Ponedjeljak
15.09.2014.

Čupkanje epske fantastike

naslov knjige Čerupanje Feniksa autor Franjo Janeš
izdavač Algoritam (Zagreb) godina izdanja 2014.



Extra_large_arsenic_janes
A+ A-
Franjo Janeš: Čerupanje Feniksa (Zagreb, Algoritam, 2014.)


Epska fantastika je oduvek bila jedan od mojih omiljenih žanrova. Tolkin, Murkok, Martin i drugi velikani žanra uspeli su da stvore specifičan svet koji se u velikoj meri oslanja na anglosaksonsku i nordijsku mitsku tradiciju, ali i ostale jednostavne i prepoznatljive folklorne strukture poput bajki, legendi i priča. 
 
Bez obzira na to što su takvi narativi predvidljivi i što je jedino što može da vas iznenadi neko novo stvorenje koje autori pronalaze u zaboravljenim mitologijama izumrlih naroda, ove knjige odišu nekim osobinama koje meni verovatno prijaju, za razliku od, na primer, horora ili klasične naučne fantastike. Razmišljajući šta je to što izaziva prijatnost, shvatam da se radi o kombinaciji romana potrage i viteške etike koju sam očigledno zavoleo u detinjstvu, čitajući najpre Valtera Skota, a zatim i pomenute pisce. Jasno je da se radi o ličnoj preferenciji uz, nadam se, trajnu svest o ne tako malim ograničenjima koje svaka žanrovska književnost nosi sa sobom.
 
Kao što cenim kvalitetnu 'trivijalnu' književnost, tako volim i neke pisce koji možda i nisu ono najbolje što se može naći u knjižarama i bibliotekama, ali imaju određenu dozu šarma koja me uveseljava. Jedan od takvih je svakako i Franjo Janeš, čovek u čiji spisateljski talenat ne treba sumnjati, ali se čini da ga arči, haba i troši na stvarima koje je književno odavno trebalo da preraste. 
 
Kako god njegova Formula za kaos bila uspešna, zabavna i duhovita, ipak je u priličnoj meri ograničena kao književno delo, upravo stoga što Janeš insistira na žanrovskim obrascima. Slično je i sa njegovim poslednjim romanom Čerupanje Feniksa koji je neka vrsta travestirane, gotovo stripovane (ne može a da mi ne padne na pamet Družina od vješala), postapokaliptične epske fantazije, ali na onim mestima na kojima može da razvije kvalitetniji ironijski otklon i dekonstruiše poznate i uveliko rabljene matrice, te istakne upravo travestirajuću moć svog književnog postupka, on pada i vraća se u žanr, iako zaista prilično kvalitetan.
 
Ono što ipak izdvaja Janeša od njegovih srbijanskih kolega poput Dejana Stojiljkovića i sličnih, jeste upravo to duplo dno, ma koliko plitko bilo, začinjeno ironijom koja sa sobom nosi i uzmak od dogmatskih vrednosti svojstvenih mitskom mišljenju, pa je tako Janeš sposoban da se ruga hrvatstvu, ali i svakom drugom nacionalizmu, da simbol koji neobično podseća na latinično slovo 'u' (koje asocijativno odgovara ponašanju likova) nazove 'kurac od ovce'. Tu je, zatim, i sofisticirani humor, često zasnovan na jezičkim dosetkama, koji u velikoj meri podseća na jetkost Brixyjevih prevoda Alana Forda, kao i, a čini mi se da je ovo zaista najvažnije, suštinska svest o prirodi žanra koja se ogleda kroz neprekidno igranje na ivici njegove dekonstrukcije. 
 
Istovremeno, ovo je i njegovo najslabije mesto jer do pomenute dekonstrukcije nikada ne dolazi. S blagonaklonošću gledano, to može da svedoči o jednom ležernom odnosu prema društvenoj ulozi književnog teksta kao takvog. S tim se ne slažem, ma koliko dogmatski zvučao jer ako je do zabave, onda za to postoje drugi vidovi narativizacije poput video igara, televizijskih programa ili holivudskih blokbustera, a literatura treba da bude mesto preispitivanja, mesto suštinske nestabilnosti, nikako i prepetuiranja onoga što je već poznato i priznato.
 
Ono što zaista imponuje i što govori o kvalitetu Janeša kao pripovedača jeste izuzetno vešta manipulacija narativnim perspektivama. Pripovedačko znanje, prenošenje informacija i mogućnost čitalačkog saznavanja su majstorski dozirani tako da narativ ni u jednom trenutku nije dosadan, štaviše pratimo ga sa ogromnim zanimanjem od početka do kraja, a dogodovštine sedmorice hrvatskih (i inih) ratnika u potrazi za škrinjom bogova odmotavaju se gotovo uvek u najmanje trostrukom značenju – onom koje zaista imaju unutar stvorenog sveta, onom koje im daje pripovedač (najčešće cinični Miro) i onom koje imaju za čitaoca koji se nalazi u poziciji znanja s obzirom na postapokaliptični pejzaž na kojem se radnja odvija, a koji podrazumeva raspad naše civilizacije i nastanak ove u koju nas roman smešta na njenim ruševinama. 
 
Jedna od ideja koja gotovo da je inherentna epskoj fantastici jeste ona da civilizacija i svet opisani u datim pričama prethode ili se nastavljaju na svet kakav poznajemo danas. Neverovatna je potreba da postoji ta veza između referentne stvarnosti i one koju narativ stvara, bez obzira što ta veza najčešće nema nikakvu narativnu funkciju. Za razliku od, recimo Tolkina kao prauzora, kod Janeša je ona kudikamo opravdanija.
 
Jezičko umeće i razigranost Janeša bili su očigledni još u Formuli za kaos, ali u Čerupanju Feniksa dobijaju i narativnu funkciju, odnosno imaju širu ulogu od same karakterizacije likova. Način na koji govore žene ratnice, a posebno femme fatale Damnana ili uporni hrišćanski misionar nemačkog porekla Hans, nisu samo humoristički ukrasi u tekstualnom tkivu, već bi bez njih dekonstrukcija žanrovskih obazaca bila tek delimična. 
 
Glavni pripovedač i cinik Miroslav nije dovoljan da nas podseti o kakvom se narativu radi, odnosno ne može sam da kreira ironijsku distancu. Zbog toga je uvedena poliperspektivnost, čak je i tronožnom psu Tristanu darovana pripovedačka moć (iako su dva ili tri poglavlja koja su data kroz njegovu perspektivu prilično slaba), što je u skladu sa žanrovskim obrascem. Janeš je odličan dramaturg i njegovi narativi su maestralno vođeni sa gomilom malih peripetija i zapleta unutar onog glavnog. 
 
Takođe, treba istaći činjenicu da Janeš u priličnoj meri prati matricu čiji je osnov položen u Tolkinovom klasiku Gospodar prstenova, te je za čitaoce upućene u ovaj roman ironijski postupak koji Janeš kreira neuporedivo jasniji. Na njega ukazuje i naziv romana u kojem je glagolska imenica 'čerupanje' spojena sa opštepoznatom mitskom pticom koja se uvek iznova oživljava pa tako stvorena slika izaziva humorne asocijacije. Autor ovim naslovom govori o neprekidnom vraćanju ljudske vrste koja se svaki put na istorijskoj pozornici pojavljuje u sve rđavijem izdanju, sve očerupanija. Ovaj antropološki pesimizam je takođe preuzet od Tolkina, posebno zato što podseća na epilog Gospodara prstenova.
 
Glavno pitanje koje se može postaviti autoru Čerupanja Feniksa jeste - šta dalje? Naime, čitaoci su dovedeni do jedne tačke u kojoj je sve čega se autor dotakao izvrgnuto ruglu, sav naš arsenal žanrovskih modela, ali i priličan broj stvari poznatih iz referentnog sveta, sve je to Janeš za nas fino dekonstruisao, ali nakon analize bi trebalo da usledi sinteza, ali ona izostaje. 
 
Kao neko dete koje želi da vidi kako izgledaju mali ljudi koji pevaju u radio-aparatu pa ga rastavi na delove i onda ne ume da ga vrati da ponovo radi, tako je i u slučaju Čerupanja Feniksa: kokoš je očerupana, izvađena joj je drob, ali čorbica nikako da se zgotovi. Naime, bez obzira na koliko delova rasturio žanrovsku strukturu, ona je gotovo neuništiva jer nema instance autorskog glasa. Možda bi to bilo nametnuto sredstvo, neka vrsta savremenog Deus ex machina, o kojem je Aristotel u Poetici govorio gotovo sa nipodaštavanjem, ali bi to čitaoce sprečilo da se identifikuju sa likovima, da sa njima saosećaju. 
 
Nije dovoljno što je mladim ljubavnicima Mislavu i Damnani dozvolio da popiju napitak koji briše pamćenje, te ih na simbolički način ubio jer je to uradio iznutra, u okviru narativa. Katarza koju čitaoci doživljavaju, odnosno koju bi trebalo da dožive neće ih izvući izvan žanrovskog modela, a on je prosto naprosto skučen, ograničen i, na koncu konaca, samodovoljan i samoobnovljiv. 
 
Mislim da književnost danas, nakon sve silnijeg potiskivanja na marginu, nema potrebu da se ikome svidi, da ikome podilazi, niti da igra na kartu duhovitosti radi duhovitosti. Ona mora da bude bezobrazna, da gađa prstom u oko, da tera ljude da koriste male sive ćelije jer sve mimo toga nema previše smisla. Toliko je mali broj čitalaca da je svako paktiranje sa njima suštinski korak više ka njihovom gubljenju, odnosno ka njihovom prelasku na nove forme zabave. Možda je previše tražiti od pisaca odgovornost, ali ako nemamo maksimalističke zahteve, onda se ne možemo nadati minimalnim postignućima.
 
Janeš bi mogao biti na dobrom putu, On ume da stvari dotera do kraja, ali kao da mu nedostaje snage za završni udarac, da nanovo spoji onaj aparat kako bi muzika koja se odande čuje bila drugačija, odnosno kako bi čorbica koju nam servira nakon čerupanja Feniksa bila ona koja menja sve(s)t. Mislim da se ponavljam, ali ipak se radi o relativno mladom autoru, tako da se nadam da će njegov naredni roman konačno dosegnuti ono što je već nagovestio.

Vladimir Arsenić
foto: Emily

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.