Ponedjeljak
23.09.2013.

KRITIKA 197: Tatjana Gromača




Extra_large_bozanska_djecica
A+ A-

Tatjana Gromača, Božanska dječica (Fraktura, Zaprešić, 2012.)

ČITANJE LIŠENO KONTEKSTA HRVATSKE KNJIŽEVNE SCENE

Odnos bolesti/ludila i civilizacije, posebno one prenapregnute kapitalističkom proizvodnjom i s njom povezanim romantičarskim shvatanjem nacije, kao i njihova međuzavisnost, jedna je od ključnih tema u modernoj književnosti, onoj, dakle, koja nastaje nakon 1857. godine. Posmatrati Gregora Samsu, na primer, van društvenog i političkog konteksta u kojem se nalazi gotovo da nije moguće. Isto važi za sve 'ludake' i 'bolesnike'. Pretpostavka bolesti savremenog društva, njegove inherentne šizofrenije rekli bi Delez i Gatari, odražava se u procepu koji nastaje u strukturi likova, a posebno u njihovom psihičkom portretisanju. Modusi prikazivanja 'psihičkih poremećaja' (namerno stavljam ovu sintagmu pod navodnike, želeći da istaknem društevnu konstrukciju ludila) su raznovrsni, ali je svima zajednička tragika rascepa između želje i stvarnosti i, gotovo po pravilu, uništenje protagoniste/protagonistkinje, koje može dobiti različite forme.

Roman Tatjane Gromače Božanska dječica koji je ovenčan nagradom Jutarnjeg lista govori upravo o ovoj temi ličnog psihičkog poremećaja koji se rascvetava paralelno sa ključnim društveno-istorijskim promenama u svetu protagonista, odnosno sa raspadom i ratom u bivšoj Jugoslaviji, posebno Hrvatskoj. Narativ o duševnoj bolesti žene sa neodgovarajućim nacionalnim poreklom ispripovedan je iz perspektive njene ćerke koja s majkom i ostalim članovima porodice prolazi kroz događaje o kojima svedoči. U njima svi na neki način stradaju, odnosno bivaju emotivno promenjeni.

S obzirom da se radi o književno izuzetno osetljivoj temi koja sama po sebi zahteva hod po ivici između patetike i kiča, Tatjana Gromača se kao samosvesna autorka okrenula zanimljivom modelu pripovedanja koji u velikoj meri podseća na Agotu Krištof i njenu Veliku bilježnicu. Radi se, dakle, o perspektivi koja je jednim svojim delom naivna, kao da pripovedačica ima, na primer, 14 godina, a drugim veoma zrela i inteligentna kao osoba koja razume uticaj koji kapitalističko-nacionalistička ideologija ostavlja na njenu majku, ali i sve oko nje, s posebnim naglaskom na pacijente u duševnoj bolnici. Drugim rečima, u pitanju je pokušaj ironijskog pripovedanja koji računa na prepoznavanje od strane čitalaca i na odnos između delimičnog, povremeno čak naivnog, prenošenja informacija i čitalačkog znanja o kontekstu u kojem tu informaciju treba čitati. Dakle, ako se pripovedačica pravi nevešta, to je stoga što zna da ima pouzdanog partnera u čitaocu koji će tu njenu neveštost pravilno pročitati. Ovakav stil pisanja često primenjuju satiričari i kolumnisti (njega je, na primer, do majstorstva razvio Viktor Ivančić u tekstovima o Robiju K.) zato što su u njihovom slučaju povodi za tekst konkretni, a referiraju na događaje i ljude iz neposrednog čitalačkog vremenskog i prostornog okruženja. Božanska dječica takođe podrazumevaju da će čitaoci romana znati dovoljno o događajima iz devedesetih godina dvadesetog stoleća, odnosno da imaju o tome jasan stav koji će roman ili potvrditi ili pokušati da opovrgne. Međutim, postoje delovi teksta koji deluju naivnije i nevinije, kao da pripovedačica ne razume kontekst, te ih treba shvatiti kao metafore ili metonimije ne samo psihičkih stanja naratorkine majke, već i društveno istorijskih procesa (rata i tranzicije). Konačno, postoje poglavlja u kojima je pripovedačica zrela i obrazovana žena od četrdeset godina, sa veoma pronicljivim uvidima u prirodu majčine bolesti, ali i stvarnost koja je okružuje. Na primer, u onome koje nosi naslov 'Kako je oca sudbina prsilila da, ni kriv ni dužan, postane uzorita domaćica' dotadašnja perspektiva se menja i pripovedačica je osoba koja ne samo da savršeno razume svet i situaciju oko sebe, već je i njeno pripovedanje lišeno figurativnog otklona. Zbog ovog skliznuća iz dominantnog vida naracije stiče se utisak višestrukosti pripovedanja, odnosno čitalac se pita zbog čega jedna izabrana perspektiva nije dosledno primenjena.

Ipak, pre nego što pokušam da dam odgovor na to pitanje, hteo bih da kažem ponešto o jeziku kojim se Gromača, odnosno njena naratorka koristi. Radi se o prilično svedenom i naizgled hladnom izrazu, kratkim rečenicama u staccato ritmu koje kao da odražavaju relativno skučenu svest. Jasno je zbog čega je preuzet ovakav izraz kada se radi o citiranju majke koja je uglavnom pod dejstvom psihoaktivnih supstanci koje onemogućavaju složeno razmišljanje i govor, pa se onda često ponavlja, čini se da govori besmislice i slično. Naratorka pak, izabravši ovako sveden, poetski čak, jezik sebe dovodi u poziciju da mora da bude izuzetno precizna ako želi da čitaoca ima pod kontrolom, da ne sme da ima 'viška' jer će se onda efekat razvodniti. Ipak, često joj se dešava da počne da esejizira, da iste stvari govori na različit način, da po nekoliko puta pojačava ionako snažne i upečatljive slike i stavove.

I čini mi se da se u toj delimičnoj jezičkoj konfuziji, ali i promeni perspektive, otkriva glavna slabost inače veoma potresnog i u velikoj meri uspelog romana. Da je došlo do delimičnog ujednačavanja narativne perspektive, stanovitog peglanja jezičkog izraza ili do proširivanja sižea, roman bi bio još bolji. Narativ je, kad se dobro promisli, prekratak i presiromašan događajima. Naime, priča na kojoj se insistira nije nova bez obzira što opisuje reakciju jedne normalne i zdrave žene na nekoliko zaista traumatičnih događaja u životu: najpre histerektomija, a zatim i raspad zemlje i stvaranje Hrvatske, te agresija koja je zatiče kao pripadnicu agresorskog naroda. Ovakvih priča smo se svi mi koji živimo na području bivše Jugoslavije naslušali u priličnim količinama. Sve ono što sledi iz toga ili ono što je prouzrokovalo, uključujući i istoriju majčine bolesti, sve je očekivano, a spisateljica nije učinila ništa da stvari proširi, da ih literarno dodatno motiviše, da ih prikaže, već ih je prosto izgovorila, ispripovedala. Na primer, da je pokušala da proširi scene majčinog pevanja u horu, da je dala primer njenog života pre rata, ali u pojedinačnim scenama, stvari bi delovale uverljivije. Prosto bi bilo više prikazivanja (showing) od pripovedanja (telling) koje čitaoci moraju da prihvate zdravo za gotovo. Mešane perspektive i slične nedoslednosti posledica su i potrebe da se zauzme stav, da se čitaocima kaže nešto važno, jedino što u ovom slučaju mislim da je to što se govori već rečeno, odnosno već isuviše dobro poznato, e da bi se prostim ponovnim i direktnim saopštavanjem postigao neki literarni efekat.

Ono što roman čini zaista veličanstvenim jeste ogromna hrabrost da se u ovakvu temu uopšte zagazi. Pri tome ne mislim na političku i ideološku ispravnost koja meni lično godi jer ponovo pokazuje užas svih dominantnih obrazaca Weltanschauunga s lokalnim razlikama koji su nastajali i još traju u državama bivše Jugoslavije, već na jednu intimnu priču o ludilu osobe koja je naratorki bliska, i više od toga, ona joj je majka. Ispričati potresnu porodičnu priču bez zadrške, bez patosa, bez laganja, nemilosrdno, za tako nešto treba imati zaista veliku hrabrost. Opisana porodična patologija nije nova jer, da ironično parafraziram Lava Nikolajeviča, sve nesrećne porodice su iste, ali potrebna je velika hrabrost ogoliti ono što se skriva i gura pod tepih, što se smatra užasnom sramotom u patrijarhalnom modelu društva kakva su ovdašnja, uključujući delom i hrvatsko. Drugim rečima, svi mi u porodicama imamo poneko 'božansko dijete' (na stranu hrišćanska konotacija naslova koja mi se ne sviđa), samo većina nas o tome ćuti kao zalivena i negira njegovo odnosno njeno postojanje.

Ukupno uzev Tatjana Gromača je napisala dobar roman i ostaje nam da žalimo što nije još bolji. Naime, ovaj tekst nije nastao u potrebi da se ospori rad žirija Jutarnjeg lista, već da se na neki način roman pročita sa strane, iskošeno, delimično lišen konteksta hrvatske književne scene. U tom svetlu se roman čini kao fudbalski tim koji može da postigne deset golova, ali postiže jedan iz pomalo sumnjive situacije koja miriše na offside. Pobedi se u zube ne gleda, posebno ako je vaš tim u pitanju. Konačno, istorija pamti samo pobednike.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.