Anamneze i sinteze, tribunalu ima tko da piše

Kad se magle podignu

Delo Steve Grabovca je svojevrsni fenomen. Čine ga svega dva romana, Mulat albino komarac (Imprimatur) iz 2019. godine i Poslije zabave (Imprimatur) iz 2023. godine, i oba su se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, da bi je noviji roman i dobio. Grabovac (1978.) je kasno počeo da objavljuje, eto prvenac posle četrdesete godine života, što se uvek, bar kod onih sa zrnom talenta, u prozi pokaže kao suvisao izbor jer stilsko-pripovedna zrelost prati onu životnu.

Stevo Grabovac je tipičan pisac za nekog čije je iskustvo sazrelo na tlu zahvaćenog ratom. To znači da će neki oblik ratne traume, lične, porodične ili kolektivne obavezno naći svoje mesto u njihovom delu i da će to mesto biti često vrlo istaknuto u strukturi dela. Rođen sa hrvatske strane reke, u Slavonskom Brodu, početkom rata biće preseljen u bosanski parnjak preko zadržavanja u logoru HVO-a, da bi se kasnije iz Bosanskog Broda preselio u Banjaluku, u koju smešta početak svog drugog romana. Traumatični događaj deportovanja iz jednog u drugi Brod postaće važna, ali ne i dominantna epizoda romana Mulat albino komarac, u kome je autor namerno zamračio kontekst i oznake na rukavima vojske koja je nasilno preselila njegovog naratora. U romanu Poslije zabave, koji je objavljen četiri godine kasnije, ne samo što je kontekst rasvetljen, već je ta epizoda razvijena i postala je deo naratorove rekonstrukcije biografije svoga oca, koji je više puta držan u zatočeništvu HVO-a i tu zlostavljan.

Kada se ta dva romana posmatraju uporedo, zanimljivo je prenošenje istog koncepta u ravni multižanrovskog profila romana. Uprkos svojoj sažetosti, Mulat albino komarac je bio u isto vreme roman o odrastanju u senci izbijanja rata, roman o neuklopljenom pojedincu i socijalnom autsajderu, generacijski roman i priča o posleratnom tranzicionom društvu. Isti je slučaj i sa romanom Poslije zabave. Ne samo da je profil naratora isti, kao lik sa društvenog ruba, sa istom ratnom traumom, već je dimenzija romana koja daje portret generacije '70. godišta, kojoj pripada narator, jedan od tri noseća narativna stuba ovog romana, dakle, zajedno sa osvetljavanjem jednog potisnutog i opskurnog zločina nad romskim tinejdžerima zarad trgovine organima, i rekonstrukcijom očeve biografije kao delu sažete porodične hronike. Ono čega nema u prethodnoj knjizi jeste naracija o sredovečnom piscu, koji se nalazi u obe krize, životnoj i stvaralačkoj, ali koji iz Banjaluke odlazi dva puta i do Sarajeva povodom konkursa za najbolju priču iako su mu izmakle sve prve tri nagrade. Kada smo kod putovanja, ona se odvijaju unutar BiH jer narator posećuje u Prijedoru i svog polubrata, očevog sina iz prvog braka, u sklopu osvetljavanja nepoznatih delova očeve biografije.

Dve su centralne figure Grabovčevog romana, figura oca i lik najboljeg prijatelja Damira, iako se očeva biografska senka preteže nad delatnog ulogom Damira. Očeva figura je ambigvalna iako narator polazi od profesionalnog paralelizma koji postoji između njega i oca, naime obojica su obeleženi sklonošću ka pisanju i, zapravo, obojica su osujećeni u toj težnji. Narator se seća oca koji danima i nedeljama piše žalbe i predstavke najrazličitijim povodima i ustanovama, na staroj kucaćoj mašini, nesebično pomažući i druge nevoljnike koji nisu bili vični tom birokratskom poslu. Međutim, otac je i neostvareni pisac, kome narator pronalazi rukopis romana „Žena pripada mjesecu“, koji je bio na korak do objavljivanja. Međutim, ono što će narator otkriti o ocu, penzionisanom oficiru JNA i bivšem ratnom logorašu, jeste jedna epizoda s kraja Drugog svetskog rata u kojoj otac kao pripadnik KNOJ-a, neke vrste preteče vojne službe bezbednosti, čini surovosti prema razbijenom kvislinškim jedinicama i njihovim civilnim pomagačima. Tu je i očev prvi brak o kome ne zna mnogo, te polubratovljevo pismo u kome se ovaj o zajedničkom ocu izražava nimalo pohvalno.

U odnosu naratora prema pokojnom ocu ne treba videti nikakav „psihoanalitički“ spor. Otac je delom nepoznati prethodnik sa kojim narator iznova uspostavlja vezu ne bi li možda nešto otkrio o sebi samom. Zapravo, narator je kao pasivni posmatrač neko koga spoljašnji događaji izmeštaju iz ležišta dnevne rutine koja je obeležena inercijom i povlačenjem iz sveta. Kao što ga direktor lokalne NVO iz Banjaluke pokreće iz letargije, ujedno mu prenoseći detalje zločina nad romskom omladinom, što će vremenom opsesti naratorov um, tako ga i Damir tom after party zabavom, nakon svojevrsne simulacije godišnjice mature, pokreće da svojim nekadašnjim školskim drugovima, po svetu „rasutim biserima“, kako je pevao Bajaga, saspe u lice sve što ih sleduje, a što se deceniju i kusur kuvalo u njemu. Odnosno da ga na kraju romana suoči sa svojim „poklonom“, koji zaokružuje narativ o jednom od počinilaca zločina nad Romima, zloglasnom Zeki, protagonisti najdrastičnijeg poglavlja u romanu, „Djeca“, i postavlja pitanje o smislu pravde kada se ova uzme u vlastite ruke: kakva može biti svrha privatne osvete zločincima koji su iz rata izašli neokrznuti pravosudnim procesima i zasluženim sudskim kaznama.

Kulturološki gledano, iako roman Poslije zabave Steve Grabovca osvetljava srce tame, a to su počinjeni masovni zločini u kontekstu savremenog poricanja i relativizacije, što je dominantna atmosfera u Republici Srpskoj, on je odabrao zločin koji neće uznemiriti duhove, posebno ne srpske, zapravo neće ničije jer za zločin nad romskom decom niko nije odgovarao niti je iko optužen, a usput se pominju i ospkurno strano sponzorstvo te ratne trgovine organima. Za razliku od romana Lane Bastašić Uhvati zeca koja efektno demaskira realno i simboličko nasilje nad nesrpskim, posebno bošnjačkim stanovništvom u Banjaluci. Otuda ovaj roman mogu da, uz simplificiran falsifikat, slave i desničari nalik Igoru Perišiću, ali i da sam autor kao laureat bez mnogo dvoumljenja sedne na kanabe Milorada Dodika i time dovede u pitanje obe stvari, raskrinkavajuće-pomiriteljski cilj romana i njegov imanentno etički angažman. U redu, autor nije navikao na javnu pažnju niti teži propovedničkim istupanjima, međutim vreme je da prihvati da ga izabrana književna poetika društveno obavezuje. Estetski gledano, reč je o jednom funkcionalno povezanom i slojevitom romanu koji spada u bolje tvorevine naših književnih scena, koje su postale osrednje i amaterizovane tako da roman štrči i više nego što bi trebalo.

Ženski crni talas

Delo Magdalene Blažević (1982.) ima sličan obim i status kao i Steve Grabovca: tri prozne knjige koje su objavljene i u obe susedne zemlje, odnosno nagrada tportala za roman U kasno ljeto (Fraktura, 2022). Prva knjiga, knjiga priča Svetkovina (Fraktura, 2020.), takođe se pojavila u autorkinom zrelom dobu, 2020. i inicirala njen meteorski uspon, koji je najviše primećen i nagrađen na hrvatskoj sceni.

Kada se na književnoj sceni pojavi neko ko svoje likove smesti u seoski milje, to deluje kao izuzetak i raritet, potvrđujući potpuni preokret socio-kulturološke paradigme za nekih stotinjak godina. To je taj put od nacional-romantičarskog veličanja folklora, seoskih zadruga i zajednica preko urbanizacijskog batrganja malovaroških sredina i provincija, do slike upinjanja političkih i kulturnih središta da postanu moderne evropske metropole. Tako u književnosti 21. stoleća ubiremo plodove druge i treće generacije autora i umetnika dominantno urbanog iskustva. Kada se pojave autentični i talentovani mlađi glasovi koji nas svojim prvencima vrate u seosku sredinu, poput Monike Herceg s knjigom pesama Početne koordinate, Radmile Petrović i njenog pesničkog prvenca i malog bestselerskog hita, Moja mama zna šta se dešava u gradovima, ili Magdalene Blažević sa knjigom priča Svetkovina, dešava se književno-istorijski déjà vu i mini kulturološki šok. Indikativno je da, kao po pravilu, svi ti povraci na izvore naše urbane modernosti, bivaju obeleženi nekom vrstom stvarnosne ili crnotalasne poetike, čak i kod Radmile Petrović koja je najbezbrižnija i najbliža jezičko-simboličkim matricama komercijalne pop-kulture.

Svetkovina, Kontrastovo izdanje koje sam čitao, na 140-ak stranica sadrži 25 priča, dakle morale su da budu kraće ili jako kratke, od nekoliko stranica. Priče se fokusiraju većinom na ženske likove i na situacije koje su vezane za ljubavne i preljubničke odnose, za nasilje u porodici, a česti su i pobačaji ili primeri mrtvorođenčadi. Erotska intima koja proizvodi konflikt, smeštena u socijalni kontekst oskudice, dominanta je koja povezuje priče. Nasuprot socijalnim razmiricama i ličnim tragedijama stoji sveobuhvatna i ravnodušna priroda, prisutna već na nivou naslova priča. Naslovi su sastavljeni su većinom od jedne reči i označavaju: plodove voća (naranče, nar, orah), imena biljaka (jorgovan, vrba, šaš, bulke, hadžibeg), imena životinja (kvočka, mačka, pastrve) ili odevne i druge predmete iz životne svakodnevice (uže, patike, kapa, haljine, babydoll). U romantizmu je priroda umela da bude prožeta nečim tajanstvenim, zlokobnim ili fantastičnim, u avangardnim strujanjima i sama bi bila prožeta psihičkim turbulencijama likova, dok je ovde neutralni okvir, apartan u odnosu na egzistencije koje promiču u prirodi, koja je sama po sebi lepa i nadahnjujuća, ali otuda ljudska zbrka, udes i tragedija deluju utoliko teže, jer im prirodna raskoš i dopadljivost ne nude olakšanje ili utehu.

Empatija, ti i ja i omaž žrtvama

Dok je rat u nekoliko priča iz Svetkovine bio pomenut usputno, što zbog poetike kratke priče koja počiva na iskušenjima sažetosti i redukcije, što zbog toga što je rat kao takav bio van fokusa priča, u romanu U kasno ljeto rat postaje dominantan. Ali opet, kao kod Grabovca, imamo prenošenje postupaka i stila iz jedne u drugu knjigu. Ponovo je seoski ambijent milje zbivanja, prisutan je intenzivan osećaj prirode, kratke lirizovane rečenice i kraća naslovljena poglavlja, s tim da je u fokusu romana sudbina jedne seoske zajednice obeležena masovnim ratnim zločinom. Sem pomena reke Bosne nema drugih toponima, tako da je zadržana ona blurovana ili sfumato atmosfera iz priča, bez etničke konkretizacije aktera ili događaja, međutim posveta romana: „Stanovnicima sela Kiseljak, u spomen na 16. kolovoza 1993.“ ima ulogu okidača sećanja, odnosno zamene za fusnotu ili wikipedijsku odrednicu, koja inače postoji o ovom zločinu i on je tu okvalifikovan kao „pokolj“.

I to je još jedna krupna sličnost ovo dvoje autora. Oboje su izabrali da tematizuju zločine koji su se odvili u sredini u kojoj su tada živeli i koji su počinjeni nad pripadnicima njihove etničke zajednice. Štaviše, ceo roman U kasno ljeto Magdalene Blažević postaje neka vrsta omaža žrtvama u selu Kiseljak i naknadne literarne rekonstrukcije u kojoj sam taj čin upada neimenovane vojske zauzima jedno poglavlje, drugo po dužini, što korespondira sa poglavljem „Djeca“ iz Grabovčevog romana Poslije zabave. Međutim, dok je kod njega prisutan realizam personalnog naratora i direktan prenos koji kao da je zabeležen okom skrivene kamere, u romanu U kasno ljeto način pripovedanja nije promenjen, pa se dobija jedna namerno destabilizovana tačka gledišta i ograničena saznajna svest, odnosno zbrkani i labavo povezani događaji koji kao da teže da predoče zbivanja iz njihovog haotičnog i košmarnog središta. Štaviše, Blažević je odabrala da njena naratorka pripoveda retroaktivno i posthumno, nakon svoje pogibije, čega nismo svesni odmah, što stvara jedan očekivano začudan i mučan efekat.

Tome uprkos, ono najduže poglavlje u knjizi, predratno i iz perioda koji prethodi upadu neprijateljske vojske u selo, najviše liči atmosferi i prosedeu iz njene knjige priča, štaviše liči na početak bildungsromana i na doživljaj prirode i seoske svakodnevice kod na primer Damira Karakaša ili Branka Ćopića, doduše ovde dat iz ženske i kućne perspektive, skoro pa idiličan u odnosu na naturalizam priča, kao i na kasniji tragički kontrapunkt ratnog stradanja žitelja tog sela. Zapravo tu se može osetiti pukotina, pa i kontradikcija dva pristupa i dva različita cilja: prvog da se oslika raznovrstan i dinamičan život u jednom poznatom i pripovedno već osvojenom ambijentu, i drugog da se iskorači neposredno u ratnu prozu bez eksplicitnog zauzimanja strane, optužbe i naknadnog svedočenja. Težnja je da se predoči košmarna suština tragedije, ali ne i da se forenzički precizno ili dokumentarno potresno obuhvati sve što se dešavalo. Generalno, bilo koja vrsta konkretizacije nije bliska poetici ove autorke, pa ni ovaj ratni izlet i omaž nastradalima, koji deluje kao samonametnuti zadatak koji je dobrim delom ostao balast patosa ili opisane kolektivne patnje.

Baš taj „mirnodopski“ deo romana doneo je dopadljivu sintezu doživljajnog i oneobičenog, gotovo oniričkog prikazivanja. Tako smo mestimično dobili nekakve šagalovske slike za koje nismo sigurni da li su deo mašte, sna ili figurativnog govora. Povremeno se u naraciju ubacuju narodna verovanja i predrasude, odnosno usmena lirika ili dečje pesme, koje efektno služe kao etnološka ilustracija date sredine i narodnog života. U radnji romana veći prostor dobili su likovi babe, prastrine i dida, „medvjeđe šape“, od likova roditelja, posebno oca koga gotovo da nema. Roman U kasno ljeto ne odlikuje se razvijanjem likova. Tek lik dida ima izvesnu širinu ili psihološki raspon klatna, odnosno razvojni put od alkoholičara do revanšiste koji ubija kuvara u rovu jer ne ume da se nosi sa pogibijom svoje unuke.

Pa i kod likova vidimo to neusaglašeno dvojstvo i pokušaj da si iz mirnodopskog iskorači u tragično. Pratimo odrastanje naratorke i njene igre sa Dunjom ili očijukanja sa Crnim, zaštitnički odnos starijeg brata prema njoj, prisnost s domaćim životinjama, kroki portrete još nekoliko likova iz sela, gde se izdvajaju usamljeni Spasoje ili Ilonka, majka koju će zgaziti tenk i njen zaostali sin Karlo – sav taj svet ima nekakvu egzistencijalnu autonomiju kome je rat suvišan i stran, baš kao i u stvarnosti, ali dobrim delom stran i suvišan i u ovom romanu. To je građa koja je pružila otpor pripovedačkom upredanju i ostala divlja i van nje, otuda zamagljena, u krhotinama i više kao primer iznenadnog poremećaja nego logično skeniranog i motivacijski obrazloženog zbivanja. Kao da je cilj ili zadatak u drugom delu romana nadvladao kreativne snage i poetičke osnove romana, pa se i roman završio jednom usiljenom melodramskim scenom: smeškom kojim nas naratorka pozdravlja sa onog sveta, dok kraj njenog groba stoji njen brat, a na nadgrobnu ploču se spušta sunčev zrak.

*

Da sam kojim slučajem bio u prilici da glasam (eh, puste želje i vlažni snovi), u jednom slučaju bih se saglasio s većinom, u drugom bih se opredelio za roman Ljeta s Marijom Olje Savičević Ivančević, koji je uz Brod za Issu Roberta Perišića obeležio tu godinu na hrvatskoj sceni. Kompoziciono inovativan kao nepotpun mozaički ciklus novela, četvorogeneracijski rodni presek 20. stoleća i uzorna stilsko-pripovedna raznovrsnost od romana Ljeta s Marijom čine krunu dosadašnje proze ove autorke i utoliko me čudi da većinski ženski žiri nije imao sluha za ovaj spoj inovacije, zrelosti i retroaktivnog poniranja u intimu, ali šta ja tu kao nadmeni autsajder uopšte znam.

U Grabovčevom slučaju šta reći – sušna godina, a svaka nova je u srpskoj književnosti, gledano godinama unazad, sve sušnija od prethodne. No oba romana koji su iskočili, uz Grabovčev to je roman Vladana Matijevića Pakrac, „bratski“ su podelili talon: jedan je okićen NIN-ovom a drugi nagradom „Beogradski pobednik“, čije su osnivanje pre četiri godine inicirali bojkotaši NIN-ove nagrade.

A eto da su sačekali malo, sad bi im i NIN i NIN-ova nagrada pali u krilo kao zrela kruška, jer je stara redakcija NIN-a napustila ovaj nedeljnik i pokrenula novi, Radar, dok se četvoro članova žirija solidarisalo s njima i napustilo žiri, koji je sad popunjen isluženim i neaktivnim kritičarima „deložiranim“ iz akademskih ustanova, konzervativnog ukusa i dubioznih konekcija na sceni. No, ko još mari za nagrade, sem žiro računi laureata, veseli nakladnici, zaludni novinari i ožalošćena književna kritika?