Srijeda
29.10.2014.

Aubry, Gwenaëlle




Extra_large_gwenaelle_aubry_630
Aubry, Gwenaëlle
A+ A-
Gwenaëlle Aubry rođena je 1971. godine. Studirala je na prestižnoj Ecole Normale Superiere i na Trinity Collegeu u Cambridgeu. Doktorirala je filozofiju sa temom iz rane srednjevekovne filozofije. Predavala je u Nantesu i na Sorboni, a trenutno radi u čuvenom CNRS, vodećoj francuskoj naučnoj ustanovi. 
 
Pored svog naučnog i prevodilačkog rada u oblasti filozofije, Aubry je hrvatskoj i svetskoj publici poznatija kao spisateljica. Ovenčana je prestižnom nagradom Femina koja joj je dodeljena za roman Nitko (Personne), koji je na hrvatski prevedela Marija Paprašarovski, a ove godine objavljen je i roman Podjele (Partages) u hrvatskom prevodu Sanje Šoštarić.
 
Njen prvi roman Le Diable detacher (1999) opisuje muke i patnje mlade devojke zaljubljene u starijeg gospodina. Godine 2002. spisateljica Aubry pozajmila je pero svojoj junakinji, takođe mladoj ženi od 20 godina, da u romanu L’isolee ispriča priču o usamljeniku koga muči sudbina čoveka revoltiranog na beskućnike. 
 
Godinu kasnije usledio je nastavak L’isolement, opservacija o izolaciji i gubitku. Godine između 2004. i 2007. posvetila je svojoj karijeri filozofkinje: bavi se Plotinom i Aristotelom, te kao resident Ville Medici priređuje antologiju Ne(ukus) ružnoće (Le (dé)goût de la laideur).
 
Ipak, slavu je stekla romanom Nitko koji prelazi granice intimne porodične hronike. To je portret psihički bolesnog oca spisateljice koji nijedan trenutak u svom tegobnom veku nije mogao da preživi u saglasju sa samim sobom. Posle očeve smrti, Gwenaëlle Aubry sačuvala je rukopis u kojoj je otac, nekada briljantni pravnik, ispričao svoj životopis. 
 
Glavni lik romana Nitko (ne treba izgubiti iz vida da na francuskom 'personne' ima više značenja) Francois-Xavier Aubry, briljantan pravnik, profesor na Sorboni i neprikosnoveni stručnjak za državnu decentralizaciju, bio je dobar momak, ali manično-depresivan, pa njegova izabrana postojbina postaje melanholija...
 
Ovaj roman je idealan primer žanra koji je teoretičar Serge Doubrowsky još sedamdesetih nazvao autofikcijom ('l’autofiction'). Ovaj pojam obeležava onu tanku granicu između dokumentarnosti i imaginacije, odnosno kako podvlači Rick Moody, on jeste ta nijansa, koja koristi energiju nesigurnosti i mogućeg koja postoji između navodnih krajnosti koje one predstavljaju. 
 
Roman je, verovatno, u potpunosti autobiografski, ali u njegovom pisanju učestvuje nataložena tekstualnost i to je ono što ga čini velikom literaturom. Napisan kao vrsta rečnika u kojem svaka odrednica pripada jednom imenu i/ili pojmu koji služi kao početna tačka narativizacije, Nitko je u neprekidnom dijalogu sa Barthesovim Fragmentima ljubavnog diskursa, ali i Artaudovim delima, koji je za Aubry značajan i svojom biografijom.
 
U prikazu romana Nitko u pariskom listu Figaro, u tekstu pod naslovom 'U ime oca', navedeno je: "kažu da je u Tokiju, na grobu režisera Ozua ugraviran jedan znak kineskog karaktera koji znači ‘ništa’. U Parizu, gradu najlepših knjiga, propada romantično nasleđe i kćerka je svog oca izgubila u lavirintu ludila, gde mu je i grob. To se zove: Niko i Ništa, pa šta, i ako! Reč je, bez sumnje, o velikoj katastrofi koja je zadesila beskonačnu lepotu”.
 
Nakon romana Nitko, usledio je za sada i poslednji objavljeni roman Podjele (2012) u kojem se priča dotiče jednog od najdugotrajnijih svetskih kriznih žarišta – Bliskog istoka. Aubry pripoveda o dve sedamnaestogodišnje devojke – Sari, američkoj Jevrejki poljskog porekla koja u Izrael stiže nakon napada na Kule blizankinje, i Lejli, Palestinki koja živi u izbegličkom logoru na Zapadnoj obali. 
 
Njihova sudbina i susret neminovni su u podeljenom Svetom gradu. U romanu se prepliću lične i kolektivne istorije, a glasovi dvaju mladih devojaka svedoče o jalovosti podela, odnosno o sličnostima koje su suštinske i razlikama koje su tragično površne. Roman je bio u dvanaest nominacija za nagradu Goncourt, a nazvan je i modernom filozofskom bajkom čija autorka ima sposobnost da precizno i uverljivo stvori likove od krvi i mesa.
 
Gwenaëlle Aubry kaže da piše rano ujutru dok je dan još nevin, a nesvesni delovi noći opipljivi. Priznaje da su na nju u mladosti najviše uticali Rimbaud, Verlaine, Apollinaire, a kasnije Michaud i Artaud, te je stoga njena proza istovremeno veoma muzikalna, gotovo lirska. Oduvek je znala da će pisati i svoj život pokušava da organizuje teko da uvek ima to prazno mesto sa i iz kojeg pisanje počinje.
 
Rečju, radi se o veoma samosvesnoj autorki koja teme bira pažljivo i opsesivno, a svom pisanju pokušava da otvori put i dopusti mu da samo nađe ritam. Ona je spisateljica u punoj snazi, a njeno stvaranje omogućava dobar uvid u ono što vrhunska francuska književnost trenutno nudi.

Vladimir Arsenić
foto: Olivier Roller
POVRATAK NA VRH STRANICE