Ponedjeljak
02.07.2012.

KRITIKA 155: Slobodan Šnajder




Extra_large_morendo
A+ A-

O UMIRANJU I UBIJANJU
Slobodan Šnajder, Morendo (Profil, 2011)

Morendo je muzički termin za postepeno stišavanje i usporavanje tempa. Fade out. Postupak kojim je Betoven "pobijedio smrt tako da ju je uvukao usred četiri stavka jednog od svojih gudačkih kvarteta". Prirodni završetak života. Gašenje civilizacija, religija, političkih sistema. Morendo je naslov i osnovna tema prvog romana Slobodana Šnajdera, fon na kome će se susresti elita i narod, predstaviti perfidna manipulacija vođa i uloga intelektualca u tom scenariju, porazmisliti još jednom o opravdanosti agnostičke misli i opet se vratiti stavu da je ono jedino koje duhu pruža pravo ohrabrenje.

Možda će tekst guste teksture, ispisan na skoro 400 stranica, istaknutim mitskim pamćenjem na samom početku obeshrabriti čitaoca nedovoljno upućenog u misterije antičke civilizacije; Eleuzinske, ali i one manje sakralne. Zato je bitno napomenuti da roman, bremenit nenametljivom erudicijom, upravo podstiče na guglanje i strpljivo razumevanje kompleksnog štiva. Šnajder je obrazovanom sagovorniku doneo vrhunsku intelektualnu igračku, a da je u isti mah uspeo da ne isfrustrira čitaoca prosečnog literarnog iskustva i ne blokira hipertekstualne potencijale, već da, naprotiv, motiviše one kojima je stalo da istraže sve nivoe značenja. A njih ima dovoljno za bar četiri manje zahtevna prozna rada. Reference na mitologiju, istoriju, muziku, književnost, filmove, majstorski održavaju celokupnu kompoziciju, ali i rečenicu. Morendo je visokoliteraran prozni tekst koji s mnogo takta ostvaruje više nego solidnu komunikativnost. 

Centralni – i najobimniji – deo romana ('Jana') smešten je u poslednju dekadu XX veka, neposredno po završetku akcije Oluja. Uokviren je kratkim uvodom iz antičke svakodnevice ('Zoe') i završetkom u stihu ('Perzefona'). Naratora, intelektualca klasičnog usmerenja i radoznalog kritičkog duha, nalazimo na plućnom odeljenju velike zagrebačke bolnice nakon uspešno prebrođene krize i povratka iz kliničke smrti. U ambijentu koji podseća na onaj u kome se našao stariji 'kolega' Ivan Galeb u Desničinom romanu, svešću promiču pitanja o duši, bogu, jednokratnoj upotrebnoj vrednosti života, neuništivoj prolaznosti. Ljudskoj, ali i božanskoj, podseća nas Šnajder u sjajnom poglavlju o progonu grčkih bogova pred usponom narodnog poverenja u nove, najpre rimske, a zatim i hrišćanske, vrhovne transcendentalne instance. Desilo se i moćnijima, desiće se i vama. Na putu ka prihvatanju neupitnog, Betovenova dosetka s početka u potpunosti opravdava svoje prisustvo u romanu. "I slušajte samo šta dolazi poslije smrti! Ničeg zagrobnog. Čak ničeg žalobnog. Veliki ciklus prirode koja se obnavlja počinje iznova." Okrepljujući joie de mort, ako dozvolimo sebi malo veselog cinizma. I savet koji bi valjalo zapamtiti: "Ako ne lažiramo svoje strasti, onda se ne moramo bojati nikakvog susreta sa svojom konačnošću."

A ima i ljubavi. Nakon što se njegov junak ponovo dokopao života, pa od bolničke nepokretnosti, kako je crni žargon sumorne institucije imenovao one koji ostvaruju tek neznatni deo svoje biološke svrhe, Šnajder ga reanimira na više nivoa. Najpre upoznaje Janu, devojku na ivici dva sveta, priključenu na respiratorni aparat i zauvek uskraćenu za samostalni život. Nemoguće biće za nemoguću ljubav. Idealno, jer je umnogome izmišljena; o njoj malo zna, pa sam rekonstruiše njen život, sklonosti, navike. Izmišlja situacije u kojima je ostvariv seksualni odnos te dvadesetogodišnje devojke iz Čučerja i njega, tridesetak godina starijeg ljubavnika, prizor iz Poslednjeg tanga u Parizu. Fascinacija devojkom nije za strukturu bitna samo kao revitalistički motivacioni princip, već pre svega zato što ga interesovanje za bolesnicu bez budućnosti, raspitivanje kod bolničkog osoblja i šunjanje po otvorenim i zabranjenim odeljenjima odvodi do sledeće velike priče Morenda. Dakle, nakon što je fizički, mentalno i emotivno reanimiran, oporavljeni pripovedač postaje i politička životinja, aktivni član društva, ma koliko ono u datim okolnostima svedeno bilo. Tu Šnajder pravi prelaz koga ćemo se setiti kad roman privedemo kraju, jer je potrebno da se sve kockice ovog složenog pripovedanja sklope da bismo uočili paralelne značenjske linije.

Dolaskom novog upravnika Bolnice Petra Krešimira Mačka, stupamo u sledeći segment narativnog sklopa. Novi vođa, ambicioznog imena i  prezimena koje samo smeta konceptu, donosi nove planove za kriznu situaciju. Za opšte dobro, uvek za opšte dobro. Mere štednje počinju od stavljanja bravica na bolničke telefone i sličnih, naizgled bezopasnih intervencija, da bi se došlo do ozbiljnijih rešenja za povećanje bolničkih kapaciteta.

Biopolitički program dr Mačka, mladog i uspešnog lekara, deklarativno demokratskog i pacifistički nastrojenog intelektualca (kao da su mu "na visokom mjestu uštrcali serum opće tolerancije") na dobrom putu da postane predstavnik elite svog društva, otkriće se kao klasična fašistička zamisao. To me je podsetilo na jedan nedavni događaj na srpskoj kulturno-političkoj sceni. Nažalost, samo događaj, ne i incident, za incident je neophodna snažnija reakcija od one koja je tom prilikom usledila. U vreme zahuktavanja poslednje predizborne kampanje, dvoje mladih dramskih pisaca – Maja Pelević i Milan Marković – svim su političkim partijama predstavili svoje predloge za poboljšanje kulturne politike i ponudili da se uključe u projekte političkog marketinga. Njihov koncept su sve stranke pozdravile i ocenile kao apsolutno dobrodošao. Nevolja je bila u tome što je tekst koji im je prosleđen bio delo Jozefa Gebelsa, Znanje i propaganda iz 1928. godine, sa nekoliko odstupanja: reč 'propaganda' bila je zamenjena sintagmom 'politički marketing', 'nacionalsocijalizam' odgovarajućom stranačkom ideologijom, a ime Adolfa Hitlera imenom partijskog vođe.

Tako i dr Mačak istupa sa idejama koje pripovedaču zvuče zastrašujuće poznate. Higijena pre svega, telesna, apsolutna; higijena kao svetonazor, kao imperativ. Zatim, pacijenti s lošim prognozama ne zaslužuju da se na njih troše preko potrebni lekovi. Snažne i upotrebljive, bili oni mentalno nestabilni i opasni (a možda bi najbolje i bilo da je tako!) poslati na front, osloboditi 'sputanu narodnu energiju'. I konačno: "Nema straha, ali moramo pročistiti našu ’domovinsku frontu’ s ovu stranu bojišnica, a to znači eliminirati, istrijebiti, sve slabo, mazno, unjkavo, rječju nedoraslo, neuspjelo, bolesno. Patuljasto, loše smiješano – sve je to zavrijedilo da propadne."

Bolnica je, kao i svinjokolj, čitaćemo u Morendu, retko mesto neminovnog susreta naroda i elite. Njih isključivo karnalno povezuje, zajedničko im je samo biološko poreklo. Intelektualac je u celoj toj stvari posrednik, interpretator između dveju strana. Jedni mu, silom prilika, veruju jer prema njemu ne gaje strahopoštovanje kao prema eliti, a ovi drugi računaju na njegovo razumevanje i podršku. Ali ne samo to, računaju i na njegovu diskreciju i pristojnost – da će znati da se sam povuče kad bude bio na smetnji. "Idite dok mi malo ne uredimo prilike u zemlji. Idite i radi vas i zbog nas. Doći će jednom i vrijeme za ovakve ljepoduhe", savetuje dr Mačak. A mnogi taj savet i poslušaju, u slavu razmahnutog narodnog projekta. Intelektualac nasluti da je slab da sam išta promeni ("Danas je njihovo vrijeme: pobjeđuju jaki, prirodna selekcija čini svoje; jaki, i oni koji svašta mogu progutati, napose strvine.") i povuče se u pitomije krajeve da sluša Betovena i gleda Bertolučija.

U Morendu je obred žrtvovanja čest motiv, upotrebljen u najširem vidu. Grci su prinosili žrtve da umilostive bogove, seljaci u ratno vreme da umilostive napadače pred kojima su nemoćni, država – kako će se do kraja ispostaviti – da zataška svoju krivicu. Kada pojedinac žrtvuje, on to čini odričući se onoga što mu u potpunosti pripada, a pritom mu je i vrlo dragoceno. Kada država žrtvuje, najpre nasilno prisvaja ono što joj istinski ne pripada, a onda se oslobađa onoga za šta smatra da joj je nepotrebno i neupotrebljivo, bezvredno, ono što samo ometa opštu stvar. Ne dočeka svako od nas svoj životni morendo. Poneko nas napusti bez tih dostojanstvenih taktova.

Piše: Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.