KRITIKA 178: Josip Mlakić

Josip Mlakić, Planet Friedman (Fraktura, Zagreb, 2012.)

PLANET JOSIPMAN

Distopija je već sasvim vidljivo povećala svoju popularnost među piscima i spisateljicama na ovim prostorima, što se posebno odnosi na proteklu deceniju. Na neki način to je u dosluhu sa svetskom pomamom za tako prizivanim svršetkom sveta, ali i sa bezidejnošću levičara današnjice koji sve više nalikuju na pokvarenog Fukujamu (verglajući da je ovo poslednji stadijum društvenih promena i smena). Međutim, antiutopija ili distopija na postjugoslovenskim prostorima je kao i sve ostalo, obeležena izvesnom specifikom društveno-političkog pa i kulturnog nasleđa zajedničke bivše države i zajedničkog sna o budućnosti koji je produkovao jednu uslovno rečenu realnu utopiju, tačnije distopiju – zemlju u kojoj su se neki od nas rodili. Na neki način differentia specifica distopije post-jugoslovenskih pisaca nalazi se van samog književnog postupka i izvan samog književnog dela. Specifičnost ovakve vrste književnosti na ovim prostorima nalazi se u tom odnosu između stvarne prošlosti i fiktivne budućnosti. Negde na tom putu između maštanja o stvarnom životu sa jedne strane i kreativno-umetničke uobrazilje sa druge, nalazi se jedna, u poslednje vreme jako aktivna književna produkcija na prostorima nekadašnje države. Pored primene svetskih tendencija u književnom postupku, odabiru tema i spekulacija, čini se da ipak distopijska, pa i uopšte naučno-fantastična književnost ovde, odiše svojim duhom i svojom retorikom. No, da vidimo ipak koje su odlike distopije u delu Josipa Mlakića Planet Friedman.

Roman Planet Friedman je antiutopijsko ostvarenje sa izraženim SF elementima. Jasne su reference na sadašnje stanje u društvu, s tim što su neoliberalne karakteristike hiperbolizovane do radikalne neoliberalne koncepcije koja vlada budućnošću. Po uzoru na Hakslijev Vrli novi svet, za društveni poredak u romanu zaslužan je svojevrsni Ford budućnosti, odnosno Friedman, što predstavlja trenutak u romanu koji ne ide u prilog prevelikoj originalnosti autora. Sveznajući pripovedač nam pripoveda priču koja se dešava u ne tako dalekoj budućnosti u kojoj se naša planeta umesto Zemlja zove Friedman. Svet je podeljen na zone (A, B i C) u kojima vlada jasna klasna diferencijacija sa decidnom podelom uloga i čvrstim granicama u međusobnoj interakciji. Glavni protagonista, lekar Gerhard Schmidt, zaposlenik jedne moćne farmaceutske kompanije zadužen za razvoj dopinga, prelazi is svoje elitne zone A u niže zone, kako bi po nalogu vlasti pratio svoju 'štićenicu-mezimicu' Paulu Bolt, slavnu atletičarku (potomku Huseina Bolta) i žrtvu farmaceutske industrije. Na tom putu Schmidt otkriva mehanizme mehanizovanog društva u kom živi ali i svoje poreklo i pravu istinu o konstelacijama u kojima se nalazi. U toj bliskoj budućnosti ne postoje ni države ni vlade, već svetom vladaju korporacije. Sportske igre su slične gladijatorskim borbama a smrtonosni reality showovi su osnovna zabava za narodne mase.

U ovom romanu ništa ne asocira na geografski milje iz kog proizlazi pisac i nema nijedne reference koja bi svedočila makar o nagoveštaju bilo kakvog povezivanja sa Balkanom. To bi bila jedna tačka koja distancira Mlakića od ovdašnjih autora koji su se koristili ovim žanrom a koji su ostali pod kapom Jugoslavije kao regresivne utopije. Umesto toga Mlakić piše o globalnim problemima, o univerzalnim stranputicama čovečanstva. Premda se Mlakić u ostvarenjima pre ovog dela uglavnom držao posleratne tematike (začarani krug pisaca iz BiH), ovde je, prigrlivši svetske tendencije globalizacijskih problema koji odista odišu globalnom suštinom i značajnošću, napravio kompletan zaokret u stvaralaštvu. Eshatologija savremene misli, nadolazeća kataklizma neoliberalnog društva usled gomilanja sopstvenih antagonizama, genetski inženjering, otuđenje ljudskog bića... samo su neki od motiva u kojima pliva čitava današnja vizura budućnosti. U ovakvom štihu, Mlakić nam pripoveda o jednoj mogućoj istoriji koja se kao takva sada zaista može anticipirati iz dnevnih novina pa i oglasa za posao.

Međum, povrh svega osnovni problemi ovog romana nastaju upravu na razini njegove aktuelnosti, originalnosti ili tačnije neoriginalnosti. Kao prvo, ne možemo reći da je Mlakić u ocrtavanju tog budućeg ustrojstva bio previše inventivan. Najpre je upotrebio nekoliko motiva koji su toliko sveprisutni i pohabani da je njima stvorio drveće od kojeg se ne može videti šuma. Dehumanizacija čoveka, svođenje njegovih emocija na minimalni intenzitet, androidizacija pa i robotizacija ljudskog roda je predmet analiza i spekulacija mnogih pisaca u prošlosti a osobito danas. Mlakić je pratio jednu takvu liniju tradicije, ali je pritom upotrebio nešto odveć poznato u ovom žanru. Vratimo se ponovo na ime Friedman koje je prisutno u samom naslovu romana. Jasno je da je Friedman novi Ford u budućnosti. Ford je uveo svoju poznatu pokretnu traku 1904. a već 1908. je izbacio sindikate, dakle Ford i Fordizam nisu rešili pitanje klasnih razlika već su upotrebili tu traku kao strategiju kapitalističke klase za podizanje produktivnosti rada, povećavanje stepena eksploatacije, dekvalificiranje radne snage i razbijanje organizacije radnika. Kod Mlakića nailazimo na Freidmana koji ustanovljuje jasne klasne diferencijacije, usmerenost ka produktivnosti i ogroman stepen eksploatacije, dakle radikalizacije kapitalističkih zametaka ili još određenije: Friedman je radikalni Ford. Drugim rečima, Friedman je personifikacija Kabale, moćnika, those in power, masona, i koje već nazive ne srećemo za one 'koji vuku konce'. Kod Mlakića je prisutna radikalizacija našeg današnjeg stanja u društvu ali na jedan Filip K. Dikovski način, upotrebom bladerunnerovskih pitanja o smislu ljudskosti i sl. No, podudranostima tu nije kraj. Jedna od osnovnih repernih tačaka u romanu jeste činjenica da su u tom budućem nakaradnom ishodu našeg društva, zabranjene knjige. To je nesumnjivo jedan Bredberijevski akt kroz koji autor želi pokazati da je mašinama od ljudi u budućnosti zabranjena edukacija putem starog dobrog čovekovog prijatelja, što opravdava činjenicu da je knjiga jedno od svojih glavnih oružja-oruđa pokreta otpora u kome je Paula Bolt.

Pored vidljive neoriginalnosti, tokom čitavog romana provejava jedna ravan neutemeljenog optimizma ilustrovana kroz tu mrvicu ljubavi što Mlakićevi junaci iznjedruju, kroz nadu koja se budi u tim toplim odnosima glavnih junaka. Ta moguća revolucija je samo jedan vapaj za zamišljenim hepiendom, ali zapravo nema svoju suštinsku argumentaciju u tekstu. Čak i taj imaginarni Mlakićev svet ne ostaje u rukama lekara i atletičarke, već u rukama pobednika nastalog sukoba, koji je svakako produkt tih okolnosti.

Ishod sižea nas vodi ka jednoj, danas već raširenoj i po svemu sudeći poželjnoj konstataciji da smo dosta menjali svet, možda ga treba sada malo promišljati. Naravno, primišljati svojom glavom.

Dalibor Plečić

***

Dalibor Plečić (1979, Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz Bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.