Ponedjeljak
30.03.2015.

Kamo leti ova Raketa?

naslov knjige Roki Raketa autor Zoran Malkoč
izdavač Profil (Zagreb) godina izdanja 2014.



Extra_large_2375668684_96d12e0b62_z
foto: Chris Gehlen (Flickr)
A+ A-
Iako je objavio roman Kao kad progutaš brdo balona (2004.), čini se da je Zoran Malkoč u svet književnosti na velika vrata zakoračio 2010. godine sa veoma zanimljivom i na momente briljantnom zbirkom pripovedaka Groblje manjih careva od kojih su neke bivale nagrađene, a mnoge se zaista urezale u sećanje po brutalnosti, beznađu i, čini mi se, veoma preciznom portretisanju postratnih i tranzicijskih trauma u hrvatskoj provinciji. 
 
Stoga sam njegov novi roman Roki Raketa dočekao sa velikim interesovanjem, očekujući verovatno i previše, želeći da ponovo pročitam tekst koji će me udariti ravno u stomak, snažno i beskompromisno. Desilo se nešto sasvim suprotno: naišao sam na knjigu koja me ostavila prilično ravnodušnom, koja je na idejno-tematskom planu istina ostala na terenu koji je već mapiran u pričama, ali se rasplinula na preko 430 strana i otišla u fantastiku, bajkovitost čak, čiji je simbolizam na momente plitak, a na najčešće krajnje nerazumljiv.
 
Bez obzira što je sklonost ka fantastičkoj satiri nagoveštena i u pričama, potajno sam se nadao da ona predstavlja samo usputnu zanimaciju, stilsku vežbu. Ipak, pogrešio sam. Već sam naslov ovogodišnjeg romana priziva sasvim drugačiji kontekst od željenog. Roki raketa sa aliteracijom 'r' i 'k' više zvuči kao naslov crtanog filma nego ozbiljnog romana. Čak i kada shvatimo da je to ime psa, ostaje taj ukus već viđenog, nagoveštaj da je reč o simbolici koja teško da može da izađe iz okvira ličnog. Jer, zbilja, ko bi psu dao ime Roki Raketa? Raznih Rokija sam se sretao po dvorištima i parkovima, ali da neko psu istovremeno da i ime i nadimak, to podseća na Cartoon network
 
Postoji i druga asocijacija koja Rokija Raketu povezuje sa Rokijem Rakunom (Rocky Raccoon) sa belog albuma The Beatles. U pesmi liverpulskih momaka govori se doduše o momku koji kreće da ubije svoju dragu i njenog ljubavnika, a završava tragično, odnosno tragikomično, i veseli ton pesme u country maniru sa završetkom u vodvilju u stvari ironizuje čitavu situaciju i demistifikuje žanr narativne rok pesme koju je uspostavio Bob Dylan
 
Još jedna stvar mi se čini simptomatičnom. Roman počinje odeljkom koji nosi naziv 'Svršetak', a završava se očekivano 'Početkom'. Ovaj postmodernistički trik trebao bi da kombinuje početne i završne efekte, i da zaokruži čitanje jer nudi okvirnu priču u kojoj se pojavljuje rukopis koji predstavlja ono što bismo nazvali telom romana od nekih 400 stranica. Čini se da se radi o bespotrebnom opravdanju svega što je napisano, odnosno deluje kao da su, nakon što smo pročitali gotovo 'vonnegutovski' tekst, na njega dodati glava i rep, a poznato je odakle riba smrdi. 
 
Iako se roman u celini bavi problemima pisanja i odnosom između pisanja i stvarnosti, njegovo ukalupljivanje u poznat referencijalni okvir mi se čini ustupkom dodavanjem novog okvira koji će stvari učiniti jasnijim. Naime, spoljašnje nametanje, normalizacija, uprosečavanje sa čitalačkim horizontom očekivanja zaista je suvišno, posebno u današnjoj književnosti. Posebno stoga što je, bez obzira na povremene ispade, tekst Malkočevog romana prohodan, štaviše. On ne predstavlja radikalno odstupanje od norme referencijalnog pripovedanja, možda joj se podsmeva, izvrgava je donekle ruglu, ali je se en general drži. 
 
Narativ uvući u Prokrustovu postelju okvirne priče koja zaista nema nikakve veze sa onim što se nalazi između, deluje potpuno nepotrebno. Samim tim se i književnost uprosečava, ulaguje se čitaocu koji bi trebalo da je razume, kao da je književnost nešto što mora da bude spoznatljivo, dopadljivo, ulickano i marketinški upotrebljivo, s tim da u slučaju Malkočevog romana nismo sigurni da li je ova intervencija stigla od autora ili neke druge instance (urednika, izdavača). 
 
Kako bilo, ovim se istovremeno vređaju čitaoci jer im se ne dopušta da sami dožive estetički užitak u tekstu, već im se njegovo rešenje i njegova zaokruženost nameću. S poplavom unapred određenih čitalačkih uživanja koja su PR orijentisana i tačno znaju kojoj se ciljnoj grupi obraćaju (eklatantan primer čine 50 nijansi sive i svi njeni derivati), zaista ne vidim potrebu da se tekst koji nastaje na malom jeziku (tržišno gledano) i čiji je idealan i maksimalan domet nekoliko hiljada čitalaca, uključujući sve postjugoslovenske države u kojima se govori BHSC, podređuje vladajućem tržišnom modelu. Konačno, ako se već išlo na to, zbog čega tekst nije radikalno skraćen i upakovan u idealnih 300.000 karaktera, odnosno dvestotinjak strana u ovakvom slogu. Za to je prostora itekako bilo. 
 
Roman pripoveda priču o piscu i razbojniku Lucianu Luciću zvanom Fanatik i njegovom alter egu, dvojniku, imitatoru i copycatu Kristianu Mačiću Mački. Obojica veterani Domovinskog rata, obojica prepušteni sami sebi i traumama koje nose, oni pokušavaju da se normalizuju, da se nakon svega suoče sa životom i novim odnosima u svetu. Lucian, koji je u mladosti imao sklonosti ka pisanju, uporno stvara i nada se uspehu, dok je Mačka lezilebović koji se lagano uvlači prijatelju pod kožu i na kraju mu ukrade rukopise i preuzme njegov spisateljski identitet. Lucianu to već nije ni važno jer se spletom okolnosti odlučuje za razbojničku karijeru i postaje vodeći kriminalac u svom kraju, nemilosrdan i zao, čovek spreman na sve upravo stoga što nema šta da izgubi. 
 
Tu je naravno i pas, Roki Raketa, čije pojavljivanje može da se opiše i pomoću Deus ex Machina modela: on spašava Mačku od finansijske propasti. Pored toga on služi i kao veza između romana i okvirne priče jer se nestali rukopis i beležnice koje Luka Crnac treba da pokupi nakon Fanatikovog ubistva. Ipak, kao simbol inspiracije i životne energije, Roki Raketa ostaje nedorečen i zbunjujući. Verovatno je to posledica i nejasnog odnosa koji autor ima prema svojim likovima.
 
S jedne strane imamo Luciana sa kojim bi trebalo da doživimo određenu vrstu identifikacije jer je on, uprkos svemu, klasičan primer romantičnog mračnog heroja, poput Karla Mora iz Šilerovih Razbojnika. Svesni smo da u njemu postoji Dobro, namerno napisano sa velikim D, iako je on već uveliko zabrazdio na drugu stranu. Ono je u stvari njegova umetnost koju on nakon svega ponovo pokušava da stekne, da oživi, ali s obzirom na nedostatak samopouzdanja, to mu ne uspeva, ili mu pak uspeva na način na koji je to pošlo za rukom i Kafki i mnogobrojnim autorima koji su postali poznati i priznati nakon smrti. 
 
S druge strane, nalazi se Mačka koji, kako mu i ime kaže, poseduje gipkost kako fizičku tako i moralnu, te suštinsku beskarakternost. Povrh toga, on je izuzetno ljubomoran na Luciana, toliko da preuzima njegov život. Ne samo da postaje pisac, već pokušava da osvoji i najveću ljubav Lucianovog života, Anetu. Ona je, pak, zajedno sa svojim ocem, predstavljena kao inkarnacija đavola. Stari Antonio i ona poseduju repove kojima se Mačka oduševljava...
 
S obzirom na ovakvu vrednosnu postavku, ali i na okvirnu priču, očekivali bismo da roman makar u istoj meri posvećuje pažnju Mački i Lucianu, međutim to se ne dešava. Naime, poglavlja posvećena Mačkinom životu i priključenijima su brojnija, a tekst mu posvećuje neuporedivo više pažnje. Prosto rečeno, o njemu saznajemo neuporedivo više. Nasuprot tome, Lucian je predstavljen u grubim crtama, tipizirano, 'plošno' (kako bi to E.M. Forster rekao), ravno. 
 
Ipak, u vezi sa svim likovima u romanu, čini se kao da su, iako je lako naći paralele ovde i sada, napisani kao neke vrste alegorija, gotovih modela koje bi trebalo da prepoznamo i iz njih dodatno iščitamo ono što u tekstu nedostaje. Upravo to sugeriše i odabrani model bajke u kojem ljudi i žene imaju repove, a psi kradu novčanike, pršute i komuniciraju, a naposletku i govore. 
 
Međutim, to je istovremeno i najveća slabost romana. Nije problem njegova neuverljivost i neutemeljenost u referencijalnoj stvarnosti (jer tolike su alegorije uspešno napisane), nego veliki raskorak između onoga što bi čitaoci trebalo da podrazumevaju i znaju kako bi mogli pravilno da iščitaju značenja i onoga što je sa tim uradio autor, u kakve ih je odnose postavio i koliko im je književno uverljive životnosti podario. Često mi se činilo da se Zoran Malkoč sam smeje svojim fazonima, a da čitaocu oni ostaju potpuno nerazumljivi. 
 
Ovo je posebno naglašeno u kritičkim oštricama romana: kako po pitanju postratnih i tranzicijskih procesa kroz likove Tromblona i čitave njegove familije, tako i u vezi sa književnošću i književnom scenom kroz lik Mačke. Nasuprot njima stoji Lucian, čije ime je povezano kako sa svetlom tako i sa svetlonošom Luciferom koji je jedini autentičan i sve što čini radi iz ubeđenja ili iz gađenja, dakle s potpunim žarom, odnosno isto takvom ravnodušnošću, gde je naglasak na intenzitetu radnje. 
 
Lucian je, dakle, mera stvari, ali kao takav, isuviše nestvaran, te je samim tim kritika neuverljiva i najčešće lična i promašena. Nije teško osuditi licemerje književne scene, niti zlo svojstveno takozvanim tranzicijskim pobednicima, oligarsima nastalim nakon velike pljačke u ime Domovine, Nacije i Crkve. Veliki deo današnje književnosti se upravo time i bavi. Ipak, ono što nedostaje Malkoču jeste da takvu kritiku stavi u službu teksta, a ne obrnuto. U njegovom je slučaju roman oruđe kritike.
 
Autentičnost pisanja naspram neautentičnosti stvarnosti i Roki Raketa kao sila života koja nosi sve pred sobom ne pitajući i ne oklevajući, dobre su polazišne tačke za jedan, u pozitivnom smislu, ludački roman, tour de force kojim bi se protresla učmala književna scena ne samo Hrvatskoj nego i mnogo šire. Ipak, Malkoču nije pošlo za perom da to i učini. Izgubio se negde između potrebe za komunikativnošću i želje da se bude autentičan po svaku cenu. Šteta.
POVRATAK NA VRH STRANICE