna u modernizmu, ali u post-modernizmu (ovde shvaćenom kao vremenska odrednica, a ne kao stilska formacija) ponovo stiče određenu popularnost.

Naravno, kada se radi o apoteozi nečeg tako mračnog kao što je država, koja u stvari služi kao izgovor vladarima za organizovano nasilje i institucionalizovanu nepravdu, pri tome ne mislim sad na Crnu Goru, već na svaku državu na čitavom svetu bez razlike, onda je nužno postaviti pitanje gde je granica koju kao pojedinac postavljam, kada slavim nešto što je samo po sebi loše? Da li to znači da ću zažmuriti na činjenicu da su građani moje države učinili zločin samo zato što su imali uzvišeni cilj? Ili ću ostati slep na prostu činjenicu da je došlo do institucionalizacije (tranzicijske) pljačke upravo ponovnim sticanjem nezavisnosti i fabrike i ostala materijalna dobra su prešli u ruke onih koji su, gle čuda, bliski vlasti ili sama vlast? Ova pitanja pripovedač Karnere ne postavlja, odnosno, čak i kad ih vidi, ili barem očekujemo da će ih videti, on ih prećutkuje, jer bože moj, cilj na neki način opravdava sredstva. Možda je ovo previše tražiti od jednog pripovedača, pesnika, lirske duše koja se nosi sa svetom kako samo pesnici i pisci mogu sa svetom da se nose, ostajući slepi za očiglednosti, a otkrivajući ono što je nevidljivo golim i razumnim okom. No, da budem pravedan prema pripovedaču Karnere, on svoje autsajderstvo nosi zaista veličanstveno i uzvišeno, čak sa određenom dozom ironije, koja bi po mom mišljenju trebalo da bude veća i osetljivija jer on prisustvuje stvaranjima dve države – naime boravi u Zagrebu početkom devedesetih, a kad dolazi do proglašenja nezavisnosti Crne Gore u junu 2006. godine, on je na Cetinju. Čovek istančanog čula bi video mnogo više odo onoga što nam pripovedač prenosi, iako, ponavljam, nije lišen ironije.

Uopšte uzev na makro planu, dakle na dramaturškom nivou organizacije sižea, na njegovoj strukturi, Milorad Popović pokazuje prilične slabosti. Moguće je da se to može pravdati turbulentnim vremenima i istorijskim (ne)prilikama u kojima njegov junak radi i stvara, ali ilustracija nemilosrdne sudbine je mogla da bude i znatno drugačija. Takođe, postoje epizode koje u sklopu romana deluju krajnje nemotivisano. Na primer, četiri dame u godinama koje igraju bridž i čije su sudbine ispripovedane prilično detaljno nisu najjasnije, osim metaforom, vezane za ostatak narativa. Drugim rečima, roman bi jednako funkcionisao i bez njih, odnosno bez tridesetak i više stranica koliko im je posvećeno.

Kad se pak spustimo na mikro plan i na pojedinačne epizode u romanu, one su zaista sprovedene maestralno i uverljivo. Upravo slike iz Zagreba s početka devedesetih su sjajne, odnosi među Crnogorcima koje rat zatiče u glavnom gradu Hrvatske, njihove mimikrije... U tim delovima teksta se vidi koliko je Milorad Popović kvalitetan pisac, sa pronicljivim okom. Epizode iz Albanije takođe deluju veoma uverljivo, pa čak i one koje opisuju Teino detinjstvo. Posle tih bljesaka, ostaje utisak da je roman mogao biti neuporedivo bolji da je kraći i da je koncentrisaniji na jednu priču.

Moguće je da je Popovićevo prethodno uspešno pesničko iskustvo uticalo na fluidniju formu romana, ali je i njegovo prozaističko neiskustvo svakako dovelo do toga da je u roman hteo pošto poto da stavi sve što je na neki način povezano sa temom. Selekcija materijala koji će se naći u narativu, povezivanje epizoda u čvršću i značenjski pregnantniju celinu, ovaj bi roman učinili značajno boljim. Čak je i dokumentarnost (pseudo ili ne, nije previše bitno) koja bi trebalo da posudi autentičnost čitavoj priči, da joj da istorijsko utemeljenje, da je na neki način ulanča u niz značajnih događaja jednog prostora, da joj, ako sledimo Eliota, podari tradiciju, u suštini pogrešno motivisana i predugačka. A zatim i neverovatnost svega onoga što izbija kao posledica iz tog dokumenta, a što na svojoj koži veoma dobro osećaju junaci romana. Na momente se čini kao da je u jedan ozbiljan narativ modernističkog tipa, priču o otuđenju, o promašenoj ljubavi, o rušenju jednog mita i stvaranju novih, prste uplela Šeherezada i sve odjednom postaje moguće, poklapaju se stvari koje se po logici stvari ne bi poklopile, osim u romanu.

Zaista ne znam o čemu je reč, da li je u pitanju pomenuto neiskustvo ili jedan romantičarski odgovor na veliku temu koja kao da je pojela i pripovedača i autora i likove i romanesknu strukturu, pa se poput bujice izručila u tekst koji onda izgleda ovako neuredno kako izgleda. Jer sve ostalo se da progutati, opravdati, razrešiti, osim te suštinske bezbrižnosti (tipa baš me briga) u nizanju epizoda kojima se onda ukida dodeljivanje značenja celini. Celina romana zvoni prazna kao šupalj zub. I to je najveći problem Karnere. Iskusniji čitaoci će se možda i snaći, ali ako ne postoji sklad, trud za unutrašnjom koherencijom, onda džabe sve ono što smo se upinjali da učitamo i kontekstualizujemo. Sve ono što smo pokušavali da nadomestimo na osnovu nagoveštaja, dobrih trenutaka i povremeno visokog jezičkog umeća pada u vodu pred činjenicom da autoru nije bilo bitno, odnosno da nije uspeo da uveže sve u svrhovitu celinu. Možda je ovo estetički maksimalizam, možda je moja kritičarska ambicija porodila prevelika očekivanja, ali ako ih se odreknemo gde ćemo završiti, u prosečnoj književnosti koja onda zaista nikoga neće zanimati. Može i to, nemam ništa protiv, ali imam pravo da u tome ne učestvujem.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.