Ponedjeljak
19.11.2012.

KRITIKA 159: Tomas Glavinic




Extra_large_medjugorje
A+ A-

Tomas Glavinic, Putovanje u ime gospodnje (Edicije Božičević, 2012.; preveo Marko Žarić)

BALKAN KAO PRIVREMENI PAKAO

Hodočasništvo, odnosno putovanje u ime božije, od davnina je bilo tema književnosti, ali se uporedo sa ovom prigodnom literaturom javljaju i travestije samog žanra. Nije neobično da su upravo oni romani koji su se na neki način izrugivali izvorima postali i ostali u istoriji književnosti – da pomenemo samo najranije primere poput Servantesovog Don Kihota ili Rableovog Gargantue i Pantagruela. Hodočasnički roman je veoma brzo prerastao u pikarski, a on u ovim vremenima menja ime u roman sa puta (road novel) po čuvenom Kerouakovom romanu.

Struktura ovakvih romana je prilično jednostavna. Početna i završna tačka putovanja nemaju gotovo nikakvu važnost. Kao u čuvenom zen koanu, bitan je put, doživljaji koji se uz put događaju i promena koju glavni lik, odnosno likovi na putu dožive. U hodočasničkom, pikarskom ili road romanu glavni lik uvek uz sebe ima i pomagača, nekog ko se veoma često ponaša kao korektiv, drugim rečima njegova uloga je da na neki način održava kontakt sa stvarnošću, odnosno razumom, odnosno sa čitaocima.

Thomas Glavinic je austrijski pisac hrvatskog porekla, a njegova poslednja knjiga Putovanje u ime gospodnje opisuje hodočasničko putovanje na relaciji Beč-Međugorje. Ovaj roman ima sve strukturalne elemente pikarskog romana, ali ih drugačije kombinuje, tako da je konačni rezultat prilično lična verzija (ne)nalaženja boga, odnosno utehe u božanskom. Tek povratak kući pruža neku vrstu spokoja, a ta ciklična putanja jedno je od obeležja modernog romana, od osamnaestog veka naovamo, bio on pikarski ili ma koji drugi.

Ono što Tomasa i njegovog prijatelja Inga odvaja od drugih hodočasnika koji sa bečke Zapadne železničke stanice kreću put Međugorja jeste motivacija. Oni kreću tamo da bi na neki način napunili svoje umetničke baterije. Tomas kao pisac želi da istraži i posmatra psihologiju hodočasnika i na taj način dobije inspiraciju da nešto i napiše, dok Ingo, koji je fotograf, kreće na put u potrazi za dobrom fotografijom. U tom smislu, oni već na početku izneveravaju ideju hodočašća, koja će do kraja romana u potpunosti biti ismejana i napuštena. Tomas, koji je ujedno i pripovedač, svoju travestiju počeće već nadevanjem prigodnih/pogrdnih imena nekima od saputnika u autobusu. Do kraja romana, gotovo svi hodočasnici će ostati bezimeni, osim teniskog trenera koji pokušava da se udvara Tomasovoj polusestri.

Međutim, hodočašće na koje su Tomas i Ingo pošli sa ironičnim otklonom, veoma brzo će se pretvoriti u paklensku ekskurziju. Naime, Tomas dobija ozbiljnu upalu grla, a Ingu se sve smuči, a još mu je i devojka pred porođajem i oni napuštaju putovanje. Otputovavši iz Međugorja za Split, doživeće pravu suprotnost skrušenog hodočasničkog putovanja jer će se naći na orgijastičkoj žurci koju je u njihovu čast priredio Ivica, prijatelj Tomasovog oca, koji je predstavljen kao tipični balkanski tajkun.

Ovako konstruišavši narativ, u dva potpuno suprotstavljena dela, Glavinic očigledno ima nameru da kritikuje svaku od strana koje čine trougao: hodočasnike i hodočasništvo kao ideju, sebe kao nekoga ko se upušta u tu avanturu grlom u jagode i konačno i svoje spasioce, ratne i tranzicijske profitere koji se prave važni pred 'uvaženim' gostima iz inostranstva. Međutim, teza i antiteza koju predstavljaju Međugorje i Split ne bi bili potpuni bez trećeg člana hegelovske logičke trijade – sinteze. Naime, povratak avionom u Beč prilika je da se Tomasova i Ingova (ne)vera dovede u iskušenje. Upavši u veoma snažnu oluju avion je prinuđen da se na bečki aerodrom spusti po izuzetno turbulentnom vremenu, a Tomas će za to vreme dobiti priliku da ohrabri jednog putnika koji doživljava opasan napad panike. Ipak, njegova propoved ne oslanja se na hrišćansku ili neku drugu monoteističku tradiciju, već se zasniva na suvom racionalizmu, na iskustvu i znanju.

Tripartitno konstruisan narativ na neki način ponavlja hrišćanske motive, odnosno podelu na pakao, čistilište i raj i u tom smislu komunicira kako sa Danteovom Božanstvenom komedijom, tako, čini se još i više sa Miltonovim Izgubljenim rajem i Rajem ponovo stečenim. Ako bismo pratili paralelu sa Danteom mogli bismo reći da se ciklično putovanje koje Tomas i Ingo prolaze odvija u obrnutom smeru od onog kojim Vergilije vodi firentinskog pesnika. Beč i situacija u njihovim životima jeste neka vrsta raja koji oni napuštaju spuštajući se naniže ka paklu koji će ih konačno stići u Splitu, da bi se na povratku ponovo našli u čistilištu aviona i konačno stigli nazad u svoj raj. Sedeći u autobusu koji ga vozi sa aerodroma Tomas će na horizontu ugledati sunčevu svetlost i tako će se njegovo putovanje simbolički završiti u rajskim tonovima. Ovo poređenje dobija na smislu tek sa političkim tačnije rečeno postkolonijalnim čitanjem, gde Tomas i Ingo predstavljaju kolonijalne aproprijatore, koji pokušavaju da prisvoje legende iz Međugorja, da ih pacifikuju, da ih smeste i prisvoje, a gde su naravno svi oni koje na svom putu sreću divljaci, urođenici, drugačiji i potencijalno opasni po njih.

Gledan iz ovog ugla posebno je značajan dvostruki identitet pripovedača kojeg će se on do kraja odreći. Pošavši sa verom u svoju hibridnost, različitost, on je na svom kolonijalnom hodočašću ne potvrđuje, već gubi. To je očigledno i u upotrebi hrvatskog jezika koje Tomas pomalo govori. Na početku putovanja on se njime služi, ali kada se putovanje za njega završi, u trenutku kada dobije upalu grla i kada mu postaje sve lošije, on u potpunosti prestaje da koristi svoj hrvatski i moli oca da za njega prevodi. Narativ se otkriva kao put samospoznaje i odbacivanja mnogostrukosti, njegova cikličnost nije slučajna i pokazuje upravo odsustvo duhovnog progresa karakterističnog za hodočasničku literaturu. Naime, ako je kod naratora i došlo do samospoznaje, onda se ona ogleda u odbacivanju suvišnog, nepotrebnog, nesigurnog, uznemirujućeg identiteta kolonizovanog, a prihvatanje, konačno preuzimanje identiteta kolonizatora. U tome će mu sasvim izvesno pomoći i iščitavanje i citiranje poučnih propovedi i citata oca Slavka i ostalih crkvenih velikodostojnika i velikodostojnica bliskih Međugorju. Jer, ono postoji u dvostrukosti: kao prljava balkanska mahala prepuna tezgi, prljavih toaleta i loših hotela i krčmi, uronjena u nepojmljivu vrelinu i prašinu, ali i kao mesto na kojem su neki ljudi odista doživeli prosvetljenje. Bez obzira što u to ne veruje, Tomas može da se identifikuje sa 'duhovnim', ali ne i sa fizičkim aspektom Međugorja. Jer, u duhovnom smislu to nije Balkan, to je čitava Zapadna civilizacija kojoj Glavinic pripada kako činjenicom da poseduje austrijski pasoš i da je njegov prijatelj fotograf austrijskog predsednika, tako i laptopom, ajpodom i ostalim gedžetima.

S druge strane, njegovo ponašanje nekoga ko je pušten s lanca, vidljivo u preteranoj konzumaciji alkohola služi kao vrsta jezika, kao način sporazumevanja sa domorocima. To je posebno vidljivo u epizodi sa Ivicom, tajkunom koji će na kraju pasti u neku vrstu alkoholne kome. Moglo bi se to tumačiti i kao odgovor, kao vrsta reakcije na situaciju u kojoj se našao, međutim ne treba zaboraviti da se u njoj zatekao isključivo i jedino zato što je to želeo. Telesna reakcija koja možda dolazi i kao vrsta neurotičnog simptoma, kao pobuna tela protiv ugnjetavanja koje mu sleduje od strane katoličke dogme, ali i od strane mesta u koje je stigao takođe svedoči o njegovoj borbi protiv hibridnosti sopstvenog identiteta. Njegovo telo kao da želi da mu poruči ti definitivno nisi Balkanac, ti si Austrijanac i tek kad stigneš kući sve će biti u redu. Na koncu i biva tako.

Balkan kao mesto na kojem je sve dopušteno, na kojem svi moralni uzusi padaju, na kojem je moguće potpuno pijan pucati iz pištolja i ubiti kozu i proći nekažnjeno pokazuje se kao mesto obrnutog hodočašća. Ne ide se tamo svetinjama, ne ide se na duhovno prosvetljenje, ne ide se na očišćenje kroz pokoru, post i molitvu, već na karneval koji služi da u preterivanju i ekscesu ispraznimo sve svoje mračne nagone i da se konačno vratimo kući gde će nas dočekati adekvatni ljudi i vremenske pogodnosti. Balkan je idealan privremeni pakao. Dovoljno blizu da se iz njega možemo dovoljno brzo izvući, a dovoljno daleko jer su između nas i njih nepremostive razlike.

Putovanje u ime gospodnje je u stvari putovanje u ime gospodara i u tom smislu roman tipičan i za mlađu generaciju Evropljana koji prostor bivše Jugoslavije doživljavaju kao turističku atrakciju i negiraju joj sposobnost i mogućnost autentičnosti, bez obzira u čemu se ona ogledala. Roman u tom smislu ne postiže za čitaoce koji ga čitaju u hrvatskom prevodu isti efekat kao za one koji ga čitaju u originalu. Original je značajno drugačiji roman jer je i kontekstualizacija različita. Stvari nisu toliko smešne, a ni simpatične gledano s juga ka severu. Ali ko smo mi da o tome sudimo!

Vladimir Arsenić
Foto: Steve Tatum (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.