Utorak
19.03.2019.

Humorno o umiranju

naslov knjige Umro Supermen autor Zoran Malkoč
izdavač Fraktura godina izdanja 2018



Extra_large_5449679657_46fed579c2_z
Foto: Jason Csizmadi
A+ A-

U jednom trenutku u njegovoj spisateljskoj karijeri Zoranu Malkoču su prognozirane velike nagrade i sjajni uspesi. Kad je objavio Groblje manjih careva u kojem se našla i nagrađena priča Kad sam bio bako Pila..., budućnost je delovala sjajno, ali stvari nisu ispale kako je želeo. Najpre se predugo čekalo na njegov roman Roki Raketa koji odista nije pružio onoliko čitalačko uživanje kao pomenuta zbirka, ali nije to bio jedini problem. Naime, Malkočeva situacija podseća na onu Artura Konana Dojla koji je najviše mrzeo lik Šerloka Holmsa kojeg je stvorio, a čitaoci, ali bogami i urednici te izdavači samo su od njega tražili da piše o detektivu iz ulice Bejker i njegovom prijatelju lekaru i avanturisti Votsonu.

Malkoč je već u Groblju manjih careva pokazao da su njegova interesovanja mnogobrojna i ne nužno i ne uvek u realističkom modalitetu, a u Rokiju Raketi se potpuno prepustio mašti, ali publika je na to reagovala mlako. S obzirom na to da se opekao, sada u novoj knjizi, zbirci pripovedaka Umro Supermen polagano se i sigurno vraća temama koje su ga proslavile.

Zbirku čini trideset pripovedaka, mahom kraćih, koje se ulančavaju u nekoliko nizova i grade prilično čvrstu strukturu koja umnogome podseća na romanesknu. Radi se o jednom hronotopu – provincijskom slavonskom gradiću čiju noviju istoriju i rasap pratimo od osamdesetih godina dvadesetog, do sredine druge decenije dvadeset prvog veka. Međutim, i više od toga, likovi se ponavljaju, pretaču i preskaču iz priče u priču, isti događaji bivaju ispričani iz različite perspektive, sve dakle ukazuje da je Malkoč možda imao komplikovaniju strukturu u glavi, ali da je nije realizovao do kraja, a čini se da je ova odluka zapravo bila dobra, jer bi roman ipak zahtevao mnogo veću gustinu od one koju nam Umro Supermen nudi.

Sam naslov zbirke već prilično efektnom metaforom upućuje na tematski okvir. Naime, istoimena priča povezuje Supermenovu, Titovu i smrt čika Zdrave, redara u bioskopu i stapa ih u jednu. Iako je Supermen neuništiv, zbog prekida filma u 15.05h 4. maja 1980. godine, pripovedač nikad neće saznati da li se njegov heroj izvukao. Za razliku od Klarka Kenta, drug Tito i čika Zdrava su samo ljudi od krvi i mesa. Međutim, oni su i supermeni jer su uspevali nešto što je zaista vredno divljenja – Tito je čuvao Jugoslaviju i nekako uspevao da ratoborna plemena drži na okupu, a čika Zdrava je puštao filmove u bioskopu i tako stvarao čaroliju. S njihovom smrću završio se jedan period u životu pripovedača i otpočelo je nešto sasvim drugo, što je podrazumevalo gubljenje kontakta s nevinošćiu detinjstva.

Povrh toga, ne samo metaforički jedno je jasno – čim Tito umre, počinje ubijanje, ma koliko ono bilo iz nehata i u igri. Smrt je smrt. Ona je ireverzibilna, nepovratna, jednom se dogodi i nema nazad. U tom smislu je Titova ili Supermenova smrt odabrana za početak ove knjige koja govori o umiranju: fizičkom, psihičkom, društvenom, moralnom kakvom god hoćete, ona govori o smrti jednog seta vrednosti i stvaranju novog koji će pripovedaču u svim njegovim emanacijama ostati nepojmljiv jer on se, kao i mnogi od nas, našao u čudu i potonjem paklu koji su tom smrću/tim smrtima najavljeni.

Ono što ovu zbirku priča karakteriše i što od nje čini neku vrstu, ako tako smem da kažem, kombinovane malkočevske poetike jeste uspešno mešanje tragike i humora, beg iz grobljanske tame ka svetlu onoga što bi bila neka vrsta otkačenog izlaza koji stoji na strani života, ma kakav on bio. Rečju, čak i kada je život potpuno besmislen i bezizlazan, u trenucima koji su po njegove junake najteži, Malkoč uspeva da ih nekako okrene naglavačke, odnosno da se prema njima odnosi s blagom ironijom i setom koje su uvek obojene dozom okrepljujućeg humora. Na primer, ako je smrt profesora Todorovića bila gotovo pa ubistvo, onda je činjenica nestanka njegovog tela iz Kreština prtljažnika zapravo ironija kojom pokojni profesor spasava svoje ubice i mučitelje jer oni to zaslužuju, nešto kao kad u Petparačkim pričama Džuls i Vinsent ostaju netaknuti kada mladić u stanu puca u njih.

Čudo se dogodilo upravo zato što postoji neka pravednost u njihovoj pokvarenosti, neka čestitost u svemu tome, dok su oni koji predstavljaju sistem, oni koji su establišment, poput nastavnog osoblja u školi, ili medicinske sestre ili pak referenta iz regrutnog centra izvan dosega spasenja. Oni su ono u čemu se najbolje vidi grešnost sistema kao takvog, njegova crna mrlja, njegova nepopravljivost. Svako ko odstupa od pravila je zaslužio da bude spasen, da doživi čudo i da mu posvedoči. Ono ga možda neće spasti na duge staze, ali će makar nas uveseliti i održaće privid da postoji pravda.

U tom smislu postoji jedna surova etičnost u ovoj zbirci koja se bavi marginalcima, ludacima, PTSP-ovcima, alkoholičarima – postoji ono shvatanje da su izigrani i da za tu prevaru nisu krivi nikakvi drugi i drugačiji niti bilo kakvi spoljašnji faktori, već upravo mangupi u sopstevnim redovima, oni koji ne umeju da cene umetnost, koji se plaše bombi i pišaju u gaće pred nadletanjem aviona, ali zato kad dođe prilika da se prijave komšije Srbi, ne oklevaju ni časak, daju puno pravo svojoj podlosti.

Svet se u Umro Supermen ne deli na Hrvate, Srbe, Bosance i druge naše i njihove, već na hulje i bitange s jedne, i one koji pokušavaju da u najtežim okolnostima ostanu ljudi koliko je moguće, s druge strane. Čini se da je upravo u tome iskorak iz Malkočeve ranije proze, a posebno kratke priče, njegov(i) pripovedač(i) više nije/nisu neko ko samo pasivno posmatra, već je onaj koji stvar često uzima u svoje ruke, pokušava da je promeni onoliko koliko je to u njegovoj moći. To najčešće nije mnogo, ali nekad je sasvim dovoljno. Drugim rečima, iz pasivnog posmatrača i pisara, Malkoč se veštim manevrom pretvorio u učesnika i angažovanog umetnika koji brani svoj stav.

Pominjane veće strukture nastale ulančavanjem nekoliko priča koje potom čine možda čak i poglavlja romana zapravo imaju istog pripovedača, samo u različitom životnom dobu, odnosno on je klinac, pa maturant pa student pre i za vreme rata, pisac i/ili antikvar nakon rata. U svakoj od ovih situacija, on je marginalizovan, čak i kada je protagonista narativa. To samo znači da je bivanje izvan centra njegova prirodna sredina, ali i više od toga, to je prirodna sredina za sve one koji su Supermenovu smrt doživeli onako kako je on doživeo, kao kraj jednog i početak rađanja novog sveta, surovijeg, prepredenijeg, taštijeg i konačno namenjenog pokvarenjacima,  beskičmenjacima i kukavicama.

Pripovedač ostaje tu gde jeste i stoga što mu je veština prilagođavanja niska, što nije okretan u zakulisnim igrama, što se uvek nalazi uhvaćen u raskoraku. Jedno od imena koje mora da vam padne na pamet kad čitate ove priče koje su nekad na narativnom nivou rudimentarne, nerazvijene, zakržljale jeste Dario Džamonja, sarajevski pisac i boem, čovek čiji je neveliki opus stekao kultni status među čitalačkom publikom u postjugoslovenskoj književnosti upravo stoga što je on postigao jedinstvo dela i biografije. Malkočeva knjiga funkcioniše u pojedinim pričama upravo kao neskriveni omaž Džamonji s kojim njegovi pripovedni junaci moraju osećati svaku vrstu bliskosti.

Daleko od toga da je Umro Supermen savršena zbirka priča. Dapače, ona je mogla da bude kraća najmanje za trećinu. Čini se da su neke priče potpuno nezasluženo našle svoje mesto u njoj. Pored već pomenute narativne skromnosti koja od pojedinih tekstova pravi tek skice ili možda razvijenije crteže, postoji i svojevrsna motivsko-tematska opsesivnost koja bi već mogla da bude prevaziđena, posebno jer se čini da Malkoč o njoj nema ništa novo da kaže. Opijanje po bircovima i priče ilustrovane odgovarajućim nadimcima, dovoljne su samo jednom u zbirci da bi se shvatilo o čemu/kome se radi. Iako su sirovost i surovost u Groblju manjih careva bile izvedene s velikom preciznoću i ako je ta provincijska i posttraumatična depresija koja se mahom leči pivom, rakijom, travom i tabletama bila veličanstvena u svom užasu, onda je u Umro Supermen već prevaziđena, odnosno reciklaža starih tema i motiva (akviziterska prodaja knjiga, na primer) neće pomoći da ovo bude bolja knjiga.

Druga je stvar čini mi se bitnija – ova knjiga deluje napisana iz srca i to je važno. Koliko god se nakon čitanja romana Roki Raketa sticao utisak da se Malkoč ubacio u ulogu pisca od kojeg publika ima neka očekivanja, toliko je Umro Supermen "back to basics”, povratak onome što ga je proslavilo. Možda to još nije najviši nivo koji možemo da očekujemo od ovog autora, ali u narednoj knjizi se nadamo zaista vrhunskoj književnosti, upravo onakvoj za kakvu znamo da Malkoč ume da stvara.

 

Foto: Jason Csizmadi, prema licenci.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!