Oslobađanje lektire

Ako smo se već in medias res odlučili za to, odmah nam valja pristupiti i nezahvalno utilitarnoj i samim tim vrlo svedenoj, interpretaciji njegove poetike. Za ovu priliku posredi bi bilo: izrazito jezičko stilizovanje i izrazita intertekstualnost; metafikcionalnost i (pseudo)doku-mentarnost; katalogizovanje.
Takva - i kudikamo složenija - poetika je u srpskoj prozi instalirana 60-ih i 70-ih Kišovim knjigama proze; polemičkim "Časom anatomije" ona je teorijski elaborirana i osmotrena u novom svetlu, između ostalog u svetlu opreke koju je implicirala u odnosu na poetiku doslovnog, rado forsiranu u dotadašnjoj srpskoj prozi i oko nje. Novouspostavljeni prozni ma-nir činio je kontrast proznom feljtonizmu; dokumentarnosti i doslovnom sagledavanju istorije kao i; doslovnom realizmu. Čini se da na poleđini rečene opreke, odnosom koji su u svom pismu srpski postmodernisti iz 80-ih uspostavili prema pojedinim segmentima tek instalirane prozne estetike - mada ne uvek i ne nužno prema Kišu samom - nastaje račvanje ondašnje mlade srpske proze.