Razmišljajući o ovom tekstu kao ličnom osvrtu na projekat Criticize this! u kojem sam u dva navrata bio mentor mladim kritičarima u oblasti književnosti, sve vreme sam se vrteo oko pitanja šta čini dobrog kritičara/kritičarku i možemo li ga za taj posao ohrabriti, osposobiti i obrazovati. Naravno, fokus projekta jeste bio na objavljivanju kritika u dnevnim novinama, ali to će veoma verovatno pasti u vodu čim se projekat prekine jer štampani mediji jednostavno nisu, a kako stvari stoje, sumnjam da će i biti, zainteresovani za redovno objavljivanje tekstova umetničke kritike. Ipak, ukoliko smo mi uspeli u stvaranju barem jednog kritičara, a ja sam siguran da ih ima i znatno više u svakom od polja delovanja projekta, onda čak i situacija sa medijima ne mora da deluje tako crno.
Da se vratim pitanju koje mi je naizgled iznenadno okupilo pažnju, odnosno da govoreći o prilici koja je pružena mladim ljudima koji su prošli kroz projekat da pokažu šta znaju i umeju, kažem koju i o onome što bi svako ko se bavi kritikom trebalo da zna i ume. Koje su osobine, pored onih očiglednih, potrebne da bi neko mogao da postane dobar kritičar? Da prvo navedem one bez kojih se ne može – ljubav prema književnosti, određeni nivo obrazovanja i spremnost na učenje svakako su se podrazumevale od samog početka i nisu čak predstavljale uslov za izbor polaznika. Ipak neke od osobina morale su da se razviju tokom projekta i čini mi se da smo u tom kod većine polaznika uspeli.
Hrabrost da se kaže ono što se misli. Ovako formulisano deluje banalno, zar ne? Međutim, svako ko istupa u javnosti, bilo putem pisanih medija, bilo usmeno, vodi računa iz ovih ili onih razloga koji se kreću od lepog vaspitanja do kojekakvih interesa da ne uvredi nekoga. Kritičari često uzimaju u obzir pisca odnosno spisateljicu o čijem delu pišu, što je uviđavno, ali nema nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari. Naime, ni u jednom slučaju pisac/spisateljica se ne može izjednačiti sa svojim delom, a to što većina njih ima roditeljski, lazokostićevski ("A naša deca, pesme su moje") odnos prema sopstvenim književnim ostvarenjima, to je mahom njihov problem. Kada se književni tekst pojavi pred čitaocem/čitateljkom on postaje u jednakoj meri i njegovo/njeno vlasništvo, u identifikacijskom smislu, ne, naravno, u pravnom. Na koncu, u ontološkom smislu tekst ne postoji dok ga neki čitalac/čitateljka čitanjem ne postvari, dakle status teksta samog po sebi je ontološki i na svaki drugi način problematičan dok ne uđe u interakciju sa čitaocem/čitateljkom, makar to bio samo jedan ili jedna. Na žalost, za većinu knjiga koje nastaju u postjugoslovenskoj književnosti to jeste slučaj, što uglavnom govori o njihovom kvalitetu. Sve nam ovo govori da ono što bismo mogli uslovno nazvati pravilima književnog stvaranja bitno je i važi isključivo za tekst i ako se za neki roman, priču ili poetsko delo kaže da je loše, time se ne govori ništa o njegovom autoru, odnosno autorki, iako dozvoljavam mogućnost da mi se ni on/ona ni najmanje ne sviđa i suprotno. Postoji izvestan strah kod mladih ljudi da se nekome ne zamere. On može da bude opravdan kada se radi o ljudima koji imaju ogromnu moć u književnom polju, ali takvih je sve manje i bez obzira na sve pritiske kojima su mediji izloženi, moguće je pronaći mesto na kojem se može pisati književna kritika na način na koji ona treba da se piše. Jednog mora da se bude svestan, kakva se usluga čini autoru kojem se ne zamera govoreći mu da je knjiga dobra čak i ako ona to nije. Drugim rečima, da li je važnije ne zameriti se autoru ili sopstvenom osećaju za književnu vrednost.
Upravo zbog toga se insistira na argumentaciji unutar teksta koja vodi ka logičnom zaključku o njegovom kvalitetu. Svakako da nije dovoljno reći meni se ovo sviđa/ne sviđa. Takva tvrdnja se mora potkrepiti argumentima koji nastaju na osnovu pročitanog teksta. Posle još ostaje da se odluči koja će se retorička sredstva koristiti da bi se pojačao utisak, i da bi se tekst odveo u onom pravcu koji će biti najinteresantniji za budućeg čitaoca književne kritike. Upravo na tom razbijanju straha od autoriteta, najčešće lažnih i nevidljivih, projekat Criticize this! je uspeo jer smo dobili niz kritičara koji slobodno i argumentovano iznose svoje sudove, ne plašeći se da budu oštri i naravno pri tome, ne vređajući nikoga.
Udaljavanje od akademskog/značaj retorike. Pisanje književne kritike u medijima mora biti usmereno ka čitaocu. Drugim rečima, književni kritičar/kritičarka mora da vodi računa kome upućuje svoj tekst i da bude svestan/svesna da to mahom nisu fakultetske kolege. Uglavnom svršeni studenti književnosti, mladi kritičari skloni su pokazivanju svog akademskog znanja koje opet ima svoj rečnik i naučno hladnu retoriku. Mediji, posebno oni štampani koji će već sutra postati samo jučerašnje novine koje niko ne čita, zahtevaju drugačiji pristup. Naravno, ne treba žrtvovati nivo i znanje zarad proste zabavnosti, ali tekst mora da privuče takozvane obične čitaoce u novinama. Ako je moguće biti duhovit, zašto da ne? Ako je potrebno neke stavove istaći hiperbolisanjem zašto da ne? Ako je potrebno napisati nešto ironično, naravno, zašto da ne? I naučni diskurs se menja, doduše polako, ali i tamo je dozvoljena upotreba hiperboliziranog i ironičnog jezika, u novinama je ona na neki način i poželjna. Ne čini se usluga nikome ukoliko je tekst dosadan, bilo u svojoj pohvali, bilo u pokudi. Naravno, ovo je možda najteži zahtev koji se stavlja pred kritičara, ali vredi se oprobati u njemu. Većini polaznika bilo je potrebno vreme da opusti ruku, ali jednom kada su to uspeli stvari su počele da dolaze na svoje mesto.
Pisanje pod deadlineom. Jedna od najvažnijih stvari kod pisanja za medije jeste poštovanje rokova. Oni su obavezujući jer ukoliko želite da se napisani tekst objavi, morate ga poslati na vreme. Ovakva situacija rađa pritiske i mnogi ljudi koji imaju kritičarskog dara ne uspevaju da se drže deadlinea pa odustaju od posla. Mediji zahtevaju brzinu stoga trening kritičara mora da podrazumeva makar simulaciju rada pod takvim pritiskom. Neki učesnici projekta Criticize this! imali su priličan problem s pritiskom u vezi sa rokovima, posebno u početku rada. Kasnije se sticali jednu rutinu i bolje su odolevali. Na koncu, može se reći da je sve završeno unutar granica projekta, iako jedan ozbiljni štampani medij ne bi bio toliko tolerantan.
Započinjući ovaj tekst, nisam mislio da će otići u pravcu u kom je otišao, da će biti preskriptivan i savetodavan. To je jednostavno stoga što je i moja kritičarska praksa umnogome preispitana, a sigurno delom i promenjena radom na ovom projektu. Kao u horor filmu, posmatrač postaje posmatrani, nadzirač postaje nadziran, a onaj koji mentoriše postaje mentorisan i ova zamena uloga je od izuzetnog značaja jer nas tera da osvestimo stvari koje inače ne bismo, koje uzimamo zdravo za gotovo, jer nas tera da se bavimo metatekstualnošću sopstvenih tekstova.
Moje bavljenje kritikom je plod srećnih okolnosti i sjajne urednice. Učesnici u projektu Criticize this! imali su iza sebe čitav tim onih koji su brinuli o njihovim tekstovima i to je njihova prednost. Koliko vidim, neki od njih su već aktivni i pišu koliko toliko redovno, mahom za internet portale i časopise, ne za dnevne novine, ali reklo bi se da smo uspeli da ih zarazimo virusom, da im uvalimo drogu sa koje se nije lako skinuti. To jeste bio prevashodni zadatak, navući ljude na kritičarski posao, a zatim ih pustiti da svojim znanjem, upornošću i na koncu uticajem, promene stvari u ovoj samozadovoljnoj, učmaloj barici koja sebe naziva postjugoslovenska književnost. Pred njima sada stoji upravo ovaj, kudikamo teži deo zadatka, da svojim delovanjem nešto i nekoga dignu iz zaparloženosti.
Vladimir Arsenić
