KRITIKA 163: Semezdin Mehmedinović

Semezdin Mehmedinović, Autoportret s torbom (Fraktura, 2012)

AUTOPORTRET SLUČAJNOG PROLAZNIKA

"Nakon što izmakneš smrti, odjednom ti svijet postane zanimljivo mjesto", kaže Semezdin Mehmedinović u novoj knjizi proze. Autoportret s torbom je zbirka beleški o prolaznim, na prvi pogled nebitnim fenomenima, malim gradskim dramama i intimnim razmišljanjima. Nakon traumatičnog perioda, suočen sa ravnodušnošću kosmosa prema njegovom postojanju, pripovedač odlučuje da taj svet pomno osmotri, onjuši, da ga oseti kao prijateljsko mesto. Ili da barem nauči da se s lakoćom odnosi prema njegovoj agresivnosti, kao Verner Hercog u jednom od fragmenata Autoportreta. Beleške nastale u postinfarktnoj osetljivosti prate crteži, portreti prolaznika i poznanika, a poneka ilustracija dolazi i iz sećanja i snova. "Otkuda je došla potreba za crtanjem? Iz uskraćenosti, kao i sve druge potrebe." Opsesija ne/postojanjem aktivirala je potrebu za realizacijom malih, neostvarenih snova, kao što je crtanje. Ali koren pokretačke promene je u celokupnoj perspektivi, crteži su samo sredstvo. (Uzgred rečeno: najbezbednije sredstvo. Fotografisanje bi se moglo okarakterisati kao ugrožavanje sloboda i privatnosti portretisanih osoba, a ovako je i 'objekat' zadržan u bezbednom neznanju i situacija zabeležena.) Naime, kratke scene prikazane su sa izraženim interesovanjem za detalj kojim autor pokušava, i uspeva, da objasni ceo prizor.

Pisac na osnovu položaja ostavljenih cipela rekonstruiše osobu koja je te cipele nosila, docrtava njen portret i pokret. Konačno, i autoportret iz naslova (i sa naslovnice) urađen je s leđa, u prolazu, kao brza skica stranca čiji prtljag u torbi na ramenu, torbi koja je organski produžetak tela, ni ne naslućujemo. Ono što ga razlikuje od drugih krokija u zbirci, izdvaja kao bitnijeg člana kolekcije, jeste tek dodatak boje koja na drugim crtežima uglavnom nedostaje ili je sačuvana samo za detalje. U svemu ostalom su ravnopravni. Miljenko Jergović u pogovoru kaže da Mehmedinović piše povijest svoga stranstvovanja, a meni se čini da bi najbliže istini bilo reći da je Mehmedinović zapravo pisao o završetku stranstvovanja i pronalaženju nove bliskosti sa svetom, novih pogleda na odnose učesnika u svakodnevnim spektaklima. Posmatrajući golim okom, piše Mehmedinović, a to bi značilo bez 'pomagala' u vidu konvencionalnih tumačenja i reagovanja, od događaja u vanjskom svijetu gradimo svoju ličnu i zajedničku ljudsku povijest. Zašto od svih uličnih svirača prolaznici ostavljaju novac baš onome bez sluha? "Zato što ih je iznenadio, zato što izneverava pravilo."

Jedan mladi beogradski reditelj prokomentarisao je neki loš film sledećim rečima: "Bolje bi bilo da sam sat i po gledao kroz prozor!" Semezdin Mehmedinović je izabrao upravo tu posmatračku poziciju, bilo da je u pitanju prozor sopstvene sobe ili metroa čiji su vagoni, silom prilika, neizostavni ambijent u kome prođe solidan deo velegradskog života. Najpre nam otkriva prostor u kome živi. U američku svakodnevicu uselio se nakon rata u Bosni i u njoj i dalje traži svoje mesto, menjajući stanište po sedamnaesti put, kako svedoči jedna priča o najnovijoj selidbi i izboru stana na osnovu pogleda: "U radikalnoj iskrenosti, mogao bih reći da je svijet ono što sa svoga prozora vidim." Zatim locira svoju poziciju u tom ambijentu. Nije slučajno što je to baš fotelja za rad, ona iz koje se najudobnije gleda tačka na zidu između pisanja, tačka koja skladišti sve ono što je kroz glavu strujalo. Lični borhesovski Alef. Konačno, konstatuje i svoje telo u tom okruženju, otkriva dotad nezapažene reakcije na život, fascinacije i iritacije kojima nije pridavao previše značaja. Na ulici pronalazi dvojnike njemu važnih umetnika (Džojs, Sartr), ali i likove iz literature, kao što je prostitutka Lupe iz Bolanjove zbirke Romantični psi. Na jednom mestu kaže da se prema strancima odnosi kao da dolaze direktno iz književnosti. Nepoznate ljude koje je, iz različitih razloga, prepoznao kao bitne, uključuje u sopstvenu priču preko fikcionalnih likova koji su ga naveli da ih odredi kao sebi bliske.

U zbirci su snovi predstavljeni ravnopravno sa realnim zbivanjima. Ili bolje: kao pročitana knjiga ili odgledan film o samom sebi. Kao što naše ličnosti ne oblikuje samo naše delanje, nego i naše neostvarenosti (mada se samo po ovom prvom prepoznajemo), tako su i snovi, iako nepriznati zapisi u kartoteci iskustva, neupitno prisutni u ličnom pamćenju. Takođe nam se odriče prijateljstvo sa autorima čiji su nas filmovi, knjige, filozofije odredili i obrazovali, a Mehmedinović upravo insistira na takvom prijateljstvu sa Radomirom Konstantinovićem, jednim od onih koje je upoznao u tekstu i koji su mu tako, bez živog susreta, postali dragi i važni. "Šta bi Verner Hercog uradio?", pitanje je koje autor sebi postavlja kada ga obuzme strah u bezizlaznoj situaciji. Naime, Hercogova hladnokrvnost s početka ovog teksta (koju je pisac zapamtio iz snimka na kome je, u toku intervjua, na reditelja pucao nepoznati napadač) za Mehmedinovića je stabilna tačka oslonca pri donošenju odluke, a savetodavac je pritom potpuno isključen iz procesa rešavanja rebusa. A s druge strane, prestaje da poštuje podrazumevane, mada duboko nelogične, sličnosti. U jednoj od crtica, u holu svoje zgrade nailazi na nepoznatu devojku sa psom koja mu skreće pažnju kada progovori na njegovom jeziku. Ranije bi se, refleksivno, obratio osobi i razmenio nekoliko usiljenih familijarnih rečenica, ali to ovog puta ne čini, svestan da su njih dvoje veći neznanci nego što bi to bio sa, recimo, Dejvidom Linčom. Upravo zbog tog iskrenog odnosa prema devojci, koja je pukim slučajem iz Bosne, pripovedaču i polazi za rukom da joj zapamti lik, što mu obično ne uspeva nakon sličnih susreta i forsiranih razgovora sa zemljacima.

Kompozicija Autoportreta je dobro izbalansirana, u nenametljivom ritmu smenjivanja golih pogleda na ulicu, višeznačnih beleški o ljudima i reakcijama, a zatim i od snova i zapažanja koja, poput Prustovih madlena, aktiviraju mehanizme sećanja. A prošlost samo tako i figurira u Mehmedinovićevoj prozi – kao nesistematizovani registar uspavanog iskustva koje nekontrolisano iskrsava u svesti sadašnjice. Tako ga listanje knjige Majkla Odantjea u potrazi za kratkom pesmom o ženi malih sisa sa srednjeg zapada može dovesti do prisećanja na jedan splitski razgovor o palmama, a potom i do opsade Sarajeva.

U priči dvosmislenog naslova 'Knjiga i jezik' autor se osvrnuo na strahove novog spisateljskog/čitalačkog doba: hoće li elektronski format naškoditi knjizi. Nestanak štampanih izdanja percepira kao nestanak popratnih pojava, kao što je lizanje prsta prilikom listanja, ali neki veći razlog za paniku Mehmedinović ne vidi. Suština pisanja i čitanja ostaje netaknuta. I u taj bi se stav mogao sažeti rezon čitavog Autoportreta. Svet se menja, život i navike se transformišu, i nema pouzdane strategije za predugo trajanje ljudi i pojava. Ako ostanemo budni, uhvatićemo te prelaze i upoznati ekosistem u kom smo se obreli. Gestovi slučajnih prolaznika, stranaca u liftu, javni spavači u metrou i čekaonicama, svi ti epizodni likovi u našoj biografiji (koje iz nekog razloga ipak pamtimo) konstantna su manifestacija života koji se neumorno reciklira. Mehmedinovićeva proza je, u najmanju ruku, apoteoza te reciklaže. I izuzetna umetnička interpretacija takođe.

Jasna Dimitrijević
Foto: Katrox (flickr)

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.