Ponedjeljak
10.12.2012.

KRITIKA 162: Drago Glamuzina i Stanko Abadžić




Extra_large_sami_u_toj_sumi
A+ A-

Drago Glamuzina, Sami u toj šumi (Bibliofil, 2011.)

KRIVO SRASTANJE

Bibliofilska izdanja nisu previše česta u današnje vreme kada je tržište knjige, kao i većina drugih uostalom, u priličnom opadanju i recesiji. Ipak, zagrebački izdavač Bibliofil otpočinje svoju biblioteku Sinergije knjigom koju zajedno potpisuju pesnik Drago Glamuzina i fotograf Stanko Abadžić. Urađena po visokim standardima u relativno malom i numerisanom tiražu, ova knjiga zaista predstavlja nešto što je retkost, nešto što se bez problema može pohraniti i kolekcionirati, nešto što se može pokloniti kao otmen dar. Međutim, kako stvar stoji sa sadržajem, da li on opravdava sve ono što sam gore naznačio? Drugim rečima, da li on korespondira sa kvalitetom uveza, hartije, štampe ili ne?

Moram unapred da se ogradim od poezije Draga Glamuzine. Smatram je dobrom, razumem njenu vrednost, ali prosto ta poezija nije moja šoljica čaja, ja uz nju ne plešem. Dakle, poezija koja je predstavljena u knjizi, a koja predstavlja izbor iz dve prethodne zbirke Mesari i Je li to sve, bez bilo kakve sumnje ima svoju vrednost, svoj čak istorijski značaj s obzirom da se Mesari pojavljuju u određenom trenutku u hrvatskoj poeziji i otvaraju vrata za poplavu sličnih poetskih projekata, ali mene ostavlja ravnodušnim. To vam je otprilike kao kad slušate neke virtuoze na gitari i znate da bi trebalo da budete oduševljeni, svi oko vas skaču i otkidaju na Steveja Vaia, Stevieja Rayja Vaughana ili nekog takvog, a vi prosto niste iz tog filma. Draži su vam neusvirani Sex Pistolsi ili raštimovani Dead Kennedys nego majstorska svirka koja vam je prijatna za uši, ali vas ne udara u želudac.

Nasuprot stihovima, na svakoj neparnoj stranici nalaze se fotografije Stanka Abadžića, svi listom, sa možda jednim ili dva izuzetka, ženski aktovi. Kao što sam već rekao, radi se o veoma kvalitetnim printovima na jednako dobroj hartiji, ali postavlja se pitanje koliko ove fotografije imaju veze sa poezijom koja se nalazi pre njih i koju one na neki način komentarišu jer se prema pravilu čitanja u hrvatskom, kao i u svim evropskim jezicima, prvo okrećemo levoj strani, a potom desnoj. Da li fotografije koje su daleko od lošeg, urađene prema svim pravilima žanra, sa interesantnom chiaroscuro igrom, ali deluju potpuno anahrono, mimo dvadeset i prvog veka, mogu da komentarišu situacije i stanja u ljubavi i među ljubavnicima koje pesnički suvereno oslikava Glamuzina. Meni se čini da je spoj koji je napravljen između dva umetnika na neki način krivo srastanje. Najpre mi se čini da je to zbog toga što ovako sklopljena knjiga ima tendenciju da umanji vrednost oba autora, da ih uproseči, da ih privede kupcima, a ne čitaocima odnosno ljubiteljima fotografije. Drugim rečima, ova knjiga, ovako sklopljena i upakovana za potrebe tržišta i kolekcionara u velikoj meri se približava kiču. Ne onom najgorem, ne onom koji u nama izaziva gađenje, ali onom koji nastaje kao posledica reprodukovanja i umnožavanja visoke umetnosti koja je stoga doživela bezbroj loših kopija, milione podražavalaca i samim tim se približila kiču, ostajući tek u nekoj meri odjek umetnosti.

Uzmimo za primer pesmu 'Snijeg koji je upravo počeo padati' koja predstavlja jednu od tipičnih Glamuzininih. U njoj se opisuju ljubavnici u jednoj poluhisteričnoj situaciji. Naime, ljubavnica oženjenog muškarca ljubomorna je na sve žene sa kojima on stupa u kontakt, osim na njegovu venčanu suprugu. Oni razgovaraju, svađaju se i mire sedeći na krevetu, na kojem su očigledno imali seksualni odnos koji služi kao mesto uskovitlanih strasti, svađa i pomirenja, poniženja i ushićenja o čemu svedoče stihovi: "Sjedili smo na mokrim plahtama / i gledali kako se u lokvici u njenom pupku / utapa muha. Lizali se i pišali / jedno po drugom, kao psi..." Silina emocija koja ima svoju refleksiju u načinu na koji ljubavnici vode ljubav, jedna je od karakteristika Glamuzinine poetike. On ne slika uobičajenu ljubavnu scenu, nego onu koja je je na neki način izmeštena iz kalupa koje najčešće nazivamo normalnim. Njegovi ljubavnici veoma često su muškarci i žene koji varaju svoje partnere, posesivniji su nego što je to prihvatljivo, možda čak i promiskuitetniji nego što smo navikli. U Glamuzininoj poetici ljubav je povezana sa nečim ekscentričnim, sa nekom preteranošću, ako hoćete sa nekim nezadovoljstvom odnosno nezadovoljenjem. U svakom slučaju ona nije stanje u kojem su ljubavnici pasivni, drugim rečima u Glamuzininoj slici ljubavi nema odmora, nema trenutka predaha. Da ne nabrajam i druge pesme, ali padaju mi na pamet i 'Hera' ili 'Špilja plivača' ili 'Rano je jutro i mi smo u tome zajedno'. U svima njima postoji neka iščašena ljubavna situacija, neki iskorak iz onoga što se doživljava kao svakodnevno unutar malograđanskog morala. Upravo u toj reči nalazi se, po mom mišljenju, ključ za razumevanje Glamuzinine poezije. Pravu ljubav i strast karakteriše odmak od malograđanskog.

Nasuprot poeziji stoji fotografija koja je u potpunosti lišena sugestije kretanja. Ne samo što se radi o varijaciji na motiv odaliske, već se čini da je Abadžić prosto kompozicijski kompilirao neka Modiljanijeva platna. Takođe, oseća se veliki uticaj čuvenog Edvarda Vestona i njegovih aktova iz dvadesetih i tridesetih godina. Ovi uticaji nisu nužno loši, štaviše, teško je da neko ko se bavi fotografijom u dvadeset prvom stoleću, nakon više od stopedeset godina od kada je tehnika izmišljena, bude originalan. Pokazivanje poznavanja tradicije govori o samosvesnom umetniku, ipak koliko ovaj akt korespondira sa Glamuzininim stihovima? Veoma malo ili nikako. Na fotografiji se vidi naga devojka opružena na otomanu čiju draperiju krasi cvetni uzorak. Telo devojke pruženo je dijagonalno, glava se nalazi bliže levom donjem uglu, dok je njeno desno stopalo sa pruženim prstima bliže desnom gornjem. Levom rukom dodiruje butinu leve noge koja je savijena u kolenu i stopalom se oslanja o list desne, a desna ruka je savijena u laktu,a  prsti šake dodiruju desno rame. Glava je okrenuta u desnu stranu, oči su polusklopljene, deluje kao da je usnula, ističe se razdeljak na levoj strani glave koji kosu deli na dve nejednake celine. Svetlo pada na lice i grudi, tako da su na tim mestima i najjači kontrasti i igre senke i svetla.

Ono što nedostaje ovoj fotografiji je upravo neka senka viška, neki remetilački faktor, nešto što će uznemiriti nas koji posmatramo lepu devojku koja mašta ili spava. Posebno je interesantno da se nakon važnih fotografa koji su istraživali seksualnost od sedamdesetih naovamo poput Roberta Mapplethorpa ili Cindy Sherman, Abadžić odlučuje za duh moderne, odnosno dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog stoleća. Čak se ne oseća ni strast koja se krije iza kamere, odnosno onaj skopofilični odnos koji, prema Lori Malvi i njenim nastavljačicama, muškarci osećaju prema ženskom telu. Ni na jedan način ova fotografija dakle ne korespondira sa nemirom koji nam Glamuzina u svojoj pesmi na prethodnoj strani opisuje. Naprotiv, ona svojom mirnoćom, svojom trnoružičastom uspavanošću umrtvljuje i onaj istinski, iskonski ljubavni nemir koji je glavni kvalitet poezije sa kojom je fotografija suočena. Taj efekat umrtvljavanja upravo je onaj koji sprovodi kič nad pobunom umetnosti, on odgovara malograđanskom poimanju umetnosti. Kič sputava, uteruje u prosek, onemogućuje prava pitanja, lomi krila autentičnoj egzisteniji. Bez obzira što fotografija Stanka Abadžića sama po sebi nije kič, u kombinaciji sa Glamuzininom pesmom ona utiče na to da mi oba umetnička dela doživimo kao približavanje kiču. Ova sinergija, kako nam izdavač sugeriše, na žalost pretvorila je obe energije u jedan mlak zrak, tanak mlaz, u mlakost koja možda njima pojedinačno nije svojstvena. Čini se da je Glamuzinina poezija tražila nekog odlučnijeg fotografa, kao što je i Abadžićeva umetnost zahtevala nekog možda refleksivnijeg pesnika, ne ovako histeričnog (u pozitivnom smislu).

Mene ova knjiga nije uzbudila, nije mi donela čitalačko, odnosno gledalačko zadovoljstvo. Ona u svojoj obrnutoj figuri ekfraze (prenošenje umetničkog dela iz medijuma u medijum) nije uspela jer poezija nije našla adekvatan izraz u fotografijama, štaviše čini se da su je samo uspavale, lišile oštrice, uspokojile. S druge strane oni koji vole Glamuzininu poeziju i Abadžićeve fotografije verovatno će u njoj naći neko zadovoljstvo i opravdanje. Verovatno bi rezultat bio neuporedivo bolji kada bi knjiga predstavljala novi zajednički rad, kad se ne bi koristila gotovim i već proverenim proizvodima na osnovu kojih je izvršeno uparivanje. Svakako je ovo interesantan pokušaj koji bi u budućnosti mogao da donese i probitačnije rezultate.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.