Srijeda
18.11.2015.

Kritičar treba da zna, ume i sme




Extra_large_1070px-apollo_and_the_muses__inflicting_penance_on_dr_pomposo__round_parnassus___samuel_johnson__by_james_gillray
James Gillroy: Apolon i muze bičuju književnog kritičara S. Johnsona (Wikimedia)
A+ A-
Nakon regionalnog edukacijskog projekta Criticize This, simpozija o kritici The Art of Criticism, te serije različitih predavanja i razgovora na temu kritike, koje kroz nekoliko godina organiziraju i provode udruge Kulturtreger i Kurziv, održan je i prvi Kolokvij o kritici. Tijekom dva dana (5. i 6. studenog) održana su četiri razgovora između kritičara iz različitih grana umjetnosti. Nakon kolokvija nastao je i ovaj tekst.

***

Kulturpunktov i Booksin kolokvij za kritičare bio je odličan povod da se neki prisutni autopoetički preispitaju, ako već ne i 'autuju'. Uvodničari Marina Vives, gošća iz Barselone koja vodi a-desk.org, Una Bauer, Bojan Krištofić, Luka Ostojić i Mario Kikaš pokušali su da pred prisutne postave neke od tema o kojima iz ugla kritičara vredi razmišljati, te koje bismo svako za sebe, ali i grupno mogli osvestiti. 
 
Diskusije su se, sledstveno tome, vrtele oko tema jezika, discipline i interdisciplinarnosti, upotrebe teorije, intertekstualnosti i drugih diskursa, definicije pojma kritičara, publike te naposletku preseka koji je nakon diskusija prilično dobro sumirao i skenirao stanje ne samo iz perspektive našeg malog i relativno zatvorenog kritičarskog kruga od nekih tridesetak osoba koji nekako uvek-već ostaju na margini, nego i iz pozicije nama večnog drugog, onog o kojem pišemo kritiku, kao i onog gde se susreću autor i mi kao njegova senka (ovo ću kasnije problematizovati), tačnije polje kulture koje se nes(p)retno deli na zvaničnu i nezavisnu. 
 
Moja želja u ovom tekstu nije samo da referiram na zaista žive i inteligentne dijaloge u kojima sam štošta naučio (neko od prisutnih reče da sve isuviše liči na grupnu terapiju, ali to ni u kom smislu ne shvatih kao podsmeh ili uvredu), već bih voleo da pokušam da se postavim autopoetički, te da promislim svoje sada već prilično dugo i ustrajno kritičarsko delovanje, istina u jednom te istom (i ovo ću pokušati da problematizujem) polju postjugoslovenske književnosti.  
 
Moram samo da, uprkos svemu, otvorim jednu veliku zagradu i da okačim čuveni disclaimer sebi o tekst. Ne plediram niti pretendujem na mesto vrhovnog kritičara, daleko bilo. Koleginicama i kolegama sa kolokvija želim da odam priznanje i da im se zahvalim na odličnom i inspirativnom druženju. Ovaj tekst posvećujem njima, s kategoričkom tvrdnjom da su sve greške koje će se u njemu naći isključivo moje. Zbog toga se nadalje ponavlja Ich-forma. Istovremeno, to je pokušaj da se iskazima doda mrvica autoironije koja, nadam se, neće biti shvaćena kao puko retoričko sredstvo.
 
Jezik
 
Pišem isključivo na materinjem jeziku koji iz praktičnih i politički opravdanih razloga zovem bhsc. Radi se o jednom jeziku sa četiri imena koja će možda prerasti i u pet, sedam ili trinaest, ali će se i dalje, makar tokom mog života, raditi samo o jednom, po cenu 'highlanderovske' borbe sa pokličem There can be only one! Šta će se dalje sa njim zbivati ne mogu da pretpostavim, ali sumnjam da će neko uspeti da ga revolucionalizuje do te mere da od jednog zaista napravi više. Nasilje koje smo imali od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih sada je okončano. 
 
Jezik je moje oruđe, bolje nemam, iako se, kao i svi govornici, često hvatam u mrežu citata (ovim ne referiram na intertekstualnost kao nužnu odliku kritičarskog pisma, već na pokušaj da onome što mislimo i osećamo nađemo adekvatan verbalni iskaz, čuveni objektivni korelativ koji će na najprecizniji mogući način predstaviti neopipljivo) koja od onoga što pokušavam da kažem često pravi miš-maš, nekakvu značenjsku zbrku iz koje pokušavam da isplivam dodatnim dodelama značenja i to vrzino kolo se ne prekida. S obzirom da pišem o tekstovima, moja se pozicija korisnika jezika na platonovskoj ontološkoj lestvici udaljava još koji stepenik. Na stranu mit o pećini i odrazu odraza, ali zaista se koloplet citata usložnjava dodatno kada u sopstvenom tekstu neprekidno referirate ne na poznat svet, već na književno delo koje je tek reprezentacija sveta, zamišljenog. Komplikovano, zar ne? Zbog toga mi se često čini da s jedne strane mucam i nemušto govorim, a s druge da pevam u pustinji, odnosno da me niko ne razume. 
 
Ovo naizgled deluje kao ista stvar, ali nije jer radi se o dve strane komunikacijskog kanala. Jedno je kada sam osećam nemoć da verbalizujem sopstvene utiske o tekstu, a drugo kada taj konačni produkt / tekst koji je opterećen viškom referentnosti, ali često i viškom retorike, oni kojima je namenjen ne razumeju pa onda u njega učitavaju i mnogo toga što ne stoji. Međutim, to je normalna situacija, svakodnevna. Tekstovi koji najširoj publici prijaju su oni u kojima je retorika povišena, a referentnost smanjena, i to je problem sa kojim se nosim, ali se trudim da što manje igram za publiku i da zanemarujem taktiku, odnosno da nikako ne izneveravam tekst o kojem govorim. 
 
Trebalo bi da kažem još i ovo – svaki kritički tekst (OK, osim možda Bartovog S/Z) nužno je uprošćavanje, zaokruživanje, svođenje na ograničeni set značenja izvučenih iz izvornog umetničkog teksta. Ali to je konvencija na koju pristajem i u kojoj tražim slobodu za sebe, odnosno za promišljanje. Konačno, isto važi i za književnost samu. I ona je zatvoren sistem koji se teoretski može iscrpsti, a u praksi često deluje veoma iscrpljeno. 
 
Na kolokviju se mogla čuti zanimljiva i dobro branjena tvrdnja da je vreme da progovorimo na našem 'pigeon' engleskom, e da bi time i njega i sebe obogatili. Da izvršimo jednu dekolonizaciju sopstvenog diskursa jezičkom subverzijom, mešanjem sopstvenog nesavršenstva u njihovo belo, najčešće muško, hegemonističko, kolonijalno akademsko čistunstvo. Vredelo bi kao eksperiment, ali se bojim da za mene to ima ograničeno dejstvo, ne samo zbog toga što bih sebe zauvek osakatio u retoričkom smislu, već zato što ne postoji drugi jezik na kojem mislim, odnosno moje kodiranje je zauvek već obeleženo ovim malenim sredstvom, ovim sredstvancetom od tričavih dvadesetak miliona govornika. Srećom pa se obraćam velikoj većini njih.
 
Disciplina, interdisciplinarnost, teorija, intertekstualnost
 
Ako se disciplina prepoznaje po tome što ima svoju šifru u šifrarnicima zanimanja, odnosno svoje mesto u profesionalnim udruženjima koja mogu da obezbede minimum minimuma socijalne zaštite, onda je situacija sa kritikom zaista loša. Ali ne samo to. Prepoznavanje kritičara kao nekog ko praktikuje specifičnu disciplinu i piše određenu vrstu tekstova zavisi u mnogome od toga koliko je njegova pozicija po meri onih koji kreiraju odnose moći unutar polja. 
 
Iskustvo kazuje da su kritičari, ukoliko su svoji i nepotkupljivi, zauvek već na margini i sve dok se sistem ne bude promenio, njihova pozicija se neće bitno popravljati. Jednom neko reče da svaki kritičar teži da postane urednik, odnosno aktivan učesnik u kreiranju polja, ali problem jeste što se pozicija polja književnosti, a čini mi se i svake druge umetnosti, posebno u malim književnostima (da podestim samo na Džejmsonovu izjavu da je u književnostima trećeg sveta sve političko, a po veličini i stepenu razvoja postjugoslovenska književnost jeste takva) neprekidno menja u skladu sa političkim promenama. 
 
Tržište koje 'postoji-ne postoji', jer se neprekidno urušava i preoblikuje, ne prepoznaje mesto za kritičara između ostalog i stoga što on/ona nisu deo jedne discipline već su nužno interdisciplinarni, intertekstualni i koriste, da pozajmim pojam od Miška Šuvakovića, teoriju-koja-hoda, dakle onu koja se prilagođava i menja. Drugim rečima, radi se o jednoj za pozni kapitalizam potpuno neadekvatnoj poziciji koja je mnoštvo-u-jednom. Ona razbija sve premise fah-idiotizma i specijalizacija koje postoje na tržištu rada, kako manuelnog, tako i intelektualnog. 
 
Pozicija večne margine, odnosno postojanje samo unutar onoga što nazivamo nezavisnom kulturom je ono na šta pristajem samom činjenicom da opstajem i trajem. To jeste moj najveći uspeh. Istina je da je ova pozicija povremeno frustrirajuća jer se čini da ono o čemu govorim ne dopire do ušiju onih koji bi to trebalo da čuju. Ipak, pokazatelji čitanosti tekstova i reakcije na njih svedoče o tome da to, na sreću, nije tako.
 
Ko je kritičar
 
Pitanje na koje odgovor često deluje samorazumljiv, gotovo tautologija (Ko je kritičar? – Ja sam kritičar!) Ipak, ako bismo se zbilja zagledali u ono što bi svaka osoba koja se bavi kritikom, u bilo kom polju, trebalo da zna, ume i sme, upravo tim redosledom, onda dolazimo do poražavajuće činjenice da nema previše onih koji zadovoljavaju sva tri uslova. Naime, postoji mnogo više onih koji znaju, sasvim dovoljno onih koji umeju, ali kada dođemo do onoga da li smeju, tu se ispostavi da broj radikalno pada. 
 
Međutim, sa unutarmedijskom cenzurom se ne suočavam, jednostavno stoga što radim u medijima koji ne podilaze javnom ukusu, niti pokušavaju da mu po svaku cenu oponiraju. Kada, pak, dođe do autocenzorskih pitanja, a to ume da se dogodi, onda se zapitam odakle ona i koja ih struktura moći nameće: da li se radi o podsvesti ili superegu, o regulaciji željom ili zakonom, iako je jasno da i želje imaju svoje zakonitosti. 
 
Problem koji neminovno postoji u postjugoslovenskoj umetnosti jeste mala scena. U svakoj grani umetnosti gotovo da se svi međusobno poznaju, ako ne lično, onda sasvim izvesno imaju zajedničke prijatelje. U filmu Almost famous stariji kritičar obraća se mlađem i kaže: "O čoveče, pa ti si se sprijateljio s njima." Nažalost, to je situacija u kojoj se većina kritičara nađe, pre ili kasnije s obzirom na skučenost polja u kojem delamo. Idealan kritičar/ka ne bi trebalo da poznaje osobu o čijem delu piše, ali to u našem slučaju nije moguće. Odatle dolazi autocenzura koja zahteva dodatno prevladavanje, nekad uspešno, nekad manje. Istovremeno je zbog toga delovanje kritičara/ke svedeno na takozvanu nezavisnu scenu koja koliko toliko može da zaštiti upravo od neželjenih reakcija 'prijatelja', odnosno osoba koje svojom simboličkom moći mogu da naštete mediju u kojem se kritika pojavljuje. 
 
To je jedan od razloga koji je uzrokovao da institucija kritičara bude proterana iz mainstream medija. Ne zato što kritika nikoga ne zanima, nego zato što je ona potencijalno opasna – ume da promisli ono o čemu piše i nema problem da to i objavi. 

 
Publika
 
Živim u nadi da ne postoji posebna publika kojoj se obraćam da se ne bih doveo u situaciju da se obraćam isključivo onima koji dele moje stavove, a uopšte me ne zanima ko su ljudi koji me čitaju pojedinačno. Naravno da mi laska kad mi neko kaže da prati moje tekstove i da mu oni nešto znače, ali u suštini čovek mora da prihvati da se takmiči sam sa sobom, samo tako je napredovanje moguće. I ovo nije self-help poruka koja u stvari znači da je grožđe kiselo, već potreba za distanciranjem od sveta, za udaljavanjem od onih problema koji su skicirani u odeljku 'Ko je kritičar'. Jer isto je ako prihvatimo diktat publike, diktat urednika ili diktat scene i odnosa moći na njoj. Svako potčinjavanje javnom ukusu ili njegovim eksponentima umanjuje vrednost kritike. 
 
To što ćete ponekad biti u većini, a ponekad u manjini ništa ne menja. Jasno je da vrednosni sud ne može da bude neutralan. Delo može da bude dobro ili loše i to se eventualno može gradirati, ali izvan tog okvira prosto nema dalje. Ko god pokuša da izbegne vrednosni sud u kritici, obmanjuje publiku jer se samom činjenicom izbora teme vrednosno odredio/la. 
 
Publika, s druge strane, ni najmanje nije naivna. To što me ne zanima ko me čita, ne znači da mogu da lažem te neidentifikovane ljude. Ako pokušam da ih prevarim, neće mi to oprostiti. I ne treba. Argumentacija mora da bude snažna, a da li sam pogrešio u sudu, neka sami procene. Ne jednom mi se dogodilo da iznesem pogrešan sud o nekoj knjizi, ali samo u izuzetno retkim prilikama neargumentovan. Nikada vam neću priznati o kojim se knjigama radi, ali kao što znam ja, tako zna i publika i neke sam čitaoce nakon tih slučajeva nepovratno izgubio. Tako i treba da bude. Kritika mora da se trudi da kaže svoju istinu, uprkos ušima koje (ne) žele da je čuju. Samo tako će ona imati vrednost.
 
S-uma
 
Nikada nisam želeo da budem kritičar, posebno ne kada sam završio studije. Nekako se sve desilo spontano, igrom slučaja, gomilom srećnih okolnosti. Pre nego što sam objavio prvi tekst već je postojao Beton i klima u kritici se menjala, sporo ali sigurno. Nisam, dakle, došao niotkuda, niti sam napravio bilo kakav revolucionarni, kopernikanski zaokret. Ono što me učinilo važnim jeste trajanje i upornost. To istovremeno opterećuje i obavezuje. Ali shvatam da bez toga nema ničeg. Sve što na Balkanu traje manje-više nepromenjeno duže od pet godina veliki je poduhvat. Ovde su stvari kratkoročne, a i pamćenje nam je takvo. Samo je taština ogromna. Nje se treba lišavati. 
POVRATAK NA VRH STRANICE