KRITIKA 169: Lička proza Damira Karakaša

Prva knjiga priča Damira Karakaša Kino Lika (Jesnski & Turk, 2001) donosi poetički rimejk naturalizma s kraja 19. veka. U priči 'Voda' letnja suša i materijalna oskudica neizmenljive su zadatosti seoskog života koje ljude čine darvinistički samoživim. Grubost i patrijarhalna dominacija postaju tortura, majka pasivni objekt na kome se ispoljava muževljeva frustracija a bolesni sin kolateralna šteta viših sila i sudbinske preraspodele na koju seoski smrtnici ni ne pomišljaju da mogu da utiču. Ako ne može pomoći lekar u obližnjoj palanci, dete će biti prepušteno samo sebi i toku nedijagnostifikovane bolesti. Očuvana je staleška distanca između poniznog seljaka i provincijskog lekara rasrđenog što ga uznemiravaju nedeljom. Iako je priča smeštena na kraj 20. veka, u 90-te i samostalnu Hrvatsku, način života na selu, rodni, klasni i generacijski odnosi identični su onima iz doba kada je naturalizam rođen u našim nacionalnim književnostima. Istorija definitivno u Karakaševoj prozi nije tekla po mehanizmu progresa i emancipacije. Suša nagoni na surovost: otac je prinuđen da bira između sina i volova, da brani bolesnom sinu da pije vode da bi nešto ostalo i za marvu.

Priča 'Olga' takođe baštini važnu temu naturalizma, seksualnost, ali je u duhu sadašnjeg vremena, ispoljava eksplicitno, podrobno i drastično a ne posredno ili simbolički. Reč je o seksualnosti stigmatizovane devojke, odbačene zbog svog telesnog izgleda i prekomerne gojaznosti, ali devojke koju je autor obdario jakom, neutaženom i nesupstituisanom libidinoznom energijom. Karakaš je sugestivno uobličio njenu psihološku introvertnost koja se kreće između nezgrapnog nuđenja vršnjacima i endorfinske utehe u bulimičnoj konzumaciji tegli marmelade, ali se zadovoljio karikaturalnim prikazom zatečenog gastarjbajtera koji videvši svoju nesuđenu mladu glavom bez obzira pobegne sa stanice u Frankfurtu. Epizoda dodatnog razočarenja autoru je bila potrebna kao motiv da se Olga poda domaćem vepru, ne bi li konačno 'izgubila nevinost'.

U obe priče, kao i u izvornom naturalizmu, naporedo sa fiziološkom elementarnošću i grubošću socijalnih odnosa ide muziciranje na žici empatijske sentimentalnosti. Naturalizam otkriva ljudskost u onom niskom, odbačenom, perifernom i odvratnom, svodeći je gotovo frojdistički na bazične sile, erotsko agonalnog tipa, koje moraju da izbiju po svaku cenu. Naturalizam poentira  u efektu mučnog koje računa na čitaočev socijalni ili politički bunt protiv opisanih prilika. Karakaš je eksplicitno politički kontekst gurnuo u drugi plan. Suša je posledica klimatske sebičnosti a ne političkog nemara vlasti.

I u priči 'Harmonika', koja ima složenu, troplansku kompoziciju, javlja se nemoguć izbor koji nameće ponovljeni motiv teško bolesnog deteta. Zapravo, izbora nema, postoji tek mirenje sa neumitnom tragedijom: Iguman, dečakov otac, inače Rom i otac sedmoro dece, nema novaca da plati skupu operaciju u inostranstvu, nema niti želi da skupom aparaturom održava dete u životu kod kuće. U ovoj priči, agonalni libido Gliše, pastira i harmonikaša, skopčan je sa elementima predanja, najpre prirodnim 'lekarijama': oguljen leskov prut obogaćen mravljom kiselinom navodno pomaže povećanju polnog organa i količine semena, potom i sa pričama o nastradalima od groma koji su živi sahranjeni. Erotika je obeležena tragikomičkim obrtom. Pastoralni ljubavnik će ostati uskraćen za kopulativni svršetak zbog grmljavine. Štaviše, neće mu samo pobeći uplašena pastirica, već će ga i grom pogoditi. Tako dobijamo trodelnu priču u kojoj svaki od delova nosi vlastitu autonomnu poentu: erotska komika i neočekivani obrt, porodična tragedija podcrtana neimaštinom i folklorna fantastika opet obeležena obrtom, ali sada sa srećnim ishodom, barem za Glišu kojeg komšija Iguman izbavlja iz mrtvačkog sanduka.

Nevidljivi ljudi
Knjiga priča Eskimi (Profil, 2007) donosi pet novih priča sa likovima čije poreklo urednik i kritičar (knjiga ekonomskih teoretičara) Robert Perišić izvodi iz Kino Like, samo što su ovde izmešteni, zauzevši rezervne busije u gradu. Uistinu, tek u jednoj priči sudbina glavnog lika direktno i relevantno referiše na seosko poreklo. Ferdo Vidaković u priči 'Svijetlo u kući' izdanak je neuklopljenih gorštaka, kulturno apartnih u odnosu na gradske običaje, mada jednako osoran i svadljiv kao drugi likovi u zbirci, čija tvrdoglavost će mu doći glave. Ne može da shvati i podnese ćerkin pirsing, kao i to što se kao diplomirana pravnica bavi organozovanjem koncerata za male pare. Iako i ovde vlada patrijarhat, za razliku od gorštačkog konteksta, ovaj lik ćerku nije oterao od kuće niti joj je zabranio da se uda za izvođača one vrste muzike koju ne može da podnese, što jeste promena do koje je došlo promenom mesta stanovanja, na stranu što je to mimikrijska promena onog koji se oseća slab spram moćnih i obavezujućih običaja nove, gradske sredine.

Reklo bi se da je situiranjem likova u gradsku sredinu Karakaš ipak osvojio novo područje imaginativne borbe. Osvojeni su likovi sa gradske periferije ('periferijski zmajevi') i likovi luzera, stigmatizovanih i izopštenih pojedinaca, bilo da je reč o liku koji je proveo neko vreme na lečenju u duševnoj bolnici ili o samohranoj majci, udovici palog branitelja, prostitutki i ljubavnici kriminalca. No, u ovim pričama dominira jedna strukturna crta, a to je imperativ obrta na kraju priče. Svaka od pet priča završava se neočekivano, što stvara monotoni manir, ne uvek psihološki uverljiv. Zajedničku odliku sa prethodnim ciklusom priča čini pripovedna dominacija dijaloških partija i dijalekatskog idioma, impulsivnost likova i svađa kao dominantan oblik intimne komunikacije, melodramatika svakodnevice, mada se mora priznati da je naturalističko dvojstvo – dramatična rešenja koja iziskuju saosećanje i osećaj duboke odbojnosti ustuknulo pred drugačijim efektima. Tek u prvoj priči 'Mi nismo odavde' ponovljena je matrica iz recimo priče 'Voda', beznađe kao situacioni okvir, muškarčeva verbalna tortura i ženina submisivnost i izgubljenost. Ratna priča je tematski apartna, usput se dotiče opozicije selo – grad na fonu odnosa blagoglagoljivih kazivača priča i skeptičnih mladih intelektualaca, ali se stiče utisak da je napisana samo zbog završnog obrta gde ožalošćena žena sa neprijateljske teritorije tarantinovski postaje neočekivani osvetnik.

Ipak, ima i sasvim neočekivanih obrta. U priči 'Kada tebi odgovara' priča poentira uvođenjem teme incesta, ne baš konsekventnom i psihološki pripremljenom logikom, okrećući priču iz slućenog srećnog raspleta u ponovnu dezorijentisanost glavnog lika, bivšeg umobolnika. Priča 'Svjetlo u kući' ne razjašnjava poreklo iznenadnog poriva kod Ferda da se zaputi po dubokom snegu na selo, još manje nagoveštava brutalan kraj zamišljen u sasvim Džek Londonovskom maniru – da vuk napadne Ferda i zarije zube u njegovo grlo. Možda i najveće iznenađenje donosi završna priča postuliranjem otvorenog kraja. Kriminalac je došao po prostitutku, u trenutku kada smo pomislili da ju je ostavio na cedilu pokupivši zajedničku ušteđevinu i oni se kolima voze u otvorenu budućnost.

Tragika je za nijansu smanjena u ovoj zbirci priča: i izgubljeni dečak je nađen u prvoj priči, iako je ostala gorčina zbog egzistencijalnog ćorsokaka u kome se ova nasukana porodica nalazi. Pripovedačka tehnika i komponovanje priče je za nekoliko nijansi usavršeno. Autor i dalje svoje likove suočava sa emocionalno i egzistencijalno zaoštrenim situacijama, ali ih više ne gura na ivicu ambisa. Moguća je intima i preobražaj, pružena je čak i mogućnost za novi početak. Seoska mitologija i fantastika prisutne su tek u ratnoj priči, viju se oko bačve koja služi kao improvizovana poljska peć, kada kazivač priča pominje slučaj, docnije povod za ozbiljnu svađu, kada je sreo crkvu punu mrtvih duša, među njima i svoju pokojnu baku koja ga je savetovala da što pre utekne sa tog mesta.

Naslov zbirke, oko kojeg je autor a po svedočenju urednika knjige, razbijao glavu pola godine, uistinu nema direktne veze sa zbirkom, ali čini njen značenjski sloj više. Eskimi su narod okružen polarnom klimom, koji živi u krajnje negostoljubivom okolišu, ali čiji su članovi jako upućeni jedni na druge.

Tamo i ovde
U Pukovniku Beethovenu (Sandorf, 2012) iznova pet priča. Dvostruki iskorak: u većini, njih četiri, radnja je inicijalno referiše na inostranstvo: u dve likovi iz Monpeljea i Kanade dolaze u zavičaj sa namerom da se zadrže relativno kratko, u druge dve, Nemačka i Pariz su mesto trajnog odlaska, tačnije Pariz kao mesto željenog trajnog odlaska. Kao u Eskimima, jedna priča je ratna. Upravo ona, 'Kuća', pokazuje Karakašev pokušaj da folklornu fantastiku prelije u kalup žanrovske proze. Misteriozni i zlokobni naslovni junak, oficir patoloških homocidnih nagona i ne manje zlokobna kuća, poput crkve koja zvoni u ponoć dupke ispunjena mrtvim dušama u ratnoj priči iz Eskima, kao u serijalu Zona sumraka postaje izvor neobjašnjivih krikova i mesto u kome nestaju vojnici.

U priči 'Cipele' Karakaš je pokušao da u postratni kontekst ličkog sela prepuštenog udruženom entropijskom delovanju vremena i ratnih devastacija umetne žanr krimi trilera. Oba pokušaja su nategnuta i prebrzo izvedena, pa ostavljaju utisak neverovatnog – kuća užasa jednako kao bizarno apsurdna smrt vrtlara koga Marina unajmljuje i serijskog ubice koji davi devojke i krade njihove cipele. Ipak, pravi iskorak predstavlja kreiranje završnice priča. 'Kuća' je primer namerno nedovršene priče, prekinute pre razjašnjenja, tako da čitalac ostaje zbunjen i informativno osujećen.

U preostale tri, one bolje, priče, Karakaš je na svom terenu: drastični obrti i probijanje zla i pakosti ispod humane ljušture tzv. običnih ljudi. Devojčica, Dragova kći iz prvog braka, nije progovorila zbog podmuklog maćehinog zlostavljanja, čime priča iz tonaliteta gastarbajterskog realizma protkanog sentimentalnom nadom u poboljšanu egzistenciju postaje makabrična priča o iracionalnom zoološkom revanšizmu – maćeha želi da devojčica bude hendikepirana ne bi li je tako istisla iz očevog srca i oslobodila mesta za njihovu bebu koju nosi u stomaku.

'Ja sam' je donekle dekadentna priča, koja spaja motiv porodičnog maltretmana koji je Filipa načinio poslušnim automatom i motiv bratoubistva kao čin zakasnele pravde, odnosno poništavanja vlastitog otuđenja. Ova priča postepeno otkriva bizarnu pozadinu rane traume glavnog lika, koga su otac i brat batinama odvikavali od crtanja da ne bi bio slikar, odselio se vani i postao peder, kao stric, čime bi se na porodično ime bacila nova ljaga. Priča 'Križevi' pak predstavlja neku vrstu varijacije ili nastavka romana Sjajno mjesto za nesreću. Glavni lik svira harmoniku u pariskom metrou izdvajajući se od ostale bratije time što svira u nemogućem položaju, na leđima. Kraj ove čini se anegdotalne priče korespondira sa odustnim krajem nedovršene priče 'Kuća'. Na naratorovo pitanje čoveku koji izdaje sobe zašto po kući drži okačen toliki broj krstova po zidovima, ovaj odgovara, gotovo u zen maniru, "Mladi gospodine, da li biste vi htjeli da vam u životu bude bolje ili gore".

Het trik
Damir Karakaš je na knjigama svoje ličke trilogije radio duže od jedne decenije, objavivši 16 priča. Matanićev film, rađen po Kino Lici, istakao je u prvi plan animalnu gorštačku surovost domaćih likova, navukavši na vrat autoru prokaženost i osudu sredine koja se zgrozila nad vlastitim filmskim odrazom. Iako u trilogiji postoji izmeštanje mesta zbivanja: selo – gradska periferija – emigracija, antropološki koncept priča je konstantan. To je tzv. lički mentalitet koji se pripovedno prati u različitim socijalnim kontekstima, ali je sam po sebi definisan, zatvoren i nepromenljiv. Reklo bi se da više od provokacije crnotalasnom estetikom, ove priče primenjuju još jednu francusku formulu: napisati studiju posvećenu jednom lokalnom mentalitetu i determinističkoj hronici njegovih protagonista.

Naporedo sa tim ciljem a u skladu sa strukturnim limitima kratke priče, Karakaš teži efektu izneveravanja horizonta očekivanja čitalaca, čime smelo transformiše pojedinačnu prirodu priča. U Eskimima poenta se činila kao autorski trade mark, u Pukovniku Beethovenu biva izneverena i poenta. Uopšte, tri knjige ličke trilogije karakteriše stalna težnja za mikrotransformacijama: otuda u poslednjoj knjizi posezanje i za matricama žanrovske proze, kao i za autobiografskim narativom, poznatim iz njegovih romana. Karakaševa proza svedoči o želji da se autentičnosti ličnog iskustva pribavi literarna relevantnost te razotkrije zatomljena psihopatologija jedne sredine i jednog mentalitetskog sklopa.

Saša Ćirić
Foto: iz filma Kino Lika, r: Dalibor Matanić

***

Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.